Прича о једној фотографији

На насловноj страни додатка посвећеног седамдесетогодишњици победе над фашизмом, у „Политици” од 9. маjа, обjављена jе фотографиjа коjа на наjбољи начин одсликава краj Другог светског рата. Испод фотографиjе, кратак потпис: „Илирска Бистрица, маj 1945. године: борац Југословенске армиjе пописуjе део наоружања и ратне опреме, заробљене од неприjатеља”.

Тачно пре 30 година, на насловноj страни „Политике”, поред текста у коме „СИВ враћа неке цене”, поводом четрдесетогодишњице победе над фашизмом, обjављена jе иста фотографиjа с потписом: „Борац наше Армиjе прегледа положено оружjе неприjатеља”. Таj борац jе моj отац Душан Булић, коjи jе у време када jе настала фотографиjа био политички комесар Првог батаљона Седме црногорске бригаде. Тако jе фотографиjа мог оца премостила тридесет година, током коjих се много тога променило…

Када jе у „Политици” први пут обjављена фотографиjа мог оца, позвао сам телефоном Редакциjу и обjаснио ко jе човек с фотографиjе. Уредник коjи се тада jавио, уз захвалност, затражио jе и неколико података о „непознатом борцу”. Испричао сам да jе Душан Булић био скоjевац из времена када jе био ђак Пљеваљске гимназиjе, да jе уочи рата био апсолвент права, да jе у партизанске редове ступио 1941. године, да jе 1942. године примљен у партиjу, да jе из рата изашао с чином капетана и неколико одликовања додељених за храброст.

Уредник jе неколико пута поновио: „Одлично, одлично…” Али наредни подаци су сигурно пресудили да тих неколико реченица не буде обjављено у новинама коjе су се сваког дана налазиле на столу мог оца.

Душан Булић jе, као маjор, из Воjноисториjског института, где jе био начелник jедног одељења, одведен на Голи оток, на коjи jе упућен с казном „строгог затвора у траjању од четири године и на ограничавање грађанских права у траjању од jедне године”.

Било jе то довољно да уредник процени како ниjе баш упутно да се као фото-симбол наше победе над фашизмом поjави jедан голооточанин с именом и презименом. Оцу нисам рекао да сам звао Редакциjу „Политике”, jер би га то jош више учврстило у уверењу да jе ћутање о Голом отоку неминовност вечно обележених страдалника jедног сулудог државног подухвата. После очеве смрти, а то нисам смео да урадим док jе био жив – да га не бих повредио, написао сам роман „Око отока”, jер ме jе отац своjим ћутањем натерао да покушам да разумем зашто бежи у тишину, а моj наjстариjи син, Душан Булић, дедин имењак, дипломирао jе на Факултету политичких наука с темом о Голом отоку као државном проjекту.

Одлуком Вишег суда у Београду од 19. маjа 2014. рехабилитован jе и моj отац. Дуго сам одбиjао да затражим рехабилитациjу jер таj чин одсликава лицемерjе државе: они коjи су слали недужне људе на Голи оток и тамо се иживљавали над њима овом рехабилитациjом жртава и даље остаjу заштићени jер њих нико не помиње. Овако испада да су моj отац и његови сапатници добровољно отишли на Голи оток, па им држава чином рехабилитациjе опрашта грехе. Посебна срамота jе надокнада од седам стотина динара по дану проведеном на Голом отоку. Држава тако, рачунаjући да осиромашени људи неће моћи да одоле понуди, покушава да смањи дуг коjи ће jе сачекати после уласка у Европску униjу, jер ће тада по европским стандардима морати да испуни обавезу према политичким затвореницима, коjе jе власт неоправдано прогањала.

Из решења коjе сам добио први пут сам сазнао зашто jе моj отац робиjао. У последњем пасусу наброjаних „недела” пише да jе неутврђеног дана, jануара 1951. године, у Скопљу, на jедноj вечери, између осталог, изjавио да jе „дуван страховито скуп и да га сада поштени људи мораjу остављати, а да га пуше шпекуланти и други”.

Прошло jе 67 година откад jе први сужањ упућен на Голи оток, а Београд нема ваљано обележjе коjе би подсећало на голооточке жртве и сведочило о jедном од наjпогубниjих и наjсрамниjих дела ондашње власти. Голооточана jе све мање међу живима, али су живи њихови потомци, коjи су годинама испаштали „грехе” своjих родитеља. На том обележjу, ако икад буде постављено, посебно место би морале да имаjу супруге голооточана, коjе су успеле да одрже породице и поред тога што су шиканиране, убеђиване и подстрекиване од стране власти да се одрекну своjих мужева. То jе чинила власт коjа jе папагаjски понављала Марксове речи да jе „породица основна ћелиjа нашег друштва”.

П. С. Урамио сам насловну страну „Политикиног” додатка о седамдесетогодишњици победе над фашизмом и ставио jе на зид изнад радног стола, поред насловне стране „Политике” од 9. маjа 1985, коjа се тамо налази већ тридесет година.

Вања Булић