Промовисана књига „Конгрес Срба у Хрватској у Загребу 1945. године…“ аутора Момчила Диклића

Срби у Хрватској: Од конститутивног народа до националне мањине

Промоција књиге КОНГРЕС СРБА У ЗАГРЕБУ 1945. године – од конститутивног народа до националне мањине, аутора др Момчила Диклића, представљена је публици 10. октобра у сали општине Нови Београд. Промоцију ове својеврсне монографије организовало је Удружење Срба из Хрватске, а осим аутора о књизи су говорили Јовица Продановић, правник и дипломата у пензији, Јово Каблар, заступник последњег једнопартијског Хрватског сабора и Милојко Будимир, генерални секретар Удружења Срба из Хрватске.

„Овај рад анализира историјске прилике и процесе у којима се нашао српски народ у Хрватској, Далмацији и Славонији од 1941.године па до краја 20.вијека, када је нестао са ових простора“, наведено на промоцији.

Јово Каблар враћајући се на вријеме када је одржан Конгрес Срба у Загребу, а то је било 29. и 30.септембра 1945.године на иницијативу српских вијећника ЗAВНОХ-а, рекао да је то била „само обмана Срба у послијератном заносу, како би се стекао утисак да се рјешава њихово национално питање, а стварност је била сасвим другачија, што су потврдили догађаји у новијој историји. За Србе из Хрватске значајни су чести дубоки преломи и прекретнице, који су стварали потпуно нове историјске околности. Након Првог свјетског рата створена је Југославија, у којој је српски народ, по први пут у својој историји, живио у једној држави. Почетком 21. вијека Срби живе на њеним рушевинама, враћени читав вијек уназад. Поставља се питање како се то догодило? Одговор није могућ без познавања историјских чињеница. Аутор ове књиге бави се управо истраживањем и том проблематиком“.

Каблар, који је био заступник последњег једнопартијског Сабора Хрватске у мандату 1986-1990. године, а то је период када се и у једнопартијском парламенту покушала укинути конститутивност Србима aвнојевске Хрватске, још је рекао:„Књига која је пред нама подјељена је у 5 поглавља, а 5. поглавље гласи: “Срби на територији aвнојевске Хрватске под влашћу ХДЗ”. Као један од свједока дешавања која су претходила доласку ХДЗ на власт у Хрватској, подсјетићу да је Сабор имао 350 заступника међу којима је било око 70 Срба (20%). Сабор су сачињавала 3 вијећа Вијеће удруженог рада, Друштвено-политчко вијеће и Вијеће општина. Био сам у Вијећу општина испред општине Книн. У рано прољеће 1989. године Сабор РХ усвојио је амндмане на Устав РХ. Било је неколико промјена, а за нас најзначајније су двије: 1)Умјесто хрватско-српског језика усвојен је назов хрватски књижевни језик; 2) Усвојено је да је службено писмо латиница умјесто равноправно латиница и ћирилица. Предложени Амандмани усвојени су са наша два гласа против. На одлуку Сабора о усвајању амандмана реаговао је Уставни суд Југославије и наложио да се одлука о језику и писму измијени и врати на претходно стање. Све док су СК и ЈНА били јединствени и СФРЈ снажна ситуација је била стабилна. Међутим, на 14. Конгресу СКЈ одржаном у јануару 1990. године, представници Словеније и Хрватске поставили су три главна циља на Конгресу: да омогуће организацију слободних избора у прољеће 1990., захтијевали су укидање владајуће улоге СК и увођење вишестраначја у Југославију. То је био преломни тренутак“, завршио је Каблар.

Јовица Продановић, човјек који је лично познавао неке од српских министара смјењених у Загребу 1950.године рекао је да је „од њих почело ово што се десило после у СФРЈ и оно што данас имамо. Хрватска је тестирана тада, рушење је настављено степеницу по степеницу, а многи Срби тога нису били свјесни. Мало је оних који су били свјесни а могли су утицати, а нажалост глас обичног човјека се није чуо“.

Милојко Будимир истакао је да је Хрватска и даље под ХДЗ-ом, и да се идеологија и даље ослања на ону из Другог свјетског рата. „ Срби су на путу потпуног уништења у Хрватској. Тамо смо грађани другог реда. Заиста од тог конститутивног народа који је некад имао 20-30 %, на прошлом попису 2011.године било је 4,4 %, а након разних брисања тај број је и мањи. Ми ове године обиљежавамо 7 вијекова манастира Крупа, и питам се о чему говоримо? С обзиром да смо вијековима тамо, а данас не да смо национална мањина, већ Срба нема, док је Хрватска за све злочине које је починила награђена уласком у ЕУ.“, закључио је он.

Сам аутор навео је да је књига приказује историјску истину, а она је слиједећа: „Хрвати су стално настојали да ријеше хрватско питање без Срба, што су на крају успјели. Срби су настојали двије ствари, да буду равноправни вјерски и национално. Ђуро Цвијић говорио је у то вријеме да је у Загребу међу комунистима завладала „Франковачка структура“ која је хтјела да се питање Срба ријеши исељавањем, а друга варијанта је била да се српско питање ријеши аутономијом. Степинац који је пројектант елиминације српског народа, 1940.године предложио је Мачеку да населе сјеверозападну Босну хрватским становништвом. То исто је радио и Павелић и комунисти, кад су дошли. Настанак хрватске Бановине 1939.године био је српско обесправљивање и забрањене су све српске странке. Услиједило је хапшење комуниста који су били критичари Бановине. Разлика између комуниста Србије и Хрватске је била велика. Франковачка структура имала је циљ да „развали“ Југославију и направи Хрватску одвојено од Србије, а српски комунисти су сматрали да само треба промјенити систем“.

Овај историчар који тридесет година прати и проучава положај Срба у Хрватској, објаснио је да су „jедни Срби увијек били ликвидирани уз помоћ других Срба. Тако је било са кордунашким интелектуалцима на челу са Вељком Кораћом, Илијом Жегарцом, Љубом Вујичићем итд. који су затражили аутономију 1944.године јер су процијенили да ће Срби нестати у супротном, а тако је и било“.

Аутор је истакао да је Душан Бркић, који је био један од иницијатора Конгреса на коме је донесена Резолуција којом се добијао утисак да се српско питање у Хрватској почиње озбиљно рјешавати, што је у оном револуционарном заносу (непосредно послије Другог свјетског рата) била само фарса, рекао у разговору са њим 1997. године да су истину знали, али да се није могло другачије „протурити“ нека тачка корисна за Србе.

Говорећи о колонизацији која је послије тога услиједила, он је рекао да „Хрвати нису дозвољавали да у српским крајевима постоје економски центри, јер би то значило и културни а то подразумјева и српски национални идентитет“.

Диклић је додао да сматра да Срби нису могли прихватити Туђманову државу. „Када се пробуди синдром прошлости Срби преблиједе. Зашто је било тако? Зато што није извршена деусташизација, као што је у Немачкој извршена денацификација свијести да је Хитлеров систем био лош и да су зато платили велику цијену. То се није десило у Хрватској“.

„Социјалистичка Југославија имала je мање шанси него Краљевина. То је трајало док је била чврста диктатура“, нагласио је Диклић.

Он је говорио о „Теорији о једном политичком народу“, а посебно истакао да „ми (Срби) не можемо успоставити добре односе са Хрватима зато што је окосница њихових теорија др Анте Старчевић, а он је негирао постојање Срба“.

Да Хрватска није искрена, говори и Закон о националним мањинама, подсјетио је овај историчар.

„Закон говори да није дозвољена промјена националних структура у тим насељима, а радило се супротно. Стимулисано је досељавање Хрвата у српска насеља. Такође ту је и питање ћирилице, које није ријешено, а започето је 2002.године“, навео је он.

Као највећу рак рану између Хрвата и Срба данас, аутор узима то што Срби до данас немају попис свих жртава из Другог свијетског рата, и што то питање није ријешено до краја.

„Ми Срби се морамо изборити за истину, силом не можемо, памећу морамо“, закључио је Диклић.

Промоцији је присуствовао Миодраг Линта, предсједник Савеза Срба из региона, народни посланик и замјеник предсједника Одбора за дијаспору и Србе у региону у Скупштини Србије.

Водитељ промоције била је Таља Поповић, а бесједник и појац Гојко Шашић рецитовао је стихове Маје Даниловића „Газећи туђе парлоге“ и поему Радоја Радовановића.

Антрфиле: Биографија аутора

Момчило Диклић je родом из Старог Села , поред Оточца у Лици. Рођен je 1954.године у Оточцу, гдје је завршио основну школу и гимназију. Педагошку академију, група повијест- географија, завршио је у Ријеци 1977.године На Филозофском факултету у Загребу дипломирао је на групи хисторија 1984.године Магистарски рад одбранио 1990. године у Загребу на Факултету политичких наука, под насловом “ Положај Срба у Хрватској 1945. до 1990.”, а докторску дисертацију “Српско питање у Хрватској 1941. до 1950. године” одбранио је 2003.године у Новом Саду. Запослен је у научној установи, Институту за европске студије што му омогућава високу обавијештеност у подручју међунационалних, а прије свега српско- хрватских односа. До сада је објавио 13 монографија и више десетина научних радова о Србима авнојевске Хрватске, односно српско-хрватским односима.

новинар „Српског кола“
Весна Вуковић

(Да отворите слику у пуној величини кликните на њу)

Извор: САВЕЗ СРБА ИЗ РЕГИОНА

Везане вијести:

Др Момчило Диклић: АНТИФАШИЗАМ У ХРВАТСКОЈ | Јадовно …

Диклић: Степинац може бити проглашен само за демона …

ДИКЛИЋ: ЕВРОПА ЋЕ ПРЕПОЗНАТИ ПРАВО ЛИЦЕ ХРВАТСКЕ …

Степинац планирао покатоличавање Србије | Јадовно 1941.