Prikaz Ričarda J. Evansa: „1941: GODINA KOJA SE VRAĆA”

Ova izvanredna knjiga o Jugoslaviji daje genocidu ljudsko lice

Dana 6. aprila 1941.godine, Hitlerove armije su umarširale u Jugoslaviju, odgovarajući na vojni puč kojim su srpski oficiri zbacili pronacističku vladu, ugrozivši timen  nemačku strategiju na Balkanu. Za manje od dve nedelje zemlja je kapitulirala,  savladana superiornom vatrenom moći Nemaca. Periferne regione ove multinacionalne države su odmah progutale susuedne zemlje, dok su jezgro države Nemci pocepali na dva dela, svodeći Srbiju  na žalosne ostatke države i dovodeći iz egzila fašistu Antu Pavelića, da vlada uvećanom, nezavisnom Hrvatskom. Dva miliona pravoslavnih Srba nove države, 30.000 Cigana i 45.000 Jevreja živeli si manje –više mirno pored njenih šest miliona Hrvata rimokatolika. Sve će to ubrzo promenilo.

Samozvani „vođa“, Pavelić, objavio je da Hrvatska mora biti etnički očišćena od ovih manjina, i regrutovao bande mladih, često nezaposlenih muškaraca da bi formirao paravojni pokret, Ustaše, čiji je glavni zadatak bio da ostvaruju njegovu težnju ka rasnoj čistoti. Pavelić je uveo rasne zakone kojima je manjine, uključujući Srbe, lišio građanskih prava. Tada su Ustaše pokrenuli   kampanju genocidnog  nasilja u koja su istrebili većinu Cigana i Jevreja i oterali u smrt, kako se procenjuje ,  oko 300.000 Srba. Mnoge žrtve su ubijene pod užasnim okolnostima, na smrt prebijane  motkama i čekićima, spaljivane u krcatim pravoslavnim crkvama, ili su oterane u improvizovane koncentracione logore gde su umirale od gladi, ili namernog izlaganja zaraznim bolestima, ili noćnog batinanja koje su sprovodili ustaše.

Sećanja na ove užasne događaje nadživela su režim i nastavila da žive u 1990-im, gde su odigrala zlokobnu ulogu u konfliktima koji su još jednom izbili između Srba i Hrvata u toku raspada Jugoslavije, posle pada komunizma u istočnoj Evropi: 1941, po rečima iz naslova ove knjige, je stoga „godina koja se [stalno] vtraća“.

Autor ove knjige, Slavko Goldštajn, rodjen 1928.godine od jevrejskih roditelja u Sarajevu, odrastao je u gradu Karlovcu, u kome je njegov otac držao knjižaru koja je prerasla u neku vrstu kulturnog centra. Nedugo posle nemačke invazije, kad se Pavelić sastao sa Hitlerom i od njega dobio zeleno svetlo za genocid, Goldštajnov otac Ivo je bio uhapšen i nestao, na kraju ubijen od Ustaša. Goldštajn je spašen kada ga je majka prijavila u rasprostranjeni i efikasan partizanski pokret koji je u bivšoj Jugoslaviji počeo da deluje nekoliko meseci posle invazije.

Goldštajn je posle rata postao novinar, osnovao izdavačku kuću, pisao scenarija, uključio se u post-komunistički politički život, ali je više od svega istraživao po arhivima i bibliotekama više zemalja, intervjuisao mnoge svedoke, i pratio mnoge životne priče ljudi sa obe sukobljene strane, uključujući bivše ustaše.

Za razliku od većine ovakvih memoara, njegova knjiga se ne fokusira samo na patnje žrtava, niti tretira njihove progonitelje , mučitelje i ubice kao anonimce, bezlične i neljudske. Autor je poznavao mnoge ustaške koljače lično: u mladosti je igrao sa njima stoni tenis ili razgovarao na ulici. U nizu ličnih istorija, ubice se pojavljuju kao ljudska bića, i u mnogim slučajevima kao moralno ambivalentna pre nego jednodimenzionalno zla. I šef policije koji je pomogao  Goldštajnu da pobegne bio  je odgovoran za slanje mnogih ljudi u smrt u stravičnom  concentracionom logoru Jasenovac – i daleko od toga da je u tom pogledu bio izuzetak. Dostignuće ove knjige je što genocidu daje ljudsko lice.

Pavelić je imao proporcionalno skoro istu podršku u predratnoj Hrvatskoj kao Oswald Mosley u predratnoj Britaniji i Goldštajn naglašava iznova i iznova odbojnost, prezir i neodobravanje većine Hrvata prema njegovoj kampanji genocida. Ali, ona je imala svoj efekat. U jednoj od mnogih ispričanih priča, autor se seća kako su ustaše sišle u selo Blagaj početkom maja 1941.godine,  pokupili i streljali 400 Srba iz okruga, od kojih su mnogi bili iz susednog  zaseoka Veljun, zbog njihovog  navodnog učešća u nepostojećem ustanku protiv režima. Malobrojni Hrvati iz Blagaja su  pomogli u masakru. Kada su partizani napali selo u  septembru 1942, srpske udovice su iz osvete zapalile trećinu kuća u  Blagaju.U godinama koje su sledile mit i sećanja su doveli do toga da se ogorčenost nastavi sve dok Blagaj nije naknadno poistovećen sa  ustašama, a Veljun sa Srbima „četnicima“.

A 1991.godine, između sela je ponovo izbio sukob, deo šire etničke mržnje i nasilja koji su zavladali u oblasti kada se komunistička država Jugoslavija raspala. Stanovnici Blagaja su proterani, a većina kuća zbrisana. Godine 1995, kada je konflikt izmešu Srbije i Hrvatske dostigao vrhunac, isto se desilo sa Veljunom. Pošto se nametnuti mir vratio, neki seljani su se vratili da ponovo izgrade svoje živote. Ali kada su stanovnici  Veljuna pokušali da održe ceremoniju u na memorijalu srpskim žrtvama u Blagaju, gomila od stotinak Hrvata je izašla da im blokira put, dok je jedna Hrvatica urinirala na masovnoj grobnici i bila nagrađena smehom i aplauzom dok je policija sve mirno posmatrala: 1941.godina nije ni zaboravljena ni oproštena  ni na jednoj strani.

Goldštajn prepričava mnogo ovakvih incidenata iz 1990-ih,  opisujući u detalje skrnavljenja i razaranja spomen obeležja raznim žrtvama konflikta od pre pola veka. Sećanja, često ulepšana ili izvitoperena, podsticala su želju za osvetom. Dolazak na vlast Titovog komunističkog režima 1945.godine malo je učinio da se ove stvari poprave, jer je njegovo nastojanje da privede pravdi počinioce etničkog nasilja bilo podređeno potrebi da eliminiše stvarne i potencijalne neprijatelje Komunističke partije. Dalju ogorčenost je izazvalo to što je Tito na kraju rata istrebio bar  70.000 navodnih ustaških vojnika i onih za koje se pretpostavlja da su bili srpski, slovenački i bosanski saradnici okupatora .Ne iznenađuje što Goldštajn odbacuje stav da je “titoizam,” uprkos činjenici da je raskinuo sa staljinizmom 1948, bio „komunizam sa ljudskim liceme“. I on ga oštro osuđuje zbog toga što je propustio da se suoči sa događajima iz 1941, zataškavajući ih umesto da se potrudio da ih istera tako što će ih izneti na svetlo dana.

Iako pruža neke detalje, Goldštajn možda premalo kaže o ulozi Katoličke crkve u zbivanjima iz  1941.  Neki katolički sveštenici a posebno nekoliko franjevačkih monaha, podsticali su prinudno prevođenje pravoslavnih Srba u svoju verziju  hriščanske vere, a mali broj njih je osramotio sopstvenu religiju huškajući odrede smrti koji su kasapili onr koji su pokrštavanje odbili. Goldštajn je previše ljubazan prema nadbiskupu Stepincu,  koji je bio spor u distanciranju od ovih događaja. Na kraju rata, kada je Pavelić pobegao preko granice u Italiju, Vatikan mu je pružao sklonište dok nije emigrirao u Argentina. Ozbiljno ranjen u pokušaju ubistva koji je izvršio jedan agent jugoslovenske Komunističke partije 1957.godine, on se preselio u Španiju, gde je bio pod zaštitom Frankove diktature; nikad se nije oporavio i umro je  1959.

Hrvatska koju je ostavio za sobom bila je vrlo različita od one kojom je vladao. Ethničke mržnje izazvane bolnim sećanjima iz 1941 ostaju, ali napori ljudi kao što je Slavko Goldštajn da ih isteraju kroz otvorenu i iskrenu rekonstrukciju događaja iz rata, polako donose plod. Skepticizam i distance su neophodno oružje o toj borbi. Kao što on piše u zaključku, 20.vek je bio „groblje velikih ideala. Naučio nas je da su ideali najčešće zavodljiva priviđenja, i da sumnja nije kobna slabost  već nužna odbrana od smrtonosnih uverenja“.

– Knjigu Ričarda J Evansa The Third Reich at War objavio je Penguin.

– Ovaj članak je ispravljen 20. januara 2014. U prethodnoj verziji je bilo rečeno da je Srbin urinirao na spomenik  srpskim žrtvama masakra iz 1941, u  Veljunu. To je učinila Hrvatica.

Prevela Nada Ljubić

(objavljeno u The Guardian 15. januara 2014.godine )

Vezane vijesti:

Miljenko Jergović: Počast čovjeku koji je vidio lice genocida