Прича о Милошевићу као сотони вуче Србију у амбис

Пише Ратко Дмитровић

Док год челни људи Србиjе, ма како да се зову, буду ћутали пред теориjом створеном на лажи да jе Слободан Милошевић разбио Југославиjу и започео рат са циљем стварања велике Србиjе, те да jе напао Косово у намери протеривања Шиптара, Србиjа и Срби заувек ће носити терет кривице и плаћати цену за то

Председник Демократске странке, узгред и председник Србиjе, Борис Тадић, спрема се на пут у Хрватску. У ствари, он иде у Вуковар да се поклони на „Овчари“ и jош jедном, по ко зна коjи пут, извини за српске злочине. Ниjе му далеко, па ће скокнути и до Загреба.
То ниjе лоша идеjа али ако само jедан трчи около и сади цвеће, а сви други из тога изводе спрдњу, онда се таква работа претвара у сериjу отужних скечева коjи изазиваjу мучнину. Тадић jе jедини глумац у тим скечевима. Њему и његовим Србима (ако су Срби његови) нико се не извињава. Нити ће. То jе Борису речено у брк, упркос Резолуциjи о Сребреници, одласцима у Поточаре, извињењу Хрватима и Хрватскоj, упркос свему… Ништа ниjе помогло; Косово jе и даље под окупациjом, Хрватска и даље Србе третира као грађане другог реда, ускраћуjући им основна права, као што jе право на приватну имовину и право на рад; Харис Силаjџић и Мустафа Церић и даље тврде да сва зла долазе из Србиjе и да Србиjу треба поново на суд.

ДЕМОКРАТСКА ДРАМА СРБИЈЕ
Сви народи (генерално гледано) са простора бивше Југославиjе, и њихови режими, доживљаваjу Бориса Тадића исто као што су доживљавали Слободана Милошевића, а Србиjа Бориса Тадића, за њих, jе иста као и Србиjа Слободана Милошевића. Постоjе реторичке и козметичке разлике, усклађене са временом, али суштинске разлике нема; Словенци, Хрвати, Муслимани, Црногорци, Шиптари… сви они, генерално гледано, тврде да jе Слободан Милошевић разбио Југославиjу са циљем да створи велику Србиjу, да jе извршио агресиjу наjпре на Словениjу, а потом и на Хрватску и Босну. Косово да не спомињем. И сви углас понављаjу да на западном Балкану неће бити дуготраjног мира, све док Србиjа не прође катарзу, покаjање, денацификациjу.
Све те „истине“, познато jе, одавно jе прихватила и Међународна заjедница и ту ништа новога нема, нити би све то било опасно за Србе и Србиjу да другачиjе мисле и говоре људи коjе смо пре десет година изабрали да наследе Милошевића. Али, не.
То jе данас наjвећи проблем Србиjе. То jе суштина „демократске драме Србиjе“, коjа траjе ево већ десет година. Отуда све долази и тамо се све враћа. То jе ђавоље гнездо, брлог из коjег гамижу све нечисти и хватаjу се за ноге Србима, не дозвољаваjући им да крену напред.
Оно што о распаду Југославиjе, и свему што jе из тога проистекло, мисле Стjепан Месић, Харис Силаjџић, Јелко Кацин, Владимир Шекс, Хашим Тачи, Жељко Комшић, Мило Ђукановић, Соња Бисерко… мисли и Борис Тадић. Да мисли другачиjе рекао би.
Не бих да стављам руку у ватру да jе Воjислав Коштуница по том питању идентичног мозга, али знамо сви да jе и он, док се његова слушала, jавно ћутао на ову тему.
Како jе са српског становишта, са позициjе службеног Београда, могуће бранити Косово и Метохиjу од америчко-шиптарске окупациjе ако се крене од става – а Тадић очигледно креће од тога – да jе Милошевић напао Косово и тамо извршио етничко чишћење. Да мисли другачиjе то би ваљда и рекао.
Нема тог Србина коjи може да одбрани и покрене Србиjу и Србе слажући се са оценама да jе Слободан Милошевић био сотона, монструм, сатрап крвавих руку, балкански касапин, масовни убица, ексклузивни кривац за све што се догађало на простору бивше државе…
Без обзира на то ко био на власти у Србиjи, и како год да се зове, ако пристане на горе изнете оцене о Милошевићу – долазиле те оцене са екс-jу простора или са Запада, свеjедно jе – нема ни делић шансе да учини нешто добро и позитивно за Србиjу.
Како и на основу чега Тадић, службени Београд, власт у Србиjи… може од Хрватске захтевати, на пример, повратак или надокнаду 35 хиљада станова отетих од Срба, ако се службени Загреб и службени Београд не споре око суштине рата вођеног деведесетих и Милошевићеве улоге у том рату. Ако се ту слажу, а слажу се, онда им jе и заjеднички став да су Срби у Хрватскоj добили таман оно што су заслужили, jер су напали Хрватску, заjедно са Милошевићем.
Ниjедан од досадашњих председника и премиjера Србиjе, ове демократске, постоктобарске, ниjе jавно изговорио реченицу коjа све мења у односима Србиjе и Хрватске и Срба и Хрвата као народа. Та реченица гласи: На простору бивше Југославиjе вођен jе грађански рат, као последица насилне сецесиjе Словениjе и Хрватске, уз подршку дела међународне заjеднице.
Не постоjи ништа изван тога што би могло да се именуjе, чак, и као делимична истина.
Ниjе Србиjа извршила агресиjу на Хрватску, као што тврде сви хрватски политичари, међу коjима и Иво Јосиповић. Не, то jе лаж на коjу су пристале све постоктобарске владе у Београду.
Истина jе да jе Хрватска, одлучна да изађе из Југославиjе и осамостали се, напала исту ту Југославиjу, њене институциjе, законе, армиjу, своjе грађане српске националности.
Рат у Хрватскоj почео jе онога дана када су Туђман и Месић кренули са рехабилитациjом усташтва и НДХ, увођењем новчане jединице зване куна (тако се звала само за време НДХ) и захтевом Србима да потпишу лоjалност новоj хрватскоj држави. То исто, на почетку своjе државе, урадио jе Анте Павелић.
Ниjе ЈНА напала Хрватску, већ су паравоjне снаге републике Хрватске започеле сукоб нападима на гарнизоне ЈНА у Хрватскоj. Ко год каже другачиjе, покварењак jе и лажов. Луд ниjе, jер то ни луд не може да тврди.

БЉУТАВА ПРЕДСТАВА ЗА НАРОД
Шта jе радио Слободан Милошевић у то време? Помогао jе Србе у Хрватскоj. Тачно. А, шта jе друго требало да ради и шта jе ту спорно? Где jе ту злочин, агресиjа?
Ако су Аустриjа и Немачка на све могуће начине помагале Хрватскоj да се осамостали, а помагале су, ако jе Мађарска, под притиском Немачке, увозила оружjе за паравоjне хрватске снаге, а радила jе управо то, шта су друго Србиjа и Милошевић могли да раде него да помажу делу свога народа, оном делу коjем jе претило понављање судбине из НДХ.
Претеруjем? Хоћете да вам jош jедном, по не знам коjи пут на овом месту, опишем шта се Србима догађало у Сиску, Осиjеку, Задру, Сплиту, Загребу, Карловцу… пре него што jе избио рат у Хрватскоj.
Док год Борис Тадић, или било ко други у име Србиjе, све ово не каже jавно, пред камерама, Србиjа ће у односима са Хрватском морати да буде снисходљива, понизна, на коленима.
Могу властодршци у Београду, ма како год се звали, до изнемоглости да понављаjу да Србиjа никада неће признати независност Косова, то суштински ништа не значи.
Србиjа, ова постоктобарска, пристала jе на теориjу по коjоj jе Милошевић напао Косово и Метохиjу и, тамо, над Шиптарима извршио страшне злочине и етничко чишћење. После тога, кажу ови коjи су нам отели и окупирали Косово и Метохиjу, Србиjа jе заувек изгубила право на таj део своjе териториjе. Тако нешто Тадић и његови не тврде, рећи ће неко. Тачно, али ћуте кад други у њиховом присуству то причаjу. Ћутање jе знак одобравања.
Не може владар Србиjе о Косову равноправно разговарати ни са Хилари Клинтон ни са неким секретаром у Бриселу, ако таj разговор на столу има само jедну теориjу, ону о Милошевићу као jедином кривцу. Ту нема разговора. Ту се само чека пресуда, њена висина и самилост друге стране.
Ниjе Милошевић напао Косово, ни 1989. године ни 1998. године, jер човек сам себе не може да нападне.
Србиjа jе, у складу са уставном и законском процедуром, 1989. године свела своjе покраjине (до тада државе у држави) на ниво аутономних покраjина, враћаjући себи ингеренциjе коjе jе имала чак и по оном монструозном Уставу СФРЈ из 1974. године. Ништа ту ниjе било спорно. Спорно jе што су Шиптари и поред уживања права о коjима су друге националне мањине на свету могле само да маштаjу, тражили више од тога.
Онаj ко влада и ко би да влада Србиjом имаће право и легитимитет да брани Косово и ствара претпоставке за његов повратак у уставно-законски оквир Србиjе, само ако каже да jе 1998. године српска полициjа свим средствима, укључуjући оружjе, сасвим легитимно, интервенисале на делу своjе териториjе, коjа се зове Косово и Метохиjа. Зашто? Зато што jе тамо избио оружани устанак са циљем одваjања и комадања државе. Коjа би то држава на свету поступила другачиjе?
Има ли Тадић снаге да jавно упита партнере на екс-jу простору и „приjатеље Србиjе“ у међународноj заjедници, како то да jе Хрватска 1995. године имала право да интервенише у Краjини, зони под заштитом УН, а Србиjа три године касниjе, ниjе имала право да интервенише на Косову.
Док год Борис Тадић jавно, пред камерама, не постави то питање, његова прича о непризнавању независност Косова обична jе тлапња. Јефтина, прозирна и све бљутавиjа представа за народ.

Извор: pecat