Прећутана смрт и скривено порекло Милутина Балтића

Смрт последњег народног хероjа у Хрватскоj игнорисана jе са циљем да се случаjно, у овим бурним данима – обележеним новим таласом антисрпског дивљања широм миле домовине – не отвори питање суштине антифашистичког покрета у Хрватскоj. Од дана успоставе независности, почетком деведесетих, у Хрватскоj jе срушено више од три хиљаде споменика и спомен-обележjа коjа су подсећала на Други светски рат.

Краjем октобра, четрдесетак дана пре него што ће напунити 93 године, у Загребу jе умро Милутин Балтић. Млађи немаjу поjма о коме jе реч, стариjи памте то име, мада га већ двадесет и неку годину нико у хрватскоj jавности ниjе споменуо. Балтић jе некада, у Титово време, а посебно након Брозове смрти, имао значаjне политичке функциjе у Хрватскоj, укључуjући jедногодишњи боравак у Кабинету председника Председништва Социjалистичке Републике Хрватске, у периоду 1983/84. И шта jе ту интересантно, рећи ће многи. Ништа посебно, осим што jе Балтић био последњи народни хероj државе Хрватске из времена Другог светског рата, и што вест о његовоj смрти ниjе обjавио ни jедан медиj те државе, одскора  пуноправне чланице Европске униjе.

Не би се за ту смрт знало ни данас да се путем електронских медиjа ниjе огласила извесна Јагода Кљаjић. Њу jе чињеница да Хрватска игнорише смрт jедног народног хероjа, и то последњег, потпуно поразила. Овде смо приморани да заронимо у националне воде, не може се без тога кад jе реч о српско-хрватским пословима, односима.

Идеолошка фреквенциjа хрватских комуниста Дакле, Милутин Балтић био jе Србин, рођен у jедном селу недалеко од Глине, вароши на Баниjи. Јагода Кљаjић, пензионисана новинарка, има исте корене, националне и географске, отуда њено интересовање за Балтићеву смрт, односно, за игнорисање његове смрти у хрватскоj jавности. Али, Јагода, као огромна већина Срба из Хрватске, посебно оних коjи у Хрватскоj живе, као ђаво од тамjана у  причи о Балтићу бежи од суштине, од националног, српско-хрватских односа и српства, као предзнака без ког се прича не може разумети .

Зашто то ради ? Плаши се; нема храбрости; тако jе одгоjена; њен мозак давно jе прилагођен идеолошкоj фреквенциjи хрватских комуниста; жена jе потпуно анационална; више држи до жутог лишћа него до народа коме припада по рођењу и коренима. Тачни су сви понуђени одговори. Треба само прочитати текст и све jе jасно, посебно онима коjи познаjу суштину и карактер антифашистичког покрета у Хрватскоj, за време Другог светског рата. Ипак, у  Јагодином сочињениjу постоjи реченица вредна велике пажње. Гласи овако: „Хрватска се боjи своjе антифашистичке прошлости, као да jе украдена од туђинаца“.

Кљаjићева несвесно, оптерећена прошлошћу коjу тумачи на потпуно погрешан начин, можда и зарад потребе да до краjа свесно храни  илузиjу на коjоj почива цео њен живот, илузиjу да jе Југославиjа била идеална држава, постављена на спасоносну формулу братства и jединства коjу су, формулу, уништили националисти – извлачи на површину оголелу истину коjу она, рекох, погрешно обjашњава. Да, тачно jе да се Хрватска боjи, стиди своjе антифашистичке прошлости, али не из разлога на коjе указуjе Јагода Кљаjић, већ зато што jе Хрватска „своjу“ антифашистичку прошлост заиста украла. Од Срба.

Ексклузивно право Антифашистички покрет у Хрватскоj, у Другом светском рату, ниjе државни, национални покрет хрватског народа, не, ексклузивно право на своjатање те приче имаjу Срби из Хрватске. До капитулациjе Италиjе, септембра 1943. године, партизанске jединице формиране на тлу Хрватске, у проценту од преко 90 одсто, чинили су Срби. Политички комесари у српским бригадама и дивизиjама углавном су били Хрвати, али то jе додатак причи коjи обjашњава нешто друго, виши ниво манипулациjе, велике игре jугословенских, посебно хрватских комуниста, окончане поделом Југославиjе на штету Србиjе и Срба као народа. Вратимо се Балтићу, Јагоди Кљаjић и његовоj смрти коjа jе ништа више од новог доказа да  се хисториjа у Хрватскоj меси и моделира лакше него пластелин. Зачудо, увек на штету Срба.

Смрт последњег народног хероjа у Хрватскоj, Милутина Балтића, игнорисана jе са циљем да се случаjно, у овим бурним данима – обележеним новим таласом антисрпског дивљања широм миле домовине – не отвори питање суштине антифашистичког покрета у Хрватскоj. Од дана успоставе независности, почетком деведесетих, у Хрватскоj jе срушено више од три хиљаде споменика и спомен-обележjа коjа су подсећала на Други светски рат. Огромна броjка коjа вапи за обjашњењем.

Ниjедно од тих обележjа нису срушили Срби, не рачунаjући оних десетак настрадалих у Краjини, за време постоjања Републике Српске Краjине, од стране локалних безумника коjима се чинило да се на таj начин боре против „комуњара“. Ово, разуме се, ниjе оправдање, већ поjашњење, указивање на ружну реакциjу Срба, кад су схватили да им jе Титов комунизам, уз радничка одмаралишта у Макарскоj и Новом Винодолском, радна места у индустриjским центрима, полициjске униформе и станове по градовима коjи ће им касниjе бити отети, донео jош jедну усташку државу.

Европа не памти такав обрачун са антифашизмом, какав смо видели и какав jош гледамо у сувереноj држави Хрватскоj. Та реакциjа jе подсвесна али дубинска и потпуно изворна; Хрвати у апсолутноj већини антифашизам не доживљаваjу као своjе природно стање. Да jе другачиjе, све би jош деведесетих било другачиjе. И положаj Срба данас у Хрватскоj био би другачиjи а и сами видите какав jе таj положаj: бедан, другоразредни, омаловажаваjући. Србима се не дозвољава чак ни њихово писмо. То се у културним и просвећеним земљама зове фашизам.

….И „случаj“ Бољковац На jаук Јагоде Кљаjић у Хрватскоj jе реаговао само Ненад Поповић. Таj вам, сигуран сам,  именом, презименом и делом значи мање него Милутин Балтић. Поповић jе писац, песник, есеjиста, критичар и издавач, има неку малу издавачку кућу и повремено се оглашава у хрватскоj jавности. Пореклом jе Србин а како се данас изjашњава о томе, у овоj причи мање jе важно. И он, очекивано, тамбура по истоj жици као Јагода; Хрватска бежи од антифашизма, Туђман jе био партизан, те овако-те онако, али нигде суштине приче. Нигде податка да jе Милутин Балтић био Србин.

Ако Срби ( а Кљаjићеву и Поповића сврставамо међу Србе, упркос свему) беже од подсећања на истину да jе антифашистички покрет у Хрватскоj, у своjоj масовноj представи, поjавном облику са партизанском капом на глави, суштински био српски, онда се не треба чудити што, ево већ годинама, службена хрватска политика таj покрет у земљи и у Европи представља искључиво као национални, хрватски.

Иначе, у  jануару ове 2013. године, такође у Загребу,  такође у 93. години, умро jе Раде Булат, Србин по националности, и он са орденом народног хероjа у орману, исто као и Милутин Балтић. Два последња жива народна хероjа у Хрватскоj били су Срби. Годину дана пред смрт, Булат jе дочекао да му у Загребу, са службених места прете подизањем оптужнице „због комунистичких злочина“.

Јосип Бољковац ниjе народни хероj, напунио jе 93 године, живи у околини Карловца, Хрват jе по националности, а пре неколико месеци дочекао jе да га полициjа приведе на разговор по оптужници да jе краjем 1944. године наредио ликвидациjу групе усташа на Кордуну.

Овде би сваки противник горње тезе привео Бољковца као доказ да ствари у Хрватскоj не стоjе као што их представљамо али… Бољковац jе дошао на удар дела хрватске jавности након што jе пре две године обjавио књигу „Истина мора ван“ у коjоj тврди да Србиjа, односно Срби 1990. године нису напали Хрватску, што jе службени став Загреба, већ обрнуто; Хрватска jе напала своjе грађане Србе, коjи су на таj начин били принуђени да узму оружjе у руке, да се бране. У ретким интервjуима, датим поводом књиге, Бољковац, иначе први министар унутрашњих послова Туђманове Хрватске, стално jе подсећао  на 1941. годину, усташка злодела и чињеницу да jе он, као противних фашизма и усташтва, спас нашао побегавши из Карловца у околне шуме где су Срби већ имали своjе партизанске jединице. Такође бежањем из Карловца на српску слободну териториjу спасла се и породица Славка Голдштаjна, jедног од jош увек живих хрватских антифашиста.

Има ли шансе да се сачува истина о суштини антифашизма на тлу Републике Хрватске? Нема. Ту истину више не бране ни сами Срби. Ни у Загребу ни у Београду.

Пише Ратко Дмитровић

Извор: ПЕЧАТ