Предуго скривана судбина глумаца

Захваљујући упорности Александра Михаиловића, првака драме Народног позоришта у Нишу, на светлост дана изашла је истина о трагичним догађајима 1944. и 1945. године у којим су страдали млади талентовани глумци

Ниш – „Пре седам-осам година сасвим случајно чуо сам причу да се мом Народном позоришту у Нишу после ослобођења од окупације 1944. године, али и годину дана касније, догађало много тога о чему се до сада ништа није знало. Неверица је у првом тренутку завладала у мени, али када сам почео да истражујем и када сам схватио да је реч о истини, одлучио сам да идем до краја.” Овим речима почео је разговор за „Политику” Александар Михаиловић, глумац и првак драме нишког позоришта и аутор дела које је постављено на сцену овог театра – представа „У чије име” у режији Милана Караџића говори о страдању, прогону и стрељању нишких глумаца првих година после Другог светског рата и ослобођења Ниша.

„Био сам веома збуњен јер нико, никада и ни у једној прилици, а ја сам три деценије активан у позоришном животу Ниша, ништа није причао о страдању уметника. Прво ми је било жао што је нешто тако отишло у заборав и дубоку тишину и желео сам са једне стране да се на неки начин одужим тим људима, да их извучемо из заборава, а са друге и да се проговори о овим садашњим временима. Веома су слична, једина је разлика што данас нема стрељања на Бубњу, али има сукоба, нетрпељивости, упирања прстију једних у друге… Као и увек када настану турбулентна времена и када се ускомеша стање. Највећи мотив да прикупим материјал за драму и седнем да је напишем био је чињеница да последњих тридесетак година живимо у превртљивим временима и да смо и ми сведоци како су многи склањани или падају, док су се други из тог муља високо, али не баш праведно уздизали. А чињеница је да је непрестано било подвојености, али и да се ниједног тренутка није водило рачуна о квалитету и способностима појединаца или група уметника, а да су испливавали они други.”

Александар Михаиловић уједно објашњава како је дошао до грађе за своје дело, односно до докумената:

„То је било веома, веома тешко. Практично докумената и нема, грађа је врло скромна и углавном штура. Оно што је могло да се пронађе у документацији највише се своди само на оно ’У име народа’. Тако су почињале све пресуде. И готово. Један од ретких записа који смо пронашли документује да су 1941. године по доласку Немаца у Ниш управник нашег нишког позоришта и петоро глумаца депортовани у заробљеништво. У исто време део ансамбла позоришта из Бањалуке бежећи од усташа дошао је у Ниш. Слично је било и на релацији Скопље–Ниш. Глумци из Скопља побегли су пред прогоном Бугара и овде у Нишу су се зауставили. Када говоримо о доскора непознатом страдању уметника на крају Другог светског рата, без обзира на оскудну грађу, ипак морам да кажем да истина, ма колико да је то деценијама била огромна табу-тема, ипак није могла скроз да се сакрије. Утврдио сам захваљујући изузетној помоћи кустоса Народног музеја у Нишу Александра Динчића и Небојше Озимића да је у кратком периоду од ослобођења Ниша октобра 1944. до пролећа наредне године убијено, или прецизније речено, стрељано четворо глумаца старије генерације и исто толико младих академаца из нишког Аматерског позоришта ’Гимназијалац’. Комунистичка власт после ослобођења Ниша почела је масовна хапшења и стварних и потенцијалних противника. У првом таласу ухапшени су глумци нишког позоришта Јулијана Јула Буквић, Миодраг Мија Ковачевић, Живојин Жика Вучковић и њихов управник Константин Бата Атанасијевић. Осим управника сви остали су стрељни. Не зна се, међутим, ни где су, а још мање зашто су стрељани. Само да напоменем да је у исто време у Зајечару стрељан Светозар Тоза Цветковић, управник тамошњег позориште.”

Питали смо нашег саговорника, пошто је поменуо стрељање и глумаца аматера, о чему је заправо реч.

„Што се страдања младих нишких глумаца тиче, после ослобођења у јесен 1944. године мобилисани су у културну групу пратећег батаљона Главног штаба НОВЈ за Србију и пребачени у Крагујевац. Првих дана наредне године, у јануару 1945, сви су ухапшени под оптужбом да су покушали стварање илегалне равногорске организације. После вишенедељног мучења у крагујевачкој Капислани стрељани су глумци аматери и студенти Марија Мара Вучковић, Александар Аца Илић и Ранко Ковачевић, док је глумац и још увек гимназијалац Драган Михајловић умро од последица тешких батина и мучког пребијања”, прича Михаиловић и истиче да се приликом писања дела и рада на представи идеолошки није сврставао ни на једну, ни на другу страну, да није посреди нека врста историјске реконструкције, нити да је реч о документаристичком делу. Да ли је из тог разлога настала драма са насловом – питањем „У чије име”?

„Знате шта, када таласи историје подигну талог једног друштва, а потом тај муљ замути поглед истини и доброти, а наступи доба без чистих, безгрешних, верних и милостивих и када нестану сенке у које би се мали и обичан човек жељно склонио, само се питам ко је тај који ће победницима рећи да у његово име немају никакво право ни кап крви поражених да пусте. Зато и ова драма и зато и ’У чије име’”, тврди Александар Михаиловић.

Аутор драме Александар Михаиловић рођен је 1972. године у Нишу. Завршио је средњу глумачку школу у класи Миме Вуковић Курић, након тога Факултет уметности – одсек за глуму у Приштини – у класи проф. Божидара Димитријевића. После завршених студија први посао добија у Зајечарском позоришту из којег након две године долази у Народно позориште у Нишу и у њему је и данас. Михаиловић је аутор пет позоришних комада, огледао се и као редитељ позоришних представа. Играо је у петнаестак филмова и телевизијских драма и на сценама скоро свих позоришта у Србији. Награђиван је много пута у земљи и иностранству.

Аутор: Тома Тодоровић

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

Срђан Цветковић: Злочини у име народа! | Јадовно 1941.

Комунисти jедино у Србији стрељали глумце | Јадовно 1941.

Ликвидације глумаца и новинара | Јадовно 1941.