Prof. dr Dragan Stanić za “Novosti”: Okupatori Srba uvek su prvo udarali na ćirilicu

Predsednik Matice srpske i član tima koji će pisati Deklaraciju o opstanku Srba: Nikako Ne smemo da dozvolimo da nas guraju u pravcu smetlišta istorije, gde je sve dopušteno

KADA se nezajažljivi globalizacijski apetit svetskih sila, odlučnih da sve male narode očiste od nacionalnih posebnosti i pretvore u svoje klonove, ukrsti sa pomanjkanjem srpske vere u sopstvene vrednosti, rezultat je vidljiv i na ulicama Novog Sada. Grad koji je u 19. veku poneo ime Srpska Atina jer je, kako je govorio Vuk Stefanović Karadžić, bio „najveće srpsko opščestvo na svijetu“, a Jovan Skerlić zabeležio da se „tu pisalo i mislilo za ceo srpski narod“, danas se može podičiti sa svega pet odsto ćiriličnih natpisa na javnim mestima.

Danas, dva veka docnije, sopstveni jezik i pismo, kamen temeljac našeg nacionalnog bića, ponajviše moramo da branimo od nas samih. Ovim, i ne samo ovim povodom, do kraja novembra trebalo bi da se pojavi nacrt Deklaracije za očuvanje srpskog kulturnog identiteta. U tim za izradu Deklaracije su odabrani profesori univerziteta i eksperti za srbistiku. Među njima i prof. dr Dragan Stanić, predsednik Matice srpske i profesor Filološkog fakulteta u Novom Sadu, koji je u književnim krugovima poznat pod pseudonimom Ivan Negrišorac.

– Očekujem da bi Deklaracija mogla da naznači neke važne probleme i da imenuje neka opštija rešenja na osnovu kojih ćemo moći o svemu tome dalje da razmišljamo. Posle izrade Deklaracije predstoji mnogo teži posao, a to je: obezbediti što širi konsenzus oko najvažnijih pitanja celog srpskog društva. U tom domenu je veoma važna valjana izrada raznih tipova nacionalnih strategija. Ako stvari prvo ne raščistimo u glavi, nećemo znati kuda treba da idemo – kaže Stanić u intervjuu „Novostima“.

* Šta konkretno očekujete od prve Nacionalne strategije o kulturi koja će biti usvojena krajem godine?

– Na osnovu te Strategije mi bi trebalo da znamo koja pitanja u narednih desetak godina valja rešavati kako bismo uspostavili pouzdan, kreativan i podsticajan kulturni sistem sposoban da odgovori na izazove vremena u kojem živimo. Zato je neophodno ovu Strategiju obogatiti što širim uvidima koji se odnose na savremeno stvaralaštvo, ali isto tako treba da ugradimo punu svest o kontinuitetima srpske kulture, ma koliko se ti kontinuiteti ispoljavali u nasilno prekidanim, fragmentarnim oblicima. Ukoliko želimo da gradimo specifično naš sistem kulturnih vrednosti, onda bi valjalo da konstituišemo što jasniju predstavu o svoj širini pojavnih oblika srpske kulture, ali i predstavu o očuvanju kontinuiteta te kulture. U tom pogledu je suštinski važna svest o srpskom jeziku i pismu, o književnom korpusu, o istoriji, folkloru, umetničkom nasleđu, o arheološkim slojevima, o mentalitetskim osobenostima i sl. Sve to treba čuvati u pamćenju i u praksi negovati kako bi se učvrstila svest o neprekinutim nitima postojanja srpskoga naroda.

* Jesmo li najzad sazreli da povedemo ozbiljnu politiku očuvanja jezika i ćiriličnog pisma?

– Voleo bih da mogu da kažem da jesmo sazreli, ali bojim se da to još nije slučaj. Na tome bi još trebalo uporno raditi: da se podigne nivo kulturne samosvesti svakoga od nas. Jer da u svakome od nas postoji takva samosvest, mnoga pitanja bi bila rešena krajnje spontano, bez velikih reči i bez velikih akcija. Ukoliko znamo da su, tokom istorije, okupatori srpskoga naroda redovno, u javnom prostoru, ukidali pravo korišćenja srpskoga jezika i ćiriličkog pisma, zabranjivali delatnost Srpske pravoslavne crkve i čak ubijali sveštenstvo, likvidirali viđene i uticajne intelektualce, onda bismo sami morali da postanemo svesni koliko upravo te tekovine srpske istorije treba da čuvamo u našem pamćenju i u našoj svakodnevici. Bez posebnih opomena i prekora, trebalo bi da negujemo srpski jezik, da pišemo ćirilicom, da nam je stalo do naše crkve uprkos tome što nisu svi vernici u pravom smislu reči, da pamtimo važne stvaraoce od Svetih Kirila i Metodija i Svetoga Save pa do naših dana…

Ukoliko sebi i drugima jasno stavimo do znanja da tvrdo držimo do identitetskih fenomena, onda će to biti jasna poruka da nećemo lako odustati od sebe samih. Ukoliko, pak, u javnom prostoru pišemo mahom latinicom (što se dobro vidi na ulicama srpskih gradova), mi time šaljemo poruku da smo spremni da se odreknemo sebe, te da smo na putu da u kulturološkom smislu postanemo nešto sasvim drugo.

* Zašto Srbi u svaku poru svog života petljaju politiku, pa tako i u brigu o kulturi?

– Nama nedostaje jednostavna, elementarna logika ljudi koji mogu da lutaju svetom, ali dobro znaju ko su i šta su, kakve ih vrednosti konstituišu. Kad nekome poljuljate najviše vrednosti u njemu, onda ste mu poljuljali i lično, i kolektivno, i nacionalno samopouzdanje, pa i njegov identitet i puku egzistenciju. Najmanje što nam danas treba jeste to da pitanja kulture rešavamo političkom ostrašćenošću. Čitav ovaj poduhvat više vidim kao oblik hrišćanske, pravoslavne molitvene posvećenosti, ili gandijevskog otpora snagom kulturne samosvesti, nego kao oblik političkog sukobljavanja sa bilo kim.

* Nije li dovoljno da samo nastavimo tamo gde su stali mnogi naši dični preci, među njima i osnivači Matice srpske iz 1826. godine, koji su u tuđem carstvu ujedinili svu svoju mudrost da izvojuju vekovni san o prisajedinjenju matičnom narodu?

– Matica srpska predstavlja osobeni oblik kulturne institucije koja nas upozorava na to kako pameću, kreativnošću, dobrom organizacijom i, pre svega, kulturom treba rešavati neka važna pitanja nacionalnog opstanka. U tom smislu je Matica srpska sama po sebi neka vrsta zaveta za buduća vremena. Tome je, međutim, prethodilo nešto što sam jednom prilikom nazvao Karlovačkim zavetom. Reč je o odlučnosti naših predaka da, predvođeni patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem, prenesu centar srpskih crkvenih, političkih, ekonomskih i kulturnih dešavanja na prostore Habzburškog carstva, a da se pri tom ne prekida veza sa Pećkom patrijaršijom i ne počinje se gradnja od nekakvog nultog stanja. Karlovački zavet jeste jedan izuzetno važan događaj kojim je objavljena krupna promena civilizacijskog i kulturološkog konteksta, kojom su Srbi počeli da grade jedan novi svet, a da pri tom ne zaboravljaju i ne kidaju veze sa starim svetom. Reč je o jednoj pravoj kulturnoj revoluciji, ali revoluciji koja se ne odriče svojih predaka. Ili, što bi Crnjanski rekao: „Smrti nema, ima seoba“.

* Koje srpske vrline najradije izdvajate?

– Ako bismo pokušali srpske vrline da svedemo na nekakvo trojstvo, onda bih prvo istakao ideju slobode. Iz važnosti koju ova ideja ima za srpski narod proizlazi snažna slobodarska tradicija i spremnost da se čak i lična i kolektiva egzistencija dovede u pitanje zarad odbrane vrednosti slobode. Druga vrlina je sadržana u ideji pravde o kojoj se, ne slučajno, peva u srpskoj himni. Treća vrlina je zasnovana na visoko razvijenoj svesti o vrednosti, značaju i moći onoga što se tradicionalno zove Bogom, a ateisti to mogu nazvati apsolutom stvarnosti ili „poljem svih mogućnosti“. Kao narod, Srbi su ovakve vrline iskazivali u najboljim svojim trenucima, a kroz istoriju o tome nam najpotpunije svedoče i Svetosavski, i Kosovski, i Karlovački zavet.

* Kako objašnjavate činjenicu da se u jednom delu našeg društva uporno neguje omalovažavanje svih tih vrednosti?

– Autodestruktivni oblici ponašanja najčešće bivaju pažljivo pripremani i čak planski ugrađivani u one narode, društva i zajednice koji treba da propadnu jer su propasti skloni. Srbi kao narod zaslužuju opstanak, ali te zasluge treba materijalizovati kao specifičnu energiju opstanka. Treba jasno i glasno objaviti da propasti nećemo, te da – kako Rajko Nogo svojim stihom veli – „nije sve propalo kad propalo sve je“. Zato mislim da je izuzetno važno da se u narednom periodu, dobrom organizacijom kulturnih, naučnih i obrazovnih ustanova, još više učvrsti tip intelektualca koji je dorastao ovakvim zadacima, a koji je duboko nacionalno svestan i internacionalno kompetentan. Reč je o intelektualcu koji dobro zna kakav je svet u celini u kojem živimo, a s druge strane, on još uvek ume, uz snažni udeo razvijene kritičke svesti, da voli sopstvenu naciju i kulturu kojoj pripada. Voleći i razumevajući svoju kulturu, on nikoga ne napada, nikoga ne mrzi, ali oseća obavezu da i na domaćem i na međunarodnom planu istakne pravu argumentaciju u korist opstanka sopstvenog naroda i njegove kulture.

KOSMETA SE NE MOŽEMO ODREĆI

* Kakve efekte očekujete od unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i Metohiji?

– Neću ništa novo reći ukoliko kažem da je nemoguće zamisliti srpsku istoriju i kulturu bez Kosova i Metohije. To je nešto o čemu neprestano moramo voditi računa, to je naša polazna tačka koja je markirala tip sveukupne srpske kulture, počevši od svetorodne loze Nemanjića pa do danas. U tom smislu se mi Kosmeta ne možemo odreći i ne postoji niko ko bi to u ime Srba smeo da učini. Ljudi bez dlake na jeziku, poput Koste Čavoškog, odavno su rekli da je Kosmet okupiran. Taj prostor je zaista okupiran, a ako neko očekuje da se izrekne pristanak na čin okupacije, on to, eventualno, može da dobije od nekih drugih naroda ali od Srba bolje da to i ne traži. Ono o čemu treba da razgovaramo jeste kako najcelishodnije da branimo taj istorijski, mitski, kulturni, politički, ekonomski, državni prostor. Dužni smo, pre svega, da obezbedimo dostojanstven opstanak Srba na prostoru Kosmeta.

Autor: Jovanka Simić

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Milana Babić: Ćirilica je pitanje srpskog dostojanstva …

Slobodan Remetić: Ćirilica podelila sudbinu naroda …

Matija Bećković: Svaki okupator je prvo zabranjivao ćirilicu