PRENOSIMO: Živeće Krajina ! – Izveštaj: Predrag Marinković

Udruženim snagama u subotu 14. avgusta sprovedena je još jedna u nizu velikih humanitarnih akcija na području srpske Krajine. U ovom velikom zajedničkom poduhvatu učestvovalo je, pored naše, još tri bratske organizacije:
Srpsko društvo Zadužbina – Slovenija (250€), Humanitarna Organizacija Nemanjići Tićino – Švajcarska (700€) i Srpska Pravoslavna Omladina Insbruk SPOJI – Austrija (300€). Naša organizacija u ovoj akciji je učestvovala sa 2.100€.

Na područjuLike u mestima Donji Lapac, Gračac i Srb pomognuto je devet srpskih porodica sa dvadesetdvoje dece uzrasta do 20 godina. Isporučena je pomoć u vrednosti od preko 3.300€.

Za tu svotu uspeli smo da nabavimo sledeću pomoć:

– 3 šporeta na drva
– 1 kombinovani šporet plin/struja
– 2 veš mašine
– 2 frižidera
– 10m³ drva za ogrev
– 1 ležaj

Pored glavne pomoći,za najmlađe smo obezbedili i knjige o svetiteljima, najlepše srpske basne, pripovetke, bajke, školski pribor, društvene igre, odeću, slatkiše, lopte i igračke.

Nakon višenedeljnog planiranja, i usklađivanja obaveza među organizacijama, dogovoreno je da se akcija započne sastajanjem u Donjem Lapcu u subotu 14. avgusta u ranim jutarnjim časovima kod našeg domaćina oca Predraga. Predstavnici naše organizacije su put započeli iz Zvornika, gde smo se našli sa našim prijateljima iz HO „Nemanjići“ i zajedno krenuli put Like.

Prelepi pejzaži ličkih brda, pašnjaka i planina dočekali su nas rano ujutru po ulasku na tlo Krajine. Nažalost idilu je prekinuo niz spaljenih i porušenih srpskih kuća koje su nas nemo posmatrale pokraj puta, a verujem da kada bi mogle da govore, rekle bi ono što verovatno svi mi znamo. Među svima nama je ostao gorak ukus u ustima zbog lepote zemlje koja je vekovima bila srpska, gde su naši preci stotinama godina čuvali srpstvo i Pravoslavlje,a koja je sada pusta i prepuštena nekom drugom koji je ne zaslužuje.

Po dolasku u Donji Lapac ubrzo nalazimo kuću oca Predraga kome se i ovim putem zahvaljujemo na gostoprimstvu i na velikoj pomoći prilikom organizovanja i sprovođenja ove akcije u delo. Nakon kraće razrade plana stižu nam i trojica prijatelja iz „Zadužbine“ i polako se kreće na posao. Prva porodica koju smo obišli je bila porodica Trbojević iz Gračaca koji se nalazi na nekih sat vremena vožnje od Donjeg Lapca. Dvoje dece blizance devetogodišnjake Stefana i Mariju odgaja i podiže tetka Gordana zajedno sa svojom majkom. Sticajem okolnosti tetka je za ove mališane i otac i majka. Kao i za većinu porodica koje smo obišli, socijalna pomoć predstavlja jedini izvor prihoda i za porodicu Trbojević. Za ovu porodicu smo namenili šporet na drva dok su dečica dobila poklone u vidu igračka,knjiga i slatkiša.

Nakon posete porodici Trbojević odlazimo u banku gde obavljamo uplatu za poručenu belu tehniku koja će biti isporučena svim porodicama u narednih nedelju dana. Pošto nam je preostalo još neutrošenih sredstava, odlazimo u obiližnji megamarket gde kupujemo školski pribor i slatkiše za decu.

Put nas dalje vodi ka mestu zvučnog imena- koje samo svojim imenom svedoči koji je narod ovde živeo stolećima, a nažalost danas samo preživljava- to je mesto Srb. U Srbu nas je dočekala mnogočlana porodica Đilas koja broji šestoro male dece od najmlađe Slađane (mesec ipo dana) preko Miroslava (2 god.), Stevana (3 god.), Radmile (5 god.), Milice (7 god.) i Predraga (9 god.). Odbor za doček je bio spreman na čelu sa ocem porodice Radislavom i njegovom suprugom i malom vojskom dece koja su jedna drugom do uveta,što bi se reklo. Ova porodica trenutno boravi u jednom od socijalnih stanova gde provode većinu vremena zbog obaveza dece u školi, dok su za vreme raspusta u svom kućerku u obližnjem selu. Otac Radislav radi sezonski u komunalnom preduzeću dok se van sezone snalazi nadničenjem, odnosno sečom drva. Mali Đilasi su se veoma obradovali našom posetom,a pogotovo loptama i slatkišima koje nisu ispuštali iz ruku svo vreme. Ipak i pored sve igre uvek su budno motrili na svoju najmlađu sestricu Slađanu koja je bezbrižno spavala u svom krevecu. Otac Radislav pravi domaćin iako materijalno siromašan, insistirao je da pred naš dolazak ispeče jedno domaće jagnje, čime nam je iskazao zahvalnost za našu posetu i pomoć koju smo mu namenili. Za ovu porodicu pored zanimacija za najmlađe namenili smo i kombinovani šporet. Nakon druženja sa najmlađima i moram napomenuti izvrsne janjetine, put nastavljamo dalje.

Preostale porodice za obilazak i pomoć su se nalazile u Donjem Lapcu i bližoj okolini. Pred ulazak u Donji Lapac dolazimo do kuće Milorada i Vere Kovačević i njihovo dvoje dece Dušana (8 god.) i Nataše (14 god.). Milorad Kovačević bivši pripadnik vojske Republike Srpske Krajine živi dosta teško sa svojom porodicom. Povremena nadničenja su jedini izvor prihoda. Milorad je na nas sve ostavio veoma pozitivan utisak svojim čvrstim i nepokolebljivim stavovima da ostane i istraje na svom vekovnom ognjištu i sačuva pradedovsku veru. Za Milorada i njegovu porodicu namenili smo frižider i kauč, a za dečicu kao i u prethodnim slučajevima knjige, školski pribor, slatkiše. I u ovoj kući smo bili dočekani domaćinski, onako kako samo Srbin dočekuje svoje goste. Otac Predrag nas je morao napustiti na kratko zbog privatnih obaveza, pa smo sledeće dve porodice pronašli uz pomoć Milorada koji je krenuo sa nama kao vodič i ostao do kraja naše akcije sa nama.

Četvrta porodica u nizu je bila porodica Rašeta. Roditelji Snežana i Milan sa sinovima Zoranom (21 god.), Goranom (20 god.), Lazarom (17 god.) i Natašom (11  god.) žive u veoma teškim uslovima. Socijalna pomoć i sin Zoran koji se bavi pomalo stočarstvom su jedini izvori prihoda. Bolest i nemaština ostavili su vidne posledice na ovoj porodici. Mala Nataša boluje od epilepsije, ali kako smo saznali od oca Predraga posle boravka u jednom od naših manastira i čitanja molitvi za ozdravljenje Božijom voljom napadi su prestali, a nadamo se da će tako i ostati. Porodici Rašeta smo namenili šporet na drva dok su deca dobila knjige, slatkiše i školski pribor.

Najteže stanje smo zatekli kod porodice Bibić. Porodica živi u nehumanim uslovima u dve oronule prostorije, gde borave otac Milan koji je nervni bolesnik i nesposoban je za rad sa suprugom Nadom i decom Mirjanom (14 god.),Slobodanom (16 god.) i malim Ivanom (10 god.). Ova porodica preživljava od socijalne pomoći i dečijeg dodatka. Nažalost više od jedne veš mašine i pratećih zanimacija za decu nismo mogli da obezbedimo. Uz reči podrške ovoj porodici da izdrži opraštamo se i krećemo dalje.

Dolazimo do naših poznanica od naše prošle akcije baka Milice i njene unuke Milanke (15 god.). Detalj koji sam zaboravio da pomenem jeste da nam je od Gračaca društvo svo vreme pravila i mala Milanka koju smo tamo pokupili i povezli do njene kuće. Za Milanku smo kupili malo odeće i poklonili joj jednu knjigu i malo slatkiša. Glavni deo pomoći za naše srpkinje je bilo 10m drva za ogrev, koje očekujemo da stigne iduće nedelje. Takođe smo videli i šporet na drva koji smo im obezbedili prošloga puta i sa kojim su prezadovoljni. Iako smo i ovde bili pozivani da se zadržimo još i da se počastimo malo, morali smo da odbijemo zbog nedostatka vremena. Uz obećanje da ćemo se videti Bože zdravlja opet, nastavljamo put dalje.

Sledeća stanica bila je porodica Ljiljak gde žive mladi supružnici Valentina i Stevo sa troje dece Tijanom (8 god.), Dariom (7 god.) i najmlađim Danijelom (2 god.). Domaćin Stevo nije bio prisutan pa su nas ugostili njegova majka i supruga Valentina kao i dečica koja su nam pravila društvo. Kao i ostale i ova porodica se dovija na razne načine kako bi obezbedila sebi život dostojan čoveka. Babina skromna penzija, dečiji dodatak i Stevino nadničenje su jedini izvori prihoda. Ovde su dečica bila malo stidljivija dok je najživahniji svo vreme bio štenac šarplaninac Reks koji nas je sve zabavljao. Dečica su se naravno kao i sva ostala najviše obradovala slatkišima i igračkama dok će se mladi roditelji zasigurno obradovati novoj veš mašini koju smo spremili kao donaciju za njih.

Polako napuštamo uži krug opštine Lapac i krećemo do preostale dve porodice iz plana za pomoć. Pre toga na predlog oca Predraga koji nam se opet u međuvremenu priključio obilazimo crkvu Sv. Ilije koja datira sa kraja XVIII veka i jedna je od najstarijih u tom kraju. Za mene posebno interesantno je bilo jer je prvi prota u toj crkvi po proterivanju turaka iz tih predela bio moj prezimenjak. Crkva je najveću štetu pretrpela nakon drugog sv. rata od strane komunističke pete kolone, a sada uz veliki trud oca Predraga polako vraća stari sjaj.
Nedaleko odatle u selu Nebljusi obilazimo porodicu Bubalo. Roditelji Milan i Jasna tu žive sa svoja dva sinčića Radetom (3 god.) i Danijelom (2 god.) kao i sa Milanovim roditeljima. Rade i Danijel skoro sigurno u budućnosti uspešni sportisti i nadamo se reprezentativci Srbije najviše su se obradovali lopti, koju iako imaju još nekoliko u dvorištu nisu ispuštali iz ruku. Dok je deo naše ekipe sedeo sa najstarijim članovima familije Bubalo i razgovarao o njihovim tekućim problemima, nas par je testiralo sportske veštine najmlađih Bubala. Dok je lopta bila u prvom planu kod najmlađih, verujemo da će se isto tako i najstariji članovi ove porodice obradovati šporetu na drva koji smo namenili za njih.

Već vidno iscrpljeni ali ne i sa manjkom energije i entuzijazma stižemo do poslednje porodice planirane za posetu. Porodicu Repac koju čine otac Vladimir, majka Zorica i deca Vladana (3 god.) i mali Radovan (nepunih godinu dana) pomogli smo sa jednim frižiderom. Mala Vladana jedno veoma živahno detence, sa čim će se složiti i svi moji saputnici jednostavno nije stajala sa pričom i skakanjem dok ju je njen mali brat Radovan svo vreme gledao zbunjeno nepuštajući glasa iako je i on bio „žrtva“ njene živahnosti, te nam je sve to na kraju iscrpljujućeg dana predstavljalo izuzetno komičnu situaciju. Uz srdačne pozdrave opraštamo se i sa ovom porodicom i privodimo akciju kraju.

Kao što je bio dobar domaćin tokom cele akcije otac Predrag u tom duhu i završava druženje sa nama u jednom prijatnom restoranu nadomak Bihaća. Svi srećni jer smo završili sve što je bilo planirano uz opuštenu atmosferu i prijatnu večeru privodimo i zvanično akciju kraju. Rastajemo se uz obećanja da ćemo održavati redovan kontakt i uz Božiju pomoć praviti još ovakvih akcija. Želeo bih da napišem i da mi je neizmerno drago što su pored finansijskog učešća društvo i na samom terenu pravila braća iz „Zadužbine“ i „Nemanjića“.

Položaj srpskoga naroda u Krajini ostaje i dalje kritično težak. Kao i na Kosovu i Metohiji naš narod je veoma ugrožen i na području Krajine, izložen raznim vrstama šikaniranja i nemogućnosti dobijanja adekvatnog zaposlenja. Krajina se ne nalazi hiljadama kilometara udaljena od Srbije, a još manje od Republike Srpske, Slovenije, Crne Gore…Nije na kraj sveta, i svako od nas/vas može obići makar po jednu porodicu u Srpskoj Krajini. Ulijmo podršku barem svojim prisustvom tim junacima koji su rešili da se vrate i opstanu na svojoj/našoj dedovini. Probudimo se i pokrenimo jer nije samo Kosovo-Srbija!

ŽIVEĆE KRAJINA!

Sa verom u Boga,
Predrag Marinković