Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Прнџа

И овај запис датира из љета 1990. године. Живот јој је понајвише прошао у самотињи и чамотињи. Сад самује у Чапразлијама. Сува као грана и лака као перце, а још се не повија под бременом од седамдесет и пет година.

Госпава Цијетић, удата Бошковић, звана Прнџа: "Да простиш, ја сам била у другом стању кад ме бацило у јаму..."
Госпава Цијетић

Живи од доласка до доласка сина којег је живот одавде испод Дрине одвео и удаљио. Криво јој што унука не може чешће виђати, али се не жали — навикла на патњу и одрицање.

Док говори, стално је загледана некуд у даљину, доље низ Ливањско поље, низ само њој знане и видљиве друмове низ које су толики њени, драги и блиски, неповратно отишли и нестали у крвавим тминама и животним маглуштинама:

„Ја сам ти од Цвијетића из Лиштана. Кум ме крстио Госпавом, али за врага имала дида и он ми одма пришио друго име. Причали ми — кад сам се родила и кад су ме повили додало ме том диду у руке и он одма реко: ‘Е, једна Прнџа умрла а друга се родила…’ А то, рекли ми, била некаква кршна, арна, ваљана — шта ја знам, ђаволи је знали, тако причали — тек мени остало Прнџа…

Удадо се ја за Мила Бошковића у Доње Рујане. Бојим се да је то било некеко на дви године уочи рата.
Е, изби рат. Не ваља! Подили се народ и свак се о своме јаду забави. Црно да црње бит не море, а опет мораш живит, радит — душа на уста и улази и излази…
Један дан, бојим се да је то било на дан уочи Огњене Марије, свекар ми, стриц ми, ја и човик ми дошли туде у Понорима товарити и гонит пићу. Ето наиђе један Рват. Познају га они, а ја не знам — ко кад сам тек дви године била дошла, нијесам ни сву чељад из куће добро знала.

Збори моме стрицу:
— Трпај, трпај, нећеш је полагат, мајку ли ти јебем…
Ми се окаменили. Он, послим ми доказивали да би мого бит неки Бурић, замаче брду а не би за чудо, ево други:
— Ајте, иђите да се пријавите, ништа друго, нема чега да се бојите…
Ми онда липо пушћај волове, остави пићу па кући. Мушки ишли да се пријаве, а њи затворило у Гредарову кућу.

Постављање Крста Светим Новомученицима Ливањским, православним Србима, пострадалим од усташког злочина у јами Равни Долац на Динари, изнад Ливањског поља 1941.године.

Сутрадан иђемо стрина ми и ја гледати и. Не дају близу. Зборе, ако сте шта донијели дајте нами, ми ћемо им предати. Ђавола предати, њи увече отерало под Пролог…
Ујутро стрина ми Цвитука спреми мене и своју Даницу, ону што но сад живи у Аранђеловцу, и још једну своју цурицу и малога сина Ристу и једну моју заову рођену да иђемо планини, чуват благо. Вели мени и Даници да узмемо Риста и бижимо у Далмацију, њеноме роду. Добро она наумила да смо ми слушале. Али ми не бисмо паметне — ми се вратимо.

Сидимо код блага испод Ковиоца на онизим гредуринама великим. Мало ко и киша почела. Видимо ми одоздо од села народ закрилио, није оно било ки сад зарасло — било грма, али се видло све.
Ево ти тројица к нами. Велим ја Даници:
— Ајде ти, Секо, тамо у грм, склони се, ја ћу с дицом бити, неће они нас…
Оде она. Они дођоше. Не знам иг, бог им не дао. Припали се ми, дршћемо, а они липо питају јесмо ли покисли. Онда питају за Даницу, знају да је била са нама. Ми шутимо…
— Ајте ви кући — збори послим један — треба да се пријавите, у списак да вас туре, а ми ћемо припазити благо.

Нема потиковања. Ми доли пут народа. Даница остала склонита у некаквом грму.
Код Лисковца се сретосмо са народом. Ја одма уварисаг на Мару покојнога Јове Бошковића. Двоје дице она имала. Једно носи у нарамку, а једно води за руку. Узег јој оно из нарамка.
Е, кад ме стрина Цвитука угледа:
— Куд ћеш амо, бог ти не дао, што ниси ишла и дицу ми водила онамо ди сам те ја послала…?
Не зна она још за Даницу, Даница још у грму. Изашла тек кад видла да нас баца у јаму. Причали послим да је ту више јаме неки Миле Перић – Томишић уватио за плетеницо и питао је да се уда за њега па да је не гура у јаму  а кад је одбила ударио кревом по глави и пито је да ли више воли да скочи сама или да је он турне:
— Сама ћу — рекла, и онда стрмо, право са оне стине, сама ускочила у безданицу…

Нас прво спратило туте у неку пећину па Стипан Пашалић засиде на једну стину изнад пећине и онда поче редом да прозива.
Најприм прозва Гламочкину невисту и двије јој цурице. Њи ослободило – да иђу кући. Послим причали да и спасио Илчина Перић, био добар са њеним човиком Мијом Лалићем.
Кад оде Гламочкина невиста, онда прозива нас остале. Прво Бачковиће, па нас Бошковиће. Изишла ја из пећине и гледам вако около кад познам једнога из Лиштана, Јозу Римца, комшија ми тамо у роду био. А ја к њему:
— Јозо, живота ти твога, шта је тамо са мојима у Лиштанима?
— Бижи, бижи тамо у пизду материну од мене — вели ми он и гурну ме кундаком у прси.

Није ме вала ударио већ само нако гурнуо, али ја пала ко свића, баш ко да ме заклао. Отолен ме послим, нако у несвисти вукло за ноге и ко зна како до јаме. Кашње сам начула, други ми доказивали, како се један фалио кад ме довукао над јаму: ево мога лова, видите што сам ја уловио…
Жив је тај и данас, сретам ја њега, пита се он са мном ки да ништа није било. А ја шта ћу, шутим. Видим њима длака са главе није фалила и џаба било што смо казивали ко нас је поклао. Зборили ми да сад опет кажем а ја им велим: шутите и ви, боље ће ви бит, ко је дуро нек дура и даље, коме је дало нек држи…

Кад сам се доли у јами освистила, чујем стрину Цвитуку гди еглендише и јетрву ми, али не знам ди сам. Притисло ме, не могу дисати:
— О невиста, о невиста — зовнем ја јетрву Мару.
Озива се она.
— Ма ди смо ово, бог ти дао, ну помози ми, не могу се дигнути…
— Е, јадна ти, ди смо — збори она — па видиш ди смо — у јами, у безданки на Равном доцу.

Дођоше брже оне дви те ме курталисаше из онога јада. Види се доли, мореш знат кад је дан а кад ноћ. А шта имаш гледат нако јаде: мртав народ, гомила меса, крв, послим божји мравињак црва, гамижу на сваки крај, очи ваде…
Мени глава разбијена, ево видиш ово овдинак ми у болници у Ливну зашивало кад нас извадило. Друго ништа, нако истучена и изгребана, а ништа лома или шта друго. И заборавиш ти своје ране и јаде кад видиш друге.

У ономе чуду нађог једнога клапчића од стрица ми, Душана Бошковића, Рајка — било му море бити једно десет-дванаест година. Још мало жив кукавац, а избило му око, скрало руку, ноге обје пребите. Умрије ми на рукама те ја га само повуци у крај и покри кошуљом.
А највише дице јадне било живо. Све они клапчићи, извукли се баш ко пилад, али помријеше и побише и крвници послим. Сваки дан долазе над јаму, вичу одозго, ало, има ли ко жив, и онда колико год могу заваљати камења бацају у јаму на нас. Па онда бомбе. Ми само шутимо и склањамо се, а ди да се склониш кад си баш ки на дно лонца.

Један дан бацише и коноп, зову да се вежемо, оће нас вадит. Привари се Сава Биланова и два клапчића Лалића. Одоше. Ми други не, видимо да су усташе. Чујемо послим Саву како запомаже и иште воде. Онда пушке запуцаше и оне дечкиће бацише натраг у јаму. Послим и Саву голу голцијату — ко зна шта су од ње радили…
А у јами ти је све тешко и црно без бијела. Довољно ти је рећи јама — и име јој је црно. То да је добро не би нас запало — њи би.

Од свега најтежа жеђ. Жеђ, само жеђ. Један дан мени Мара збори:
— Дај, нево, мож ли се помокрити, ја би твоју мокраћу попила…
Џаба, не мореш се ни помокрити кад немаш шта пити. А пили неки мокраћу, поготову они клапчићи…
Е, дошли да нас ваде. Наредила власт италијанска и дишли. Све наши сељани, брате, нико жив други. А Ћипан Шибеник зборио:
— Ајте, море, ви мене спустите доли и дајте ми пушку, ја ћу њи доли побит јер ћемо и ми наопако за се повадит…
Мајку му његову, луд био а паметно зборио. А ђавла, никоме послим није длака фалила од власти. Ма, свеједно, има бога, како ко ради тако и дочека. Ћипан је исти послим боловао, жив се распадао и бог му душу није ћио док се није мука намучио…

Неки двојица жандара не дали проговорит но да нас ваде живе како је наређено и друге нема. Ми се доли везивали сами. Док изађеш на зрак и сунце те довати, панеш баш ко свића. Сем по еглену, нико жив нас није по другоме познавао.
Погубили ми дане у јами, ништа не знамо, а нико неће ни да нам каже. Најпослим Јозо Ћурковић-Јоскан, каза нам да смо у јами били шес неђеља и три дана. Он био добар, брате, нит нас гонио, нит у јаму бацо, свеједно што је Рват. Било и њи добрије. Ето, Нине Одак, Шосмов син, Јозо му ћаћи било име а Шосмо га звали, момчић био, казао да смо живи у јами и од њега глас дошо до италијанске власти. Дознале то послим усташе и нама га отирале, нигда више од њега трага није било…

(Јозо Одак, звани Шосмо, био је, по казивању свих Срба из Рујана, поштен човјек који се отворено противио уништавању Срба. Старији син Иван му јесте био усташа, али, колико се зна, никоме никаква зла није направио. Млађи Нине у свему се био вргао на оца. Пошто је открио и казао да у Равном доцу има  живих, да је међу њима и његова вршњакиња, сеоска љепотица Даница Бошковић, отишао је из Рујана и у  ратном вихору му се изгубио траг, а до данас се сумња да су му усташе негдје порадиле о глави јер му нијесу могле опростити то што је помагао да преживе свједоци из јаме Равни долац.

Слична је и судбина млађаног сина Ивана – Иванде Јурете. Нико од Срба из Рујана му није упамтио име, али кажу да није био пунољетан кад су га кољачи на Огњену Марију нагнали да у јаму Равни долац баци једно  дијете – било изгледа од Лалића. Неки од преживјелих  из овог мучилишта били су свједоци колико се опирао и како је истог трена кад је  несрећно  дијете замакло у мрачно гротло јаме и он  побјегао главом без обзирке и више никада нико о њему није ништа дознао нити докучио какву је судбину дочекао,прим.Б.С. )
И кад нас дотирало у село, оне жене Рватице нам помагале. Мене купала и чистила Рушка Шибеник. Биле ми добре и прије и ето је донесе ми кошуљу и преобуку. Моје нешто сребрно било код ње и ја јој велим: просто ти…

А ја сам ти, да простиш, била и у другом стању. Ја, ја, било ми живо дите кад ме бацило у јаму и доли послим кад сам се освистила чула сам да је живо. И како год сам ја мршала и пропадала тако се и оно мање чуло.
Није то за причу и вировање, али тако је било. Данас жена ништа не ради и не море до вакта донити дите, а мене ето бацило у јаму и толико била под земљом па опет родила ки да ме ни мува није ујела. Послим кад нас извадило, једна докторица у Ливну ме визитала. Збори: не смиш кући, мораш овдикар у болници родит…
Ја јок! Иђем кући и бог!
И иђем.

Ето, извадило нас некако уочи Мале Госпе, а ја родила о Светом Аранђелу. Ћерку ки јабуку. Крстили је Љуба. Напредна, фина — има се шта видит од ње.
Живила дви године, можда и дви и по. Цила цурица била — већ одала.
Разбоље се, а у Ливну усташе биле и ја је не смила носит у болницу. Дође ми једна Рватица ту из авлије. Перића, Ниче Перића жена.  Види да ми је дите на умору и збори:
— Дај је, бона Цвитуша, мени (мене тако по роду звали), ја ћу је носит у болницу да дите спасимо. Ја ћу казат да је моје, а ти ајде самном и Ничом, нико неће знати ко си…
Не могу је ја, жалосну, дати жива из руку па нека умре. Боље и тако него да је усташе кољу…
Није чудо боловала, умрије из цила здравља…

Е послим рата ја се преудај, али опет за три године и три месеца сама. Први Титов војник одавде послим рата био мој човик. А свеједно, бог ми даде сина једнога. Од њега имам и унука једнога — оба ока у глави. То ми све што имам и од рода и од дома, поготову од рода. Све, све што сам гођ имала у роду, све ми страдало. Ћаћа, мати, стриц, стрина, стричевићи — све сатрвено.
У четири куће Цвијетића ја мислим било близу шесеторо чељади. Е, само се Миле Цвијетић од њи спасио. Утеко на брзинске брзине доли низ поље и некако се склонио. Ту био некакав добар грм. Он се ту попео и све гледао.

Крвници силом потрпали сву чељад у кола, све четири куће су имале кола и коње — то ти је било баш ки ово данас ко има трактор. Стирало и ‘вако доли испод кућа, зове се Трновац, и туте све побило и потрпало у једну рупу…
А свеједно, не утријеше траг како су били наумили. Миле претеко рат. Оженио се и има двоје-троје дице. Живе у Мостару…“

*   *   *

Нема више ни сјетне баке Прнџе. Живот и бреме година учинили своје. Починула вјечно прије коју годину, престала њена самотиња и чамотиња, далеко  од Чапразлија и Динаре, у избјеглиштву, далеко од куће у којој се сада тићи зова и купина и на причу о њеној мучној и невјероватној  судбини полако слијеже прашина заборава…

 

budo-ognjena_marija_livanjska.jpg

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска” у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге “ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА” у Светосавском културном клубу у Бања Луци

 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: