Prekrajanje srpske istorije!

U Hrvatskoj je pre tri meseca emitovana epizoda dokumentarno – igrane serije o posleratnoj „Titovoj komunističkoj Jugoslaviji“ (na HRT kanalu), u kojoj su ustaški teroristi posle Drugog svetskog rata nazvani „revolucionarima sa pištoljem i bombom“ (M. Barešić, Z. Hrkač i drugi), jer su branili hrvatske nacionalne interese, koji nisu zadovoljeni ispoštovani u posleratnoj Jugoslaviji. „Suvremeni hrvatski povjesničari“ su tada izrekli tezu da je to zato što je najveći stradalnik u ratu i u posleratnoj Jugoslaviji bio hrvatski narod. (Zaboravili su na Rezoluciju Informbiroa i Goli otok, stratište u kome je preko 75 posto osuđenika bilo srpske i crnogorske nacionalnosti.)

Nedugo posle toga desila se proslava „Oluje“ i „Bljeska“ u Hrvatskoj, gde se one slave kao domovinske pobede, što za Srbe znači proterivanje 250.000, nekoliko hiljada ubijenih i nestalih tokom same akcije i otimanje 50.000 stambenih jedinica od osoba srpske nacionalnosti. Kruna proslave je bio kvazikoncert hrvatskog nazovi muzičara M. Perkovića Tomsona u Čavoglavama pred 70.000 razularenih ljudi ustaškom ikonografijom i jezivim fašističkim tekstovima u pesmama („Oj hrvatska mila mati, Srbe ćemo opet klati“).

Odmah posle toga, teolog, „znanstvenik“ i „hrvatski povjesničar“ Stjepan Razum izjavljuje da je Jasenovac „velikosrpski mit“, a ne logor u kome je ubijeno na stotine hiljada Srba, Jevreja i Roma. On pokušava da dokaže da tamo nije bilo masovnih žrtava i da je”sveta dužnost hrvatskih povjesničara, a i celog hrvatskog naraštaja da kaže reč odbrane, jer su komunisti za to optužili ceo hrvatski narod. Čak je rekao da su Jasenovcu pripisivane žrtve koje su ubijene u Srbiji. Za ustaški pozdrav ”Za dom spremni” izjavio je da je to jedan od najlepših, najrodoljubivijih hrišćanskih pozdrava.

Samo nekoliko nedelja posle toga visoki hrvatski državni funkcioner i diplomata Slobodan Lang izjavljuje da je Hrvatima i hrvatskoj državi podmetnut Jasenovac i pozvao na izvinjenje nemačke diplomatske predstavnike. Slobodan Lang izjavljuje da je Jasenovac nehrvatski proizvod, jer je holokaust Hitlerov proizvod: „Pavelić nije bio ni fašista ni nacista, kao što to nikada nisu bile ni ustaše, ali su napravile političku grešku i prekoračile hrvatske „krišćanske stavove“.

Ni traga ni glasa na sve ovo od „Europskih, srpskih istoričara“: Stojanović, Prpa, Golubović, Perović. One su takozvani internacionalisti, koji „kritički“ gledaju na ponašanje srpskog naroda kroz istoriju.

Posle svega ovoga stiže fašistička i nesuvisla izjava gradonačelnika Splita Keruma, da su Srbi izvor svih problema u Hrvatskoj, što je mišljenje cele države i da imaju najveći uticaj na finansije i medije, kao i da Srbi treba da znaju gde im je mesto. Ta izjava neodoljivo podseća na Hitlerovu izjavu o jevrejskom narodu u Nemačkoj 1933. godine. I opet nikakva reakcija srpskih istoričara.

Najnovija ili poslednja u nizu neadekvatnih reakcija naših istoričara, a pogotovo njihovih „proevropskih, demokratskih“ kolega (Stojanović, Prpa, Perović, Golubović) je tragična lakrdija i farsa oko postavljanja i skidanja, odnosno neskidanja spomen table Aćif Efendiji. Tabla koja podseća na njegov lik i delo, a postavio ju je poslanik našeg parlamenta, zaslužila je veću reakciju čitave javnosti, a pogotovo ljudi kojima je istorija profesija.

Naime, Aćif Efendija, odnosno Aćif Hadžiahmetović je ustvari Aćif Bljuta, poreklom Albanac, a ne Bošnjak. On je sin Emina Bljute iz Đakovice. Rođen je 1887. godine u Novom Pazaru, tursku vojnu akademiju završio u Bitolju i bio jedan od osnivača stranke Džemijet. Politička partija Džemijet je bila uglavnom sačinjena od Albanaca i muslimana i 1924. bila zabranjena, jer ju je finansirala italijanska, fašistička ambasada u Beogradu.

Tokom rata je bio na strani nacističke Nemačke, fašističke Italije, Bugarske i fašističke „Velike Albanije“. Uz pomoć Ahmet Dace i Bahrije dobijao je oružje od Nemaca i naoružavao muslimanske jedinice, koje su učestvovale u borbi protiv partizana, četnika i neutralnih Srba i Crnogoraca, ne praveći razliku među njima. Aćif Bljuta i njegovi saradnici zastupali su najekstremnije i najkrvoločnije stavove prema Srbima. On je bio organizator brojnih paljevina i ubijanja velikog broja Srba u Ibarskom Kolašinu 1941. godine. Tu operaciju su i sami Nemci u svojim dokumentima nazvali „Krvavi talas“. Zalagao se za beskompromisan obračun i proterivanje Srba sa svih teritorija u kojima su Šiptari bili na vlasti.

Zajedno je sa Džafer Devom, Šabanom Mustafom i nemačkim generalom Eberhardom učestvovao u organizaciji, formiranju i popuni zloglasnih muslimanskih divizija „Skenderbeg“ i „Handžar“. Za aktivan doprinos u izvršavanju zločina nad srpskim življem i ostvarivanju interesa Trećeg Rajha na ovim prostorima, za posebne zasluge je odlikovan ordenom Gvozdenog krsta Vermahta. Zna se dobro ko je mogao biti odlikovan takvim odličjem u to vreme. Bio je aktivni saradnik fašističke albanske organizacije „Bali Kambetar“. Zbog učestvovanja u organizaciji ubistva nekoliko hiljada srpskih vojnika, žena i dece, pred kraj rata je uhapšen i streljan po presudi za ratne zločine. Samo su časni izuzeci, gospodo istoričari, učestvovali u demaskiranju ove zloglasne, bezobzirne, fašisoidne i istorijske ličnosti. Sve je prošlo bez reakcije „proevropskih“ istoričara, jer oni selektivno tumače istoriju. Oni je tumače kroz interese „realpolitike na terenu“i ”sadašnjosti“.

Veliki izraelski diplomata Arie Livne u svom intervjuu datom pre nekoliko nedelja listu „Novosti“, na pitanje kako gleda na kolektivnu satanizaciju Srba kada je u pitanju Srebrenica i kačenje etikete „genocidnog” naroda, odgovorio sledeće: „Nema nikakve dileme da su tragični događaji u Srebrenici nanele više štete Srbima nego Bošnjacima. Bio je to nepotreban ratni zločin za koji počinioci moraju da odgovaraju. Tvrdim i verujem da u Srebrenici nije počinjen genocid nego težak ratni zločin, kakvi se na žalost, dešavaju u svim ratovima. Licitiranje brojem žrtava je sasvim nepotrebno, jer je svetska javnost udarila pečat na taj dokument i to se ne može više ništa. Ali srpska loša osobina je da ne govore mnogo o svojim stradanjima, račuanajući da svet za njih zna, kao na primeru Jasenovca ili zločina izvršenih nad Srbima u poslednjem ratu. U svetu se ništa ne zna, to treba razjasniti, ali to mnogo košta i potrebno je mnogo rada.

U knjizi „Geopolitika postmodernog sveta“ Slobodana Erića u tekstovima najvećih intelektualaca, istoričara, političara s kraja dvadesetog veka je i intervju sa Patrikom Bjukenonom. On je jedno od najpoznatijih imena američkog konzervatizma, nekadašnji predsednički kandidat, savetnik američkog predsednika Ričarda Niksona i jedan od malobrojnih i izuzetno retkih predstavnika američke administracije, ko je progovorio iskreno i sa istorijske distance istinito o događajima iz naše neposredne istorije s početka devedesetih i NATO agresije 1999. godine.

Bjukenon je izjavio sledeće: „Američki rat protiv Srbije, male zemlje koja nas nije napala i koja je spasla puno oborenih američkih pilota (Drugi svetski rat), bio je ilegalan, nepravedan i neustavni rat, jer ga Kongres nikada nije odobrio. Mi nismo imali zakonsko i moralno pravo da zahtevamo od Srba dozvolu da marširamo kroz njihovu zemlju i da okupiramo Kosovo, koje je pripadalo vekovima Srbima, znatno pre nego što je Amerika bila nacija. Sedamdesetosmodnevno bombardovanje Srbije, koje je uključivalo nevojne mete, učinilo je da se stidim svoje zemlje. Indiferentnost sveta i UN –a prema onome što je bilo urađeno Srbima, njihovoj kulturi i njihovim sabornim crkvama i manastirima – sramota je. Povika međunarodne zajednice i ćutanje sveta pred proterivanjem stotine hiljada Srba sa njihove rodne grude nagoveštava visok stepen hipokrizije.“

Gospodo istoričari, baš zato ovo nije politički pamflet, partijski naručeni tekst, ovo je samo molba i molitva za sve tragedije kroz koje je prošao srpski narod kroz istoriju, a koje kod Vas treba da izazovu buđenje naučne svesti i nacionalne savesti.

Uskoro je stogodišnjica Prvog Balkanskog rata, u kome je počelo uzdizanje srpske države u dvadesetom veku. Pišite, istražujte, omogućite da država Srbija dostojanstveno obeleži tu istorijski godišnjicu.

Nije važno da li ste verujući, religiozni ili ateisti, da li ste politički aktivni ili ste apolitični, da li ste član neke političke partije ili ne, da li ste rotarijanci, slobodni zidari, nešto drugo ili nešto od pomenutog?

Budite ljudi, budite rodoljubi, budite naučni radnici, branite svoj narod istinom. Branite nas naučnom istinom od nametnutog osećanja srpske istorijske kolektivne krivice..

Srpska kolektivna istorijska krivica ne postoji i ne može postojati kao takva, jer nigde u svetu nije dokazana.

Branite svoj narod istinom, iskažite istinu i onim drugima, što nam pripisuju kolektivnu istorijsku krivicu i traže nemoguće: Da izbrišemo kolektivno istorijsko pamćenje. Da se odreknemo predaka da bi se i naši potomci zastideli i zaboravili nas.

Istorijsko kolektivno pamćenje jednog naroda mora da postoji zbog nas samih i zbog budućih naraštaja i zato što treba da spreči ponavljanje tragičnih recidiva prošlosti. Svako zlo je zlo i ne može biti ništa drugo sem toga, ma kako ga nazvali i na šta se sve pozivali.

“Da budemo i ostanemo ljudi u svakoj prilici, nikada neljudi.“

“Božija volja je kada se čovek rodi i kada se upokoji,

ali kakav će biti za života od njega samo zavisi.“

(blagopočivši patrijarh srpski Pavle).

Dušan Ivančajić

Izvor: DVERI