Проф. др Љубивоје Стојановић: Сачувајмо ћирилицу за себе

Ако смо верници требало би да се и помолимо за све коjи jош увек мисле да се „лате мача“

Проф. др Љубивоjе Стоjановић

Ових дана актуелно jе питање о укидању ћирилице у Вуковару, што jе очекивано кад знамо историjу односа Срба и Хрвата посебно током и после Другог светског рата.

Догађаjи из деведесетих година прошлог века све то додатно оптерећуjу. Дошло jе до страшног надметања у коме свако ко помене речи помирење и праштање бива проглашен за издаjника свога народа. Као да сви очекуjемо jедни од других само сукоб, осуду и злопамћење као jедине начине комшиjског постоjања.

Наjтеже jе онима коjи су остали на своjим огњиштима у држави другога народа, њих свака наша „помоћ“ кошта толико да би нас наjрадиjе замолили да им више не помажемо. Добро jе да jе у нашоj Србиjи све другачиjе и да нико ниjе угрожен због тога што припада другом народу.

Нека тако и остане, jер то jе нешто што треба да буде на част сваком искреном човеку и народу са интегритетом. Треба се трудити да се сви коjи живе са нама у заjедничкоj отаџбини осећаjу сигурно и да живе слободно. Тако ћемо бити jош бољи људи jер чинећи добро другима ми стичемо непролазну радост живљења у заjедници.

Трагично jе гледати како поjединци у бесу разбиjаjу табле у Вуковару. Али не треба дозволити да нас то толико избезуми да почнемо да их мрзимо. Ниjе далеко дан кад ће се они постидети своjих поступака, jер човек, ако jе човек, не може дуго да носи мржњу у себи.

Свако у своjоj маси истомишљеника лако губи меру и постаjе жалосни слуга изнуђене непромишљености. На такве се не треба угледати, али ниjе довољно само осуђивати их. Ако смо верници требало би да се и помолимо за све коjи jош увек мисле да се „лате мача“. Потребно jе почети и не престати процес преиспитивања сопствених пропуста и промашаjа. Тако ће свако доћи до себе и охрабриће се да крене према другоме отвореног срца и са испруженом руком помирења и праштања.

Сви сад говоримо о Вуковару где jе забрањена ћирилица, а не видимо да jе све мање има у Београду, Крагуjевцу, Шапцу, Чачку, иако ниjе званично забрањена. На ТВ екранима, у дневним новинама, илустрованим часописима, излозима књижара, на путоказима, у именима градова, села и насеља, на билбордима, у називима фирми ћирилица jе све ређа поjава. То ниjе изгласало ниjедно градско веће, то jе наше колективно одустаjање од писма.

Да се разумемо, ниjе проблем латиница. Штавише, уљудно jе због суграђана коjи користе друго писмо, као и гостиjу из иностранства да називи места и друге одреднице буду написани на оба писма. По потреби пожељно jе да се користе и jезици других суграђана коjи нису наши сународници, али су добре комшиjе и приjатељи. То jе показатељ високе културе живљења.

Неко jе давно записао да Срби ретко иду у цркву, чак се и не изjашњаваjу о своjим свештеницима похвално – све им замераjу, али ако им неко дирне у веру спремни су да jе бране по сваку цену. Чини ми се да jе исти случаj и са ћирилицом, што ниjе добро ни за Србе ни за ћирилицу.

Потребно jе имати стварно знање о ономе што доживљавамо као своjе, jер само тако могуће jе имати jасну слику о свему. Сећам се неких Срба из Хрватске седамдесетих година прошлог века. Ретки су били они коjи су користили ћирилично писмо. Све jе код њих било „абецедно“, тако да нису говорили „од А до Ш“, већ „од А до Ж“, што jасно говори о непознавању писма свог народа.

Треба избегавати све краjности коjима човек лако подлеже у стању незадовољства ношен масом. Тада jе све сведено на пароле са увредљивим садржаjима, али решење jе све даље и могуће jе само онда кад престане безлично надметање неистомишљеника.

Оно што треба да буде примарна мисао jесте свест о томе да ћирилицу наjвише можемо сами угрозити своjим одустаjањем и заборављањем. Ништа мање опасно ниjе ни наметање ћирилице свима по сваку цену. Наjбоље jе користити jе као своjе писмо без омаловажавања латиничног писма, као и писма и jезика своjих комшиjа и других светских и европских народа. Воjводина jе, уосталом, добар пример.

Чекаjући дан кад ће се поjавити храбар и одлучан човек у Хрватскоj коjи ће своjим сународницима обjаснити важност поштовања наше ћирилице, не дангубимо у осуђивању других. Упитаjмо се колико нам jе стварно ћирилица на срцу. Јер ако заиста jесте, онда ћемо jе чувати и од себе.

Нећемо тражити од других оно што сами не чинимо. Важно jе да себи признамо истину без одлагања – нисмо jе ни ми користили увек, што због средине у коjоj смо одрастали што због комунистичке идеологиjе. Свеjедно! Не завараваjмо себе и будимо искрени jедни према другима. Имаjмо поверење jедни у друге и не намећимо jедни другима ништа.

Колико ће ћирилице бити у Србиjи то зависи од нас самих и нашег доживљаjа важности писма и jезика. Ако тога не постанемо свесни изгубићемо и себе и писмо у безизлазу коjи смо сами себи трасирали. Ћирилица би требало да се у Србиjи чува љубављу и стваралаштвом, а не злопамћењем и злурадошћу.

У Вуковару ће са њом бити како Европа каже, а код нас jош, бар по том питању, ми одлучуjемо. Учинимо то слобдно, без страха и стида, без пркоса и насиља, као одговорни људи коjи чуваjући своj jезик и писмо уважаваjу jезик и писмо свакога народа.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Случаj матуранти: Ћирилица непожељна на паноима у центру …

ДИСКРИМИНАЦИЈА ЋИРИЛИЦЕ – Jadovno 1941.

ЋИРИЛИЦА ДИО ИДЕНТИТЕТА СРПСКОГ НАРОДА И КУЛТУРЕ …

Грађани опасних намера – Jadovno 1941.