Миломир Марић, уредник емисије „Голи живот“ на београдској ТВ Хепи, и његов саговорник, поп Велибор Џомић, наставили су пропагандну причу Григорија Божовића из његовог „Пљеваљског весника“ о Љубици Пурић и додали јој, по сопственом избору, оно што им одговара.
– Њима и сада, очигледно, још некима – каже првоборац и ратни друг ове познате Нововарошанке Дико Пејатовић. – Ја веома добро знам и ратни и поратни животни пут Љубице Пурић, иако смо се ретко сретали, углавном на неким заједничким скуповима бораца – додаје Пејатовић. Када сам осамдесетих година прошлог века размишљао и одлучивао се да пишем о женама нововарошког краја у НОБ-у, имао сам потребу да у циљу прикупљања података, предлога и сугестија, разговарам и консултујем се са што већим бројем првенствено ратних другарица из тог краја. Љубица је, са разлогом, била међу првима. Била је, чини ми се, одушевљена идејом да се напише таква књига. Пружила ми је значајну помоћ, била чак и рецензент и говорила и на промоцији те књиге.
Гледали смрт браће
– Од око 90 Златарки, партизанки, неколико њих: Радивојка Радовић, Милена Бучевац, Стоја Млађеновић, имале су, као и Љубица Пурић, ту горку судбину да гледају или да чују пуцње пушака уперених у њихову браћу – каже Пејатовић и присећа се како је и саборце Радојицу Авалића и Новака Ђукића лично тешио и држао их испод руке док су гледали њихову стрељану браћу. – Све то, можда и онај „Пљеваљски весник“ из 1942. године, створили су код мене однос посебне осетљивости према, на такав начин повређеним, мојим ратним другарицама и друговима – каже Дико Пејатовић, огорчен због покушаја да се те трагедије злоупотребе.
– Прва је организована у Дому културе у Новој Вароши, 8. марта 1987. године и никад је нећу заборавити управо због говора Љубице Пурић – казује даље Дико Пејатовић. – Кад је почела говорити о својим палим другарицама Дани и Верици Тановић, Каји и Нати Караматијевић, Паши Мусић, Наташи Стевовић, које су гордо корачале партизанским стазама и јуначки гинуле, и онима што су под четничким камама падале уздигнуте главе – Криста и Лена Стевовић, Перуника Пурић, Мила Ковачевић… сузе су јој почеле да лију низ лице. У препуној сали тајац. Села је потом поред мене и бришући сузе, тихо рекла: „Обрука ме, расплака ме пред оволико народа!“ Пожелео сам да јој аплаудирам за речи и сузе, али нисам. Само сам јој рекао: Сви ми, на сваком месту, за овима које си поменула треба да пустимо сузу.
Знајући да је Мирко Ћуковић учествовао у ислеђивању и суђењу стрељаним у Радоињи новембра 1941. године, разговао сам и са њим о томе – додаје Пејатовић. – Интересовало ме баш Љубичино држање. Рекао ми је: „Ми се нисмо колебали око њихових кривица, најтеже нам је било због Љубице; она је са нама, она је наша другарица; звали смо је и разговарали са њом, рекла је – ја сам одабрала свој пут, ја сам са вама и сваку одлуку, и ону која се односи на мог брата, ја ћу прихватити, али знајте – он је мој брат и ја ћу га жалити до краја живота.“ Ја Мирку апсолутно верујем – вели Пејатовић.
Је ли Љубица могла другачије? Мислим да није. Кад је чула одлуку, она је с неизмерном тугом поновила: он је мој брат, жалићу га док сам жива… То је највише што је у том тренутку и тим околностима могла. Упркос свом сестринском болу, она није могла да изда саму себе, своју идеју и одабрани пут. Изгубила је брата, није могла, нити хтела да изгуби и себе. Етика времена у коме су подношене жртве за идеју, има своју трајну вредност. Таква је била и остала у мојим сећањима Љубица Пурић и сви Марићи и Џомићи на овом свету не могу упрљати њен лик.
Сутра: Она је ћутала и плакала
Аутор: Б. Симоновић
Извор: Вести онлине
Везане вијести:
Прича о партизанки Љубици Пурић (1): Лажи равне Гебелсовим
Прича о партизанки Љубици Пурић (2): Ишчупала му срце и заиграла
Прича о партизанки Љубици Пурић (3): Освета „Пљеваљског весника“
Прича о партизанки Љубици Пурић (5): Сестра је ћутала и плакала
Прича о партизанки Љубици Пурић (6): Скувала пасторка у бакрачу