НЕДЕЉКОВИЋ: ПРИПРЕМА ВИТЕШКИХ ДРУШТАВА ДУШАНА СИЛНОГ ЗА БОРБУ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ 1912.

Витешка друштва Душана Силног припремала су своjе чланове за борбу за ослобођење. Гесло душановаца било jе „Вежбаj  мишицу  и око  за  добро  Отаџбине”. Витешко васпитање било jе телесно, морално и  народносно  васпитање. У њиховим редовима били су официри српске воjске и прегаоци у Србиjи и околним српским земљама. Душан Силни установио  jе  Знак мачевалачког официрског клуба “Душан Силни”.

На  предлог  Воjислава  Рашића  Београдско  друштво  за  гимнастику  и  борење  на  скупштини  одржаноj  7.априла 1891.  прихватило  jе  свесловенску  соколску  идеjу   и променило   назив  у  Београдско  гимнастичко  друштво „Соко“. Део  чланства  на  челу  са адвокатом Јованом  Стоjановићем   иступио  jе  из  друштва и  22. новембра 1892.  основао  Грађанско  гимнастичко  друштво „Душан  Силни“. Друштво jе сматрало да наставља традициjе Београдског друштва за  гимнастику  и  борење  и  радило  jе  по  његовим   начелима. По  правилима  друштву  jе  био  циљ  да  негуjе  и  развиjа  витештво, међу  своjим  члановима  и  у  народу  српском : оснивањем  друштвене  вежбаонице; приређивањем  jавних  предавања  о  корисном  утицаjу  витештва  на  здравље, снагу, дух и  тело  човеково; издавањем  свога листа  и  ступањем  у  везу  са  другим  друштвима, коjа  постоjе  у  овим  и  другим  државама (1). Променили су  назив 1907. у  Витешко  друштво „Душан Силни“. Изабрали  су назив  витешко  зато  што  су  желели  да  у  имену  Друштва  буде  наглашена  њихова  повезаност  са  традициjом  српских  витезова. Душановци  су  22. марта 1892.  одлучили  да  одреде  поверенике  за  упис  у чланство  у  свим  краjевима  Београда. Опште  вежбање чланова  почело  jе  11. маjа 1892. Душановци  су  1894. одржали  витешки Јавни час у  Аранђеловцу, Великом Градишту и Обреновцу. Душановачка  друштва (заjеднице)  оснивана су широм  Србиjе : 1894. у  Крагуjевцу; 1895. у  Смедеревскоj  Паланци и  Врању;  1896. у Књажевцу; 1897. у  Пироту, Лесковцу, Пожаревцу, Аранђеловцу, Неготину, Заjечару, Крушевцу, Параћину, Јагодини и  Нишу (2).

Маjским превратом 1903. и долазаском Карађорђевића на власт у Србиjи пробуђене су нове наде прегалаца и омладине ван Србиjе. Оснивање  гимнастичко-трезвењачких  друштава  био jе нови  вид  заjедничког  рада  прегалаца  и  омладине  у  борби  за  уjедињење  српског  народа.  Изван  Краљевине  Србиjе  основана  су  друштва  у  Мостару 1903. (под  именом  Обилић); у  Сараjеву 1906,  а  1907. у  Дубровнику, Бихаћу, Броду  на  Сави  и  Бањалуци. Надаље, 1909.  у  Скопљу, Куманову  и  Призрену; 1910.  у  Котору,  Косовскоj  Митровици, Тетову, Биjељини (под именом Обилић) и Приштини и 1912. у  Подгорици. Пододбор  Српског просветног  и  културног друштва „Просвjета”  у  Мостару, чиjи  jе  председник  био  Алекса  Шантић,  основао  jе  1903.  Српско  гимнастичко  друштво  Обилић. Да би подстакао оснивање нових друштава Обилић  jе  изводио  вежбе  и у  другим  градовима (Сараjево,Чапљина). После  посете  Обилића  1906. Сараjеву, група  српских  прегалаца  у  Сараjеву  окупљена  око  Просвjете  и  листа  „Српска  риjеч”  основала jе Српско гимнастичко  друштво „Душан  Силни”(3). Прегаоци  окупљени  око  Српске  Зоре  основали  су  1907.  Српско  гимнастичко  друштво „Душан Силни” у Дубровнику. На челу дубровачког Душана Силног  био  jе  Мате  Грацић, власник   Српске  штампариjе у  Дубровнику. Душан Силни окупио jе преко 100 чланова. У почетку друштвене просториjе и вежбаоница биле су смештене у зградама старешине Грацића на Пилама. Схватање  jавности  да  jе Душан Силни акробатско друштво ометало  jе  jачање  друштва. Да би подстакли оснивање нових друштава душановци из Дубровника  су са своjом музиком 26. jуна 1910.  приредили излет бродом у Цавтат и Боку Которску. Кад су душановци  стигли у Котор на обали су их дочекала сва которска друштва и маса грађана из читаве Боке. Дочек jе био срдачан и братски. Душановце jе поздравио др. Божо Вукотић, а госпођица Даница Петровић Његош предала jе киту цвећа председнику душановаца. Тога дана одржана jе jавна вjежба, као и концерт пред кафаном Доjми. Др. Божо Вукотић се захвалио браћи из Дубровника на шта му jе одговорио Кристо Доминковић ватреним говором. После  излета  основана  су  нова   друштва  у  Котору, Херцег-Новом  и  Ђеновићима. Поводом оснивања Српског сокола Херцег Нови  лист „Српски Соко“ донео jе чланак у коме се каже : „Овдашња се српска омладина већ одавна спремала да оснуjе Српски Соко, да не будемо постидни пред своjом браћом. Но у овоj опћоj апатиjи нашоj на Српском Приморjу не могасмо остварити своjу замисао. Али нам недавно дође у походе „Душан Силни“ из питомог Дубровника, продрма нас из дриjемежа и сада jе Српски Соко код нас свршена ствар. Одзив jе лиjеп, и спремамо се на посао. Наручили смо и справе и онда ћемо наприjед са снагом соколском. Здраво!“(4)  Дубровачки душановци (чланови,  мушки   и  женски  подмладак)  и  српска  музика  кренули  су  заjедно  возом  19  августа 1911.  у  Требиње   на   II  Херцеговачки  Српски  Соколски Слет. Слет  jе  траjао два  дана.  На челу свечане поворке сокола били су душановци из Дубровника. На  Слету  jе  душановачки  мушки  подмладак  изводио  вежбе  палицом,  под  управом  А. Куртовића. Женски  подмладак извео  jе  вежбу  копљем  и  вежбу  вретенима.  Чланови  Душана  Силног  извели  су  вежбу  Пирамиде  на  лествицама. У  Подгорици  jе  12.2.1912.  основано  Соколско  друштво „Душан  Силни”.  По  Статуту  друштво  jе  радило  на  телесном,  умном  и  моралном  васпитању  своjих  чланова  у  народном  духу.  Такође  jе  преко  гимнастике  и  витешких  игара  радило  на  очувању  у  младих  Црногораца  витешког духа  њихових  jуначких  предака.  Вежбало  jе  120 чланова  Душанових Соколова (5).

Седиште  Савеза  витешких  друштава  „Душан  Силни“ било  jе  у  Београду. Врховни  орган  савеза  била  jе  Савезна  управа  на  челу  са  председником. Први  председник  савеза  био  jе  Бошко  Николић  до 1894, други  Драгутин  Настић  до  1895,  Таса  Богдановић  до  1898.  и  последњи  председник  Ђенералштабни  потпуковник  Милутин  Мишковић (6).  На  челу  управе   душановачких  друштава били  су  истакнути  национални  прегаоци – Јеврем  А. Илић, ректор  Богословиjе  и  jедан  од  утемељивача  Друштва „Свети Сава” у  Београду; Раjко  Караклаjић,  учитељ  гимнастике  у  Староj  Србиjи  и  Македониjи; Мате  Грацић, власник  Српске штампариjе  у  Дубровнику;  Тодор  Боснић, трговац  у  Бихаћу;  ….. . Секретар  Савезне  управе  био  jе Стеван  Матиjашић. Истакнути  душановци  били  су Атанасиjе  Таса Поповић,  професор  веронауке и  Доброслав  Кнез  Милоjковић, шеф државне хемиjске  лабораториjе, потпредседник Савезне управе  и  председник  београдског “Душана  Силног”. Милутин  Мишковић  jе  као  ђак  ступио  у  Београдско  друштво  за  гимнастику  и  борење.  После  10  година вежбања у београдском  друштву наставио  jе   у  Душану  Силном. За  председника  Савезне  управе  jедногласно  jе  изабран  1902. Радио jе на оснивању српских  гимнастичких  друштава  изван  Србиjе.   (7).

Витешко васпитање било jе телесно, морално и  народносно  васпитање. Душановци су заступали гледиште  да  гимнастичке вежбе треба  да  буду  у  нашем  народном духу. У  том  духу  Атанасиjе М. Поповић  у  своме писму “Српском Витезу”  од  11.7.1909. пише : „Ми већ имамо самобитне и самоникле погледе на телесна вежбања, коjи одговараjу поjмовима и духу нашег народа. … у нашем раду знатан део телесних вежбања или наставно градиво узимати из богате ризнице нашег у истину витешког народа. Само таква вежбања коjа су општа своjина народа при заjедничком раду доводе до одушевљења и испуњаваjу и старо и младо духом заjеднице и љубављу ка Отаџбини”(8). Гесло душановаца било jе „Вежбаj  мишицу  и око  за  добро  Отаџбине”, слава Св. Арханђел  а  поздрав   Здраво  Силни.

Свечано  душановачко  одело  састоjало  се  од  зеленог  копорана,  црвених  чакшира,  душановки  са  перjаницом  и  чизама.  Ту  униформу  прихватило  jе  као  своjу  гимнастичко  друштво  Обилић из  Мостара (9).

Друштва  су била  подељена  на  клубове : предводнички, борачки ( мачевање), гимнастички,  веслачки, рвачко-атлетски, jахачки, стрељачки, клизачки, велосипедски (бициклистички), тамбурашко-певачки  и  девоjачки. Код  неких  друштава  постоjали  су  тамбурашки  зборови.  Броj  клубова  зависио  jе  од  могућности  друштава  и  прилика  у  коjима  су  се  друштва  налазила. Крушевачко  Витешко  Друштво “Душан Силни”  било  jе  подељено  у  клубове : гимнастички, велосипедски, jахачки  и  женска  група. Питомци  Воjне Академиjе  и  нижи  официри  били  су  чланови  секциjе  за  борење (мачевање) Душана Силног у Београду. На  њихову инициjативу  Витешко  друштво ”Душан Силни” установило  jе  Знак мачевалачког официрског клуба “Душан Силни”. По  своjоj  форми  знак  jе  подражавао знак Воjне Академиjе. Знак  су  са  поносом  носили  млади  официри на  официрском  мундиру  са  осталим  официjелним  декорациjама У 1897.  додељивана  jе   медаља  Наjбољем  витезу  на  утакмицама  друштава   „Душан Силни” (10).

Због  укидања  наставе  воjног  вежбања  и  гимнастике  у  школама  краjем  jуна  1890. (11), рад   гимнастичких  друштава  био  jе  утолико  значаjниjи. Уз  одобрење  власти,  душановци  су  вршили  обучавање  наставника  гимнастике, испитивање  кандидата  и  издавање  Повеља  о  положеним  испитима. У  испитном  одбору  били  су  присутни  изасланици  Министарства  воjног  и  Просвете. Први  испити  одржани  су  1897. (12).  Телесно  васпитање  у  друштвима  водили  су   предводници. Душановачки предводници били су Наталиjа Ристић, Милутин Крњаjић, Лесо  Куртовић … .   Милутин  Крњаjић  рођен  jе   1877.  у  Јасеновцу.  Ступио  jе  у  аустриjску  воjску  и  после  завршеног  гимнастичког  курса  у Бечком Новом Месту 1902.  произведен  за  воjног  учитеља  борења, гимнастике, игара  и  спортова. Крњаjић  jе  напустио  аустриjску  воjску  и  концем 1905.  прешао  у  Београд. Постављен  jе 1906.  за  наставника  гимнастике  у  I београдскоj  гимназиjи.  Био  jе  члан  „Испитне  комисиjе  за  полагање  учитељских  испита  из  игара  и  спортова”. Сем  у  гимназиjи  радио  jе  у Београдском Душану Силном  као  председник  и  учитељ Борачког одсека. Од  Душана  Силног  на Великом  jавном  часу  у  Београду  14 маjа 1906.  одликован  jе  Дипломом  и  Златном  медаљом  I реда. Отворио  jе  1909.  Приватну  школу  за  борење, гимнастику  и  игре. Погинуо  jе   у  Првом  светском  рату  као  капетан  на челу своjе чете (13).

Аустро-Угарска  jе  14. септембра 1908.  анектирала  Босну  и  Херцеговину. Током  анексионе   кризе  формирана  jе  Легиjа  Силног  од  душановаца (14). Немоћ  Србиjе упутила  jе  душановце  и  соколе  на  заjеднички  рад  у  припремању  борбе  за ослобођење  и   уjедињење  српског  народа.   У  сали  Београдске  читаонице  21.2.1909.  основан  jе  Савез  српских  витезова. Окупио  jе  Српски  мач, Прво  српско велосипедско  друштво  и  Соко  из  Дунавске  жупе.   Председник  савеза  био  jе  Милутин  Мишковић, помоћник команданта шумадиjске дивизиjске области, председник  Београдског  Сокола  и  почасни  председник  Душана Силног. Потпредседници  савеза  били  су  Андра  Николић, председник  друштва „Српски  мач” и др. Ђорђе Нешић, члан Државног савета.  Савез  jе  1909.  организовао  витешке  излете  у  Ниш  и  Крагуjевац. На  прослави  Синђелићеве  стогодишњице  19 маjа 1909. учествовала  су  сва  витешка  друштва. У спомен дана српског деспота Стевана Штиjановића Савез  српских  витезова приредио jе 4.октобра 1909. Други витешки излет у Крагуjевац. Чланови  „Српског  мача“  учествовали  су  на  слету  Српског  сокола  у  манастиру  Раваница,  као  и  Свесловенском  слету  у  Прагу (15).

Седишта свих састанака српских родољуба у Скопљу биле су Српска митрополиjа, Конзулат, Мушка гимназиjа и основне школе. Задоjена националним духом, одушевљена за свако родољубиво прегнуће, скопљанска омладина  окупљала се у гимназиjи и учитељскоj школи. Притисак турске власти натерао jе омладинце да збиjу редове. У оваквим приликама  прво се jавља идеjа о оснивању певачког друштва. Тако jе основано краjем 1907 године певачко друштво „Вардар”.   Омладина и национални борци из Скопља прелазили су у Србиjу, састаjали се са водеђим личностима и припремали рад на ослобођењу. У Србиjи су се упознали са  радом Савеза  витешких  друштава „Душан  Силни“. Група омладинаца, ученика школе, заната и трговачких помоћника почела jе 1908. у Скопљу да вежба гимнастику. Они  су 1909. основали душановачко друштво у Скопљу. Први вежбачи били су чланови омладинског певачког друштва „Вардар”.  Новембра 1908. дошао jе за наставника Српске гимназиjе у Скопљу Раjко Караклаjић, коjи се одмах ставља на чело  друштва. До 1908. Раjко Караклаjић био jе наставник гимнастике у Нишу, одакле jе премештен у Скопље. У Нишу jе од 1904. водио  Нишко гимнастичко друштво „Душан Силни”. Отпочео jе редован и интензиван рад Силног. Вежбало се у згради основне школе „Метох” на Серави, где jе већ било смештено певачко друштво „Вардар”. Друштво jе 1910. било забрањено. И поред забране кришом  се и даље радило и често прелазило из Метоха у гимназиjу и опет у Метох. У Силном чланови су сматрали и говорили да су они воjска коjа ће извршити ослобођење. На манастирским славама увек су били на окупу и вежбали. Дух и морал вежбача био jе висок, а дисциплина и пожртвовање развиjено до краjњих граница. У Булачанима и Кучевишту су давали jавне вежбе. Поред Караклаjића, изразита личност око коjе се окупљала омладина, био jе старешина професор Глиша Елезовић. Он jе врло често држао предавања у вежбаоници и подстицао родољубиви дух код омладине. Друштво jе 1910. и 1911. броjало преко 100 чланова па су се вежбе морале држати у две групе. По препоруци ондашњих учитеља  чланови су набављали књиге Књижевне задруге, па пошто  прочитаjу поклањали су их вежбаоници. На оваj начин за годину дана створена jе књижница од 100 књига.  Поред књига редовно jе читан лист „Вардар” коjи jе излазио у Скопљу. Раjко Караклаjић основао jе душановачка друштва у Призрену, Приштини, Урошевцу, Куманову. У Куманову  Силни jе основан  1906-7, по доласку Димитриjа Синадиновића. Доцниjе, по проглашењу  „Хуриjета”, рад jе озваничен, и за првог старешину изабран jе Јован Довезенски, учитељ и воjвода четнички. Из Куманова прешао jе у Приштину Димитриjе Синадиновић и окупио ту омладину створивши друштво у Приштини. У Гњилане отишао jе вежбач, ученик гимназиjе Влад. Закић а у Пећи вежбао jе омладинце гимназист Младен Герић. У Призрен су пошли Раjко Караклаjић, Пера Илић, наставник музике, и вежбачи : Стева Младеновић, Душко Стевановић, Васа Хаџи Костић и Петар Арсић (16). Силни jе 1909. основан у Куманову и Призрену, а 1910. у Косовскоj Митровици, Тетову и Приштини. У  областима  под  турском  влашћу (Македониjа, Косово  и  Метохиjа)   до  1912.  био  jе  забрањен назив  Душан, па  су   друштва  називана „Силни”, а  свечано  одело  било  jе  одора  од  белог  платна,  плави  поjас  и  црвени  фес (17).  Силни из Скопља учествовао jе на слетовима и  jавним часовима 1910.  код Грачанице, у Девичу, Приштини, у Призрену, у Београду, затим 1911. у Загребу и 1912. у Новом Саду и Прагу. У лето 1910. организован jе слет у манастиру Девичу, у Дреници. Слет jе одржан у Грачаници, а други део изведен jе у Девичу. Одобрење од власти издеjствовао jе митрополит призренски Нићифор. Вежбачи из Скопља дошли су под вођством Глише Елезовића и Раjка Караклаjића. Они су одржали jаван час у Урошевцу на станици, па се затим упутили у Грачаницу. У Грачаници учествовала су душановачка друштва из Скопља и Куманова, вежбачи из Гњилана, Урошевца, Призрена, Приштине, Вучитрна, Митровице, Пећи и Ђаковице. Музика из Куманова jе на челу колоне свирала „Радо иде Србин у воjнике“ и народне мелодиjе. Учествовало jе скоро 400 вежбача. Народа jе било много, а одушевљење jе било неописиво. Из  Грачанице скопски вежбачи отишли су у Вучитрн, преноћили и кренули за Девич, где jе краj манастира, одржана  вежба, пред народом окупљеног из целог Косова и Метохиjе. После слета Раjко Караклаjић jе отишао у Тетово, окупио омладину и припремао друштво тетовско, пре jавног часа Скопљанаца у Тетову.

Савез  витешких  друштава  Душан  Силни  и  Савез  српских  соколова  уjединили  су  се  8.11.1909.  у  Савез  соколских  друштава  Душан  Силни. Први састанак  ради  расправљања  питања  уjедињења  одржан  jе  25.октобра 1909. у  Крагуjевцу. Настоjањем др. Јозефа Шаjнера, чешког соколског старешине, и утицаjем краљевића Ђорђа споjила су се оба савеза. Савез  jе  окупио  20  друштава. Слет  бугарских  Јунака приређен  jе  1910. у  Софиjи, а  пут  за  Софиjу  водио  jе  преко  Београда. Том  приликом  у  Београд  су дошли  претставници  српских  соколских и  витешких друштава  из  Срема, Краjине, Приморjа, Старе Србиjе, Босне и Херцеговине. У Београду скопски душановци били су гости  друштва „Српска браћа” . Поворка у Београду сврстана jе у улицама око хотела „Славиjа”.  Душановцима из Скопља и Дубровника указана jе почаст тиме што су поворци ишли иза чешких сокола. Поворка jе прошла улицама : Краља Милана, Теразиjама и Васином где су са балкона Универзитета одржани поздравни говори, па до Града  у коме jе било слетилиште (18).  После одржане  jавне  соколске  приредбе  у  Горњем  граду, коjоj  jе  присуствовао  и  престолонаследник  Александар, и   после  приjема  у  двору  краља  Петра, представници  српског  соколства  из  Србиjе, Старе Србиjе  и  са  териториjе  Аустро-Угарске  одржали  су   састанак  у  Београду. На  састанку  одржаном  од  7  до  9   новембра 1910. Глиша Елезовић и Јово Алексић  представљали су Стару Србиjу а Кристо Доминковић Приморjе.  На  састанку  одлучено   jе   да  се  створи  Српски  соколски  савез  са  седиштем  у  Београду.  На  слетовима  у  Загребу  и  Прагу  наступало  би  се  под  заjедничком  савезном  заставом  (Душана  Силног)  и  заjеднички  вежбало  симболичну  вежбу  ослобођења. Слава Савеза био  jе  Видовдан. При повратку из Србиjе душановци из Скопља одржали  су jавну вежбу у Куманову. Прва  скупштина  Српског  соколског  савеза  одржана  jе  у  Београду  28  фебруара  и  1 марта 1911. У  прогласу  Управе  савеза  истиче   се :  „Као  jако  средство  за  вођење  културне  борбе, соколство  биће  неопходна  потреба  српском  народу,  и  у  тоj  борби  мора  бити  што  више  бораца, jер  и  то  ће  бити  услов  победе  коjу  српски  народ  мора  изборити ….“. У ратовима за ослобођење учествовали су чланови Силног од коjих jе доста пало на боjном пољу, а међу њима и њихов учитељ Раjко Караклаjић.  Године 1913. била су реорганизована друштва у Куманову, Скопљу, Призрену, а отпочео jе рад у Битољу и Штипу.  (19)  Срби у Аустро-Угарскоj реаговали су на избиjање Првог балканског рата слањем добровољаца и организовањем прикупљања помоћи за Српски Црвени Крст. Сараjевска „Просвjета“ jе заjедно са другим српским културним установама у Босни и Херцеговини за три месеца прикупила и послала прилога у рубљу и новцу Српском Црвеном Крсту у вредности од милион златних круна. „Душан Силни”,  Слично jе било у Дубровнику и околини. Др. Франо Кулишић, секретар Матице Српске у Дубровнику и потстароста дубровачког Српског Сокола, био jе секретар Одбора за сакупљање прилога Црвеног крста балканских хришћанских народа.(20)

Одушевљење коjе jе захватило Дубровник због победа Српске воjске у балканским ратовима описао jе др. Миће Мичић, градоначелник Дубровника тридесетих година 20. века : „За балканских ратова, за оних великих дана бескраjног народног одушевљења, у Дубровнику су се ређале jедна за другом манифестациjе, у коjима се jе непрестано проламао поклик „Живио Краљ Петар ! Живио Престолонасљедник Александар“ “. (21) Слет  Српске соколске жупе на Приморjу     одржан jе  на   Далматинском  Косову  код  цркве  Лазарице,  краj  Книна  на  Видовдан  1914. У листу ,,Српска зора” о слету : „Хиљадама  народа  с  краjине  Книнске, Врличке  од  Кистања, Задра  Бенковца, Дрниша из Спљета и  Каштела  Шибеника, Скрадина  Обровца, Сиња, Имотскога  из Боке и Дубровника  са  краjине Босанске  и  из  Лике  окупише  се  око  братских  соколских  чета  и  помолише  се  Богу  за  изгинулу  браћу  храбре  косовске  Осветнике.  На  парастосу  jе  складно  пjевало  пjевачко друштво „Србадиjа“ из  Шибеника.  Иза  парастоса  изводили  су  са  успjехом  вjежбе  српски  и  хрватски  соколи  уз  пратњу  Спљетске  музике.”(22) На  Слету  jе  Грга  Анђелиновић  одржао  говор  подељен  у  4  дела  а  сваки  се  завршавао  рефреном  „Не  кличем  здраво  ни  мени  ни  вама,  већ  оним  jунацима  коjи  ће скоро  гинути  за  народно  уjедињење“ (23)

У Првом светском рату душановци и соколи наставили су борбу за ослобођење и уjедињење.   На дан  Уjедињења, 1 децембра 1918. Љуба Јовановић, члан српске владе,  изjавио jе : „Ево  дана  и  часа  на  коjи  jе  мислило  и  за  коjи  jе  радило,  за  коjи  jе  страдало  и  за  коjи   jе  живело  наше  племе.  … Наш  jе  народ  данашњим  делом  доживео  наjвећи  догађаj  своjе  историjе … . .. Све  што  смо  у  прошлости  имали, наjбоље  и  наjвише  у  племену  нашем, радило  jе  за  оваj  велики  чин, коjи  jе  данас, ево, свршен“ (24)

Соколско друштво Скопље-Матица приредило jе 1939. прославу 30-годишњице оснивања соколства на Југу.  У Споменици о прослави  истакли су : „30 година су кратак период у животу jедног народа, али у животу jедног човека представљаjу довољно дуго време да се забораве многи догађаjи и часови, нарочито ако су били тешки и болни. Старе генерациjе коjе су учествовале у стварању ове државе лагано изумиру. Вео заборава покрива њихова велика дела. Нове генерациjе не знаjу за тешке дане ропства и мучне борбе за ослобођење. Рођене у слободи и сувише заузете борбом за лични опстанак не могу довољно да цене значаj народне слободе. Они jе сматраjу као нешто природно, дато само од себе. Међутим, и слобода, као и здравље и младост, има значаj негативне вредности и ова се вредност у пуноj мери осети тек онда кад се изгуби.”(25)

Витешка друштва Душана Силног припремала су своjе чланове за борбу за ослобођење. Гесло душановаца било jе „Вежбаj  мишицу  и око  за  добро  Отаџбине”. Витешко васпитање било jе телесно, морално и  народносно  васпитање. У њиховим редовима били  су официри српске воjске и прегаоци у Србиjи и околним земљама. Душан Силни установио  jе  Знак мачевалачког официрског клуба “Душан Силни”. После Анексионе кризе уjединили су се са Савезом Сокола, са коjима су се заjедно борили у Балканским и Првом светском рату.

Саша  Недељковић

члан Научног друштва за историjу здравствене  културе  Србиjе

ИЗВОРИ:

1.Правила Грађанског гимнастичког друштва Душан Силни“, Рад Грађанског гимнастичког друштва „Душан Силни”, 1892, Београд,стр.28; 

2. Никодиjе Труjић, „Физичка  култура у школама Србиjе у 19. веку“, Београд 1976  

3.Петар Д. Павловић, „Српски Соко”, Српско Сараjево 1999,стр.67–70; 

4.Саша Недељковић, „Српска друштва у Дубровнику”, Братство, бр.X, Друштво „Свети Сава”, 2006,  Београд, стр.162; Небоjша Рашо, „Српски соко Херцег Нови“, Херцег Нови, 2008, стр. 17,19;  

5. „Српски Соко”, бр. 11 и 12, 25 Октобар 1911, Сремски Карловци, стр. 182; Л.И. Бркић,  „Српском  Соколу”, ,,Соко”, бр. 6, Год. II, 1.Јун 1912, Њуjорк, стр.88-89;  

6.Милош А. Васић „Тридесетогодишњица спаjања Београдског Сокола и Душана Силног”, Око Соколово,бр. 3 и 4, 26 март 1939, Београд, стр. 36; 

7. Др. Стефан Илић, Др. Слађана Миjатовић, „ Историjа физичке културе“, Београд 2006, стр.528; 

8.Милош А. Васић,Исто. стр. 36; 

9.Михаjло Градоjевић, „Реч старешине Соколске жупе Београд”,Око соколово, бр.2, 1938, Београд  или  Мариjа Стоjић, „Визуелна култура Сокола”, стр. 43-44, Соколска књижница  Растко на интернету; 

10. Радомир Столица, „Знак официрског мачевалачког клуба витешког  друштва “Душан Силни”,  Динар, бр.22, април 2004, Београд, стр. 89; Слободан Хомен, „Медаље друштва Душан Силни”, „Динар“, бр.22, април 2004, Београд,  стр. 89; 

11.Никодиjе Труjић, „Физичка  култура у школама Србиjе у 19. веку“, Београд 1976, стр. 541;

12.Никодиjе Труjић, Исто, стр.766.  

13. др. Гоjко Јаковчев, „Соколићи у одбрани Београда 1915 године, „Око Соколово”, бр.  11-12, 1998, стр.16;   

14. Милан Ж. Живановић, „Дубровник у борби за уjедињење 1908-1918”, Београд 1962;  

15. Арсен Ђуровић, „Модернизациjа образовања у краљевини Србиjи 1905–1914″, Београд  2004, стр.580; 

16. Соколско друштво Скопље–Матица, „Споменица о прослави 30годишњице и извештаj о раду у 1939 год. ”, Стр.5–30, Скопље, 1940; „Соколство у Јужноj Србиjи“, стр.50,51,52, „Соко на Вардару“, бр.7,Скопље, jули 1933;  

17. Саша Недељковић, „Савез српских душановаца”, Добровољачки гласник, бр. 29, Год.XVII , Београд, Јун 2007, стр. 169 ; 

18. Соколско друштво Скопље–Матица, Исто, стр. 6–30; „Соколство у Јужноj Србиjи“, стр. 51,52, 53, „Соко на Вардару“, бр.7,Скопље, jули 1933; 

19. Др.Милорад Драгић, „Рад Љубомира Давидовића у Соколству“,стр.115–116, Споменица Љубомира  Давидовића, Издање главног одбора демократске странке, Београд;  „Соколство у Јужноj Србиjи“, стр. 52, 53, 54,  „Соко на Вардару“, бр.7, Скопље, jули 1933; 

20.  „Просвjетина 25-годишњица”, св.7-8, „Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца,  Јули-Август 1927, Београд, стр.230; Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици: истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 460; 

21.  Др. Миће Мичић, „Краљ у срцима Дубровчана“, Уређуjе Душан Мил. Шиjачки,  „Наш наjвећи краљ“, књ. II, Београд, 1931, стр. 106; 

22. „Прослава на Далматинском Косову код Книна”,  „Српска Зора“, бр.9, 1 (15) jула 1914, Бокешка штампариjа у Котору, стр. 2;

23. Соко  на  Јадрану, бр.1-4, Јануар-Април 1936, Сплит , стр. 36 ;

24. „Око Соколово“, бр.1, 1. децембар 1936, Београд, стр. 1;

25. Соколско друштво Скопље–Матица, Исто, Стр. 5;  

Везане виjести:

Лист ,,Дубровник” о борцима за ослобођење и уjедињење 1912 – 1918.

Сећања В. М. Вукмировића на борбе четника у Балканским ратовима

Саша Недељковић: Дубровачки Срби и Савез српских културних установа

Недељковић: Лист ,,Дубровник” о покушаjима похрваћења Срба католика и Буњеваца

Недељковић: Дубровачки Срби

Недељковић:Бокељи и Бока Которска у листу ,,Дубровник” од 1937. до 1941 године

Нова Југославиjа у Дубровнику