Прича о партизанки Љубици Пурић (5): Сестра је ћутала и плакала

„Јутрос пред зору – записао је Мирко Ћуковић 22. новембра 1941. године у својој дневничкој књизи „Путовање у слободу“ – наши су опколили школу у Акмачићима и позвали четнике на предају, али су они отворили ватру из школе. После краће борбе четници су се предали. Разоружано је око 70 четника. Око 30 их је одмах пуштено кућама, а 40 спроведено у Радоињу. У Радоињи је пуштена кућама већина њих, од којих су седморица ступила у Сјеничку партизанску чету“.

Ћуковић потом набраја ко од заробљених није пуштен: Влајко Ћурчић, златарски војвода, инжењер Љубомир Ранитовић, припадник бивше Земљорадничке странке, Милосав Ранитовић, бивши жандармеријски наредник, оба из Сјенице, Симо Деспотовић и Ћук (име му не спомиње, прим. Б. С), оба из Пријепоља, Василије Пурић, студент права из Нове Вароши, богослов Врбицки (такође му не наводи име, прим. Б. С) из Златарског среза, богослов Драго Кашерић из Брезана и Свето Јаковљевић из Аљиновића… „Решено је да се образује суд – пише даље Ћуковић – који ће судити овим четничким вођама и њиховим представницима. Пре суђења, суд је одлучио да пушти и Света Јаковљевића. Суђење је отпочело данас поподне“.

„Јуче после подне и ноћас целу ноћ – записао је Мирко Ћуковић сутрадан, 23. новембра 1941. године, – трајало је суђење групи четника. На суђењу је утврђено да је Врховна команда Драже Михаиловића наредила четницима у Санџаку да нападају партизане у Нововарошком, Милешевском и Прибојском срезу и да онемогуће сваку активност комуниста на том подручју. На саветовању у Аљиновићима одлучено је да се формира заједничка команда четника у Санџаку, на десној страни Лима, под називом Стари Рас, а под командом Влајка Ћурчића, златарског војводе, затим новоформирана команда да ступи у везу са Италијанима и затражи од њих оружје и муницију за борбу против партизана.

Суд је осудио петорицу четничких вођа, а остале је ослободио, водећи рачуна о њиховој изјави да су били преварени. Овим је разбијена групација четника у нашем крају у последњем моменту, јер она је рачунала да постане господар дела Санџака од Новог Пазара до Прибоја са десне стране реке Лима. О овој ликвидацији послат је извештај Врховном штабу у Ужице – завршава свој запис Ћуковић.

– Тога дана када је у Радоињи извршена казна над озлоглашеним четничким војводом Влајком Ћурком и његовом групом, у којој се налазио и брат Љубице Пурић, Василије, случајно сам се нашао у том селу каже Златарац др Михаило Стевовић, амбасадор у пензији. – Било је вече. Чекао сам да Мирко Ћуковић напише писмо које је требало да однесем у Нову Варош. Рекао сам Мирку да ћу, док чекам да он напише писмо, отићи код Љубице да јој изразим саучешће за братом, што је он без двоумљења одобрио.

Пришао сам Љубици, изјавио јој саучешће и сео поред ње. Она је плакала и тихо јецала за братом. Колико се сећам, ради утехе сам јој рекао: шта можемо, Љубице, за све је крив несрећни рат, који ће нам сигурно донети и многе друге, сличне несреће. Она је ћутала и плакала…

Ово је цела и једина истина и само је неко помућеног разума могао да измисли и изјави да је Љубица „ишчупала брату срце и заиграла коло“, а још је веће чудо да постоје они који то препричавају као истину – каже озлојеђено Стевовић.

Сутра – Прича о партизанки Љубици Пурић (6): Скувала пасторка у бакрачу

Аутор: Б. Симоновић

Извор: Вести онлине

Везане вијести:

Прича о партизанки Љубици Пурић (1): Лажи равне Гебелсовим

Прича о партизанки Љубици Пурић (2): Ишчупала му срце и заиграла

Прича о партизанки Љубици Пурић (3): Освета „Пљеваљског весника“

Прича о партизанки Љубици Пурић (4): Сузе за погинулим другарицама

Прича о партизанки Љубици Пурић (6): Скувала пасторка у бакрачу