Прочитајте најпотресније приче: Срби спасили највише Јевреја у нашем региону

Србија има 135 праведника међу народима, носилац повеља коју додељују „Јад вашем“ и држава Израел.Током Другог светског рата сачували животе 230 људи

Ко је спасао иједно људско биће, као да је спасао цео свет. Овај дирљиви натпис краси повељу Праведници међу народима, коју додељује „Јад Вашем“, односно држава Израел, људима који су током рата спасавали Јевреје. Услов је да за то нису стекли никакву материјалну корист, као и да нису одговорни за друге злочине. У Србији је титулу праведника до сада понело 135 људи, који су спасли око 230 јеврејских мушкараца, жена и деце, што је највише у региону.

Један од праведника је и Мартина Левец, удата Марковић, из Земуна, која је медаљу добила 2000. године. Мартина је спасла неколико Јевреја, међу којима и новинара Данила Фогела.

– Мој отац је био у подмлатку СКОЈ-а и добио је дојаву да ће усташе почети да сакупљају Јевреје у ноћи између 26. и 27. јула 1942. – каже Ненад Фогел, председник Јеврејске општине Земун. – Те ноћи су у Земуну покупили 470 Јевреја, потрпали их у сточне вагоне и послали у логоре смрти – мушкарце у Јасеновац, а жене и децу у Стару Градишку. Међу њима су били моја бака, деда и стричеви. Нико није преживео.

Данило се данима скривао по различитим кућама са браћом Бехерано, Бенком и Јосипом, после чега су стигли до Мартининог дома на Калварији. Сакрила их је на таван, иако је Земун био облепљен плакатима да ће свако ко скрива Јевреје бити убијен. У њеној кући били су Немци.

ЈОШ ЉУДИ ЗАСЛУЖИЛО МЕДАЉУ

О Праведницима, Ненадов брат Милан Фогел, и историчари Милан Ристовић и Милан Кољанин, објавили су пре седам година књигу „Праведници међу народима – Србија“, чији је уредник био Ненад. Пројекат се ове године наставља јер су открили случајеве још 15 људи који су, како каже Ненад, заслужили медаљу. О њима ће објавити нову књигу, коју је подржала држава, али не и Савез јеврејских општина.

– Вила се звала „Милица“ – каже Мартинина кћерка Верица Марковић. – У њој су била два стана: у приземљу су била смештена три нацистичка официра, а на спрату, у засебној соби, још један. Официри су преко дана били на дужности, а увече код куће, па су бегунци силазили преко дана да се окупају. Врата до тавана су водила из шпајза.

Станар пуковник Јозеф Шварц био је командант земунског аеродрома и један од првих чланова Национал-социјалистичке партије Немачке. Смртно је био заљубљен у Мартину. Да би га се отарасила, говорила му је: „Г. Јозеф, ја имам малу дозу јеврејске крви.“ Јозефу ни то није сметало.

Три месеца касније Данило је отишао у партизане, прво у Срем, па у Босну. И Мартина је убрзо пребачена у шуму јер је њена илегална активност откривена. Пуковник Шварц се вратио у Немачку, али је и после рата наставио да јој шаље љубавна писма.

Праведница је и Лујза Милхарчић, удата Влаховић, која је спасла живот осамнаестомесечној беби, данас чувеној новинарки Мири Адањи Полак. Медаљу праведника добила је 1985. године. Мирини родитељи др Соломон Адања и мајка Катарина, рођена Барух, побегли су испред фашистичког прогона из окупираног Београда у Мађарску, где се родила Мира. Пошто ни тамо није било сигурно, породица је потражила уточиште у Суботици, код Катарининих родитеља.

У пролеће 1944, када су Немци преузели управу у Суботици, спремала се депортација Јевреја у логоре смрти. Породица је одлучила да се Соломон и Катарина врате у Будимпешту. Осамнаестомесечна Мира остала је код баке и деде.

Лујза Влаховић била је маникирка и често је посећивала Барухове. Живела је сама, на периферији, у једној слепој улици. Кад је отворен гето и почело истеривање Јевреја из кућа, Лујза је предложила Баруховима да Мира пређе код ње. Убрзо су баба Олга и деда Аладар одведени у Аушвиц.

Када су окупационе власти виделе да дете није у транспорту, широм града је почела потрага за унуком једног од најбогатијих суботичких Јевреја. И не само за Миром, већ и за још неколико Јевреја који су избегли последњи транспорт.

За то време Лујза је чувала дете. Комшијама је рекла да је примила рођаку из Будимпеште, која је у то време често бомбардована. Када би биле рације, Лујза се са бебом склањала на салаш свог пријатеља.

После рата, родитељи су се вратили из Будимпеште. Мала Мира је говорила мађарски и Лујзу је звала „мама Лујза“, али је преживела.

Посебно дирљива прича је она о малој Јеврејки Стели и жени која ју је спасла, Ромкињи Хајрији Имери Михаљић. За праведника је проглашена 1991. Стелини родитељи побегли су у партизане, а беба је остала код баке Естер, у Косовској Митровици. Убрзо су сви Јевреји отерани у логор, укључујући и бебу и баку.

Хајрија, Естерина кућна помоћница, живела је са мужем и петоро деце у Ади, близу Митровице. Кад је чула да су баку и Стелу одвели, кренула је са децом да их обиђе. Бака Естер је замолила Хајрију да узме њихову бебу. Добра жена је прихватила и заклела се да ће детету кад одрасте рећи ко су јој родитељи. Са бебом и својом децом мирно је изашла из прихватног логора, јер су чувари мислили да ту ради. Девојчици је дала име Мирадија.

Када је дошао крај рата, Хајрија је повела Мирадију у шетњу и успут јој понављала: „Мирадија није твоје право име. Ти се зовеш Естер, као и твоја бака Естер Бахар, а мама те је звала Стела. Мама Букица и тата Благоје погинули су у рату.“ Дете је понављало „Ти си моја мама“, али је добро запамтило Хајријине речи.

Убрзо су Стелу одвели од Хајрије, после инцидента који је њен муж имао са комшијом. Полиција је одвела девојчицу у Београд, у Јеврејски дом за ратну сирочад. Хајрија се заклела да ће наћи Мирадију и вратити је, али јој је муж запретио да ће је избацити ако оде. Тако се и десило. Стела је смештена у дом, а када су схватили да не зна српски, позвали су партизанку из Косовске Митровице. Партизанка је клекнула испод стола и на турско-ромском питала дете како се зове. Стела је рекла:

– Зовем се Естер, а мама Букица и тата Благоје звали су ме Стела. Моја бака се зове Естер…

Није успела да каже све што ју је Хајрија научила, јер се испоставило да је партизанка њена мајка Букица! Мајка је дете одвела у Израел, а Естер је дуго слала писма на Косовску Митровицу, која су се враћала. Хајрија је умрла као просјак на улицама Приштине, а Стела је, кад је то чула, у близини Јерусалима засадила дрво у Шуми сећања.

Аутор: В. Црњански Спасојевић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Јаша Алмули: „Страдање и спасавање српских Јевреја“

ЈУГОСЛОВЕНСКА ВОЈСКА У ОТАЏБИНИ И ЈЕВРЕЈИ – ПРИЛОГ …

Хапшење 165 јеврејских омладинаца у Загребу у мају 1941. године