Промовисана књига „Логорски дани 1941–1945 Албанија, Италија, Немачка“ Илије Жутића

Илија Жутић: „Пишем највише и једино и ради моје дјеце, која са много пажње слушају моје приповиједање, и никада им није доста“.

У београдском Клубу Тесла представљена је књига Логорски дани 1941–1945 Албанија, Италија, Немачка Илије Жутића. О књизи су говорили др Андреј Вујновић, др Момчило Суботић, проф. Миле Рајчевић и др Никола Жутић.

На самом почетку водитељ програма Данко Перић честитао је свима Видовдан, најдужи дан у години, а српском народу најтужнији дан.

Др Андреј Вујновић каже да књига обједињује штиво оца и сина Жутића, Илије и Николе, и садржи карактеристике њихових професионалних опредјељења.

– На једној страни Николин тон озбиљног истраживача, на другој Илијин лагани духовити стил усменог врсног приповједача. Поменуо бих и то да је за лијеп изглед књиге заслужан Жутић треће генерације, графички уредник Владимир, док је лекторски посао урадила Николина супруга Гордана. Када се књига отвори већ ће сам поднаслов казати да књига не припада само меморијском жанру већ садржи дијелове историје Штикаде, Грачаца и српске тромеђе, које је написао Никола Жутић. Безмало половина књиге је Николин ауторски рад који је потисан као приређивач.

У књизи се с тога уз Илијин мемоарски дио налази и биографија Илије Жутића и биографије других припадника братства Жутић, а уз њих биографије породице Гаћеша и Николине ујчевине Рапаића.

– Док је Илија причао у својој исповијести о свом боравку у заробљеништву, Никола је описивао историју свог краја уз посебан акценат шта се дешавало са осталим члановима породице који су остали у земљи.

Посебна пажња је посвећена идеолошкој подјели породице на партизане и четнике, што је била судбина многих српских породица у том периоду.

– На једној страни су Жутићи и Рапаићи на другој Гаћеше. Ових подјела нису били поштеђени ни заробљеници, Илија биљежи оштре и физичке сукобе „црвених” и „краљеваца”.

Професор Миле Рајчевић говорио је са великим задовољством и посебним пијететом о човјеку ког је годинама познавао, са којим је сарађивао, народном  учитељу, начелнику просвјете у Госпићу, педагогу, човјеку који је у Учитељској школи  у Госпићу учитељским приправницима, као човјек са свестраним педагошким  образовањем предавао школску администрацију.

– Посебно поглавље књиге приређивач Никола Жутић посветио је своме оцу Илији Жутићу, школовању у Учитељској школи у Госпићу, служењу војног рока у ШРО  у Сарајеву, службовању као народни учитељ у Основној школи Рзнић – Прилеп, Бановина Вардарска, Ловинцу, у Огулину у мјесту Блата, Плашком, Личкој Јасеници, Мишљеновцу, соколском предњаку, активном учествовању у раду југословенског Сокола – јединствене витешке организације чији је циљ био витешко и морално васпитање  југословенских држављана…

– Док је Илија Жутић боравио у албанским, италијанским и њемачким логорима у његовој родној Штикади, Лици и читавој НДХ спроводио се злочин незапамћен у историји, спроводио се геноцид и етничко чишћење. Аутор наводи да је Лика била центар организованог државног геноцидног терора – погрома над српским народом који се одмах по оснивању НДХ проводио  у Госпићу, Грачацу  и околним српским селима. У  Госпићу је био највећи сабирни логор  за Србе на југоистоку Европе.

Ратна сјећања писао је шездесетих година прошлог вијека на лијечењу и рехебилитацији у болници већ нарушеног здравља као посљедица тешког, нехуманог логорског живота.

Др Момчило Суботић каже да је Илија Жутић био одличан приповједач са одличним запажањем. Научио је италијански и њемачки, човјек лаке комуникације те је и у најтежим и опасним животним ситуацијама иступао као вођа своје логорашке дружине својом сналажљивошћу и бистрином.

– Ова је књига у ствари породична хроника у историјском, етнографском, вјерском, ратном и страдалничком контексту. За тај контекст заслужан је Илијин млађи син Никола Жутић, те је књига богата историсјким изворима, документима етничким и статистичким подацима о страдањима српског народа на простору српске тромеђе у турско и аустријско доба, а поготово у вријеме Другог свјетског рата. Посебну вриједност чине фотографије порушених и оштећених храмова и цркава на простору Лике и Крбаве те слике чланова породице Жутић и њихових чланова породице и пријатеља.

Илија Жутић је препјешачио скоро цијелу Европу, 45 дана је пјешачио и био надомак бијеле смрти.

– Каже да су вјероватно препјешачили око 700 километара. Показао је велику сналажљивост када су Нијемци открили њихове фалсификоване легитимације на којој се он звао Elio casa grande (Илија велика кућа). Када су се у шуми нашли у Италији, и сакривали се у њој 45 дана и ту је имао бројне физичке и психичке тортуре, рањавања. Био је кувар својим друговима у логору, а када је Београд ослобођен каже да је за ручак сервирао чак и чоколаду. Чак су у заробљеништву направили казан за ракију коју су пили и њихови чувари Нијемци.

Суботић је говорио о повратку кући Илије Жутића. Када је дошао у Штикаду није срео никог осим једне дјевојчице. Кренуо је од своје куће, све је било попаљено.

– Сјео је на праг, на мјесто штале, па на мјесто шупе. Почео је да плаче од туге.

Никола Жутић каже да се свеска са записима оца Илије провлачила од Госпића до Београда док није испунио завјет и одштампао књигу.

– Српска породична предаjа, као и препричавања у ужем кругу саговорника су често били онемогућени због идеолошко-политичке ограничености разговора као и (не)подобности писања о забрањеној историји Срба, односно доминатној присутности Срба на просторима Лике и Крајине. Због таквог стања шутње у доброј мјери преплашеног народа ови мемоари добијају на значају ријетких свједочанстава записаних по сјећању.

Жутић је подијелио са присутнима и неке занимљивости из књиге, како су пред крај рата Личани пјевали у логору, „око наших прозора и у ходницима бараке скупило се много странаца, када су чули нашу розгалицу („ојкана“ кога су Хрвати, онакав какав је, прогласили дијелом хрватске културне баштине) Американци пронијеше глас у логору да су Серби (Срби) полудјели.

Сви заинтересовани књигу могу наручити на број телефона 00381 (0) 64 229 80 20 или мејл nikola.zutic.isi@gmail.com

Аутор: Драгана Бокун, новинар Српског кола

Извор: САВЕЗ СРБА ИЗ РЕГИОНА