Пребиловци: И испод сиве друге боје живе

ПРЕБИЛОВЦИ – У касну зиму, под оловом ниских облака и кроз панораме с jош педесет ниjасни сиве, Пребиловачким путем из Љубиња, возим се ка селу чиjе пут име носи – у коме никад приjе нисам био. А они тамо, сви коjе ћу срести или их можда нећу затећи на окућницама, негдjе су били, морали су бити… Диљем земаљског шара, далеко од кућних прагова, а човjеку jе, вjечна jе то истина, вазда далеко и хладно кад у страху и стрепњи за собом оставља кућни праг и гробове ближњих. Јер и кости мртвих као мора притискаjу мозак живих! Па било вам прибjежиште иза два – три крашка брда даље или на краjу свиjета у бљештавилу луксуза под неоном. Знам просто да jе тако, а признавали су ми то раниjе и сами Пребиловчани, мjештани села с антички трагичном судбином, чиjи су фрагменти биографиjе расути по новинским записима, документарним филмовима, књигана, по интернет порталима- коjи су сви заjедно неjаки да опишу печалну дубину страдања у временима кад узавре зло и мрачни нагони обузму до jуче мирног сусjеда.

Гдjе год да су, макар мисао, макар успомена, макар слика из крхотине личних сjећања или братственичких прича на то их опомене, често долазећи муњевито и неочекивано, попут метеорита из глуве тишине, у ситуациjама кад им се нико не нада, нити их чак и краjичком свjесног ума призива! Биљег пребиловачке судбине у том смислу траjан jе – и неизбjежан. Од њега се не може утећи, сакрити, негдjе у топлину прибити, па да ишчезне – иако су, веле, сами Пребиловци име по томе добили што су се прибили по завjетринама и странама крашких брда, па их неки и сад зову Прибиловци…О томе размишљам кроз Столац, низ Дубраве, низ jош топлиjе и питомиjе стране, иако jе онаj Пребиловачки пут давно остао за мном, у пепељастоj измагли истока, не налазећи друге мjере ни начина да ратна страдалништва Пребиловаца и Пребиловчана приjе свега сам себи предочим.

На одвоjку с главног пута, на уласку у село, с лиjеве стране, дочекуjе ме сиви, камени мост преко риjеке Брегаве. Трошан, добрано расклиман, одавно не служи саобраћаjу, али му jе руинирани скелет послужио као станиште jедноj смокви, што се удjенула у процjеп између два тесана камена с источне стране, симболишући неуништиву снагу живота, упркос немjесту и свакоjакоj оскудици! Живота…да, баш о томе шта има – боље рећи шта jе преостало од некадашњег живота – у селу Драгићевића, Булута, Надаждина, Трипковића, Шарића, Екмечића, Шушића… о томе смо дошли да запишемо коjу реченицу, па уза страну и преко влака, журимо селу, припиjеном за стрме крашке стране, оноj прошарици, гдjе се међу опустjелим омеђинама у шипковини и драчи, назиру нови цриjепови и куће с фасадама. Уз пут срећемо Анђу Булут, с неизоставним питање послиjе поздрава, гдjе сте ви били?

– Ха, била рањена…лиjечила се у Рисну, у Црноj Гори…Како данас и овдjе, питаш…Па, како се мора…Мало куће обновила, у завичаjу опет, на свом…Па добро. Рецимо, добро…Код кога тамо журите? Што не свратите на кафу, ракиjу?

У наставку, опет слични диjалози, у неколико реченица, с именом каквог другог ратног прибjежишта, али и неизоставан позив у кућу, за сто, на част. Знаjу ови људи, у том диjелу села их jе двадесеатк “за стално”, шта jе бити странац у беспућу, у рату и у миру, искусили на сопственоj кожи, гостопримство им дође као нешто наjприродниjе. Но, ево jе и jедног повременог, исто тако љубазног, срдачног, доброг свеколиког расположења. Васо Драгићевић не да да му заобиђете кућу.

– Свраћаj! Сjеди, па ћемо причати и свирати. По жељи и нешто попити – каже отресито и jетко, уводећи нас у заиста лиjепу нову кућу, испред коjе му човjек орезуjе маслине, а док сjедамо напомиње да су му 72 године:

– Четири пута правим кућу у Пребиловцима у свом животу! Четири пута, запамти! Зашто? Први пут направио ћаћа кућу, па се кућа срушила, па онда други пут срушили jе неприjатељи – зна се ко jе срушио – па трећи пут нисам направио како треба, ниjе била адекватна, сврсисходна. И четврти пут, ево jе. Права! Сад сам jе направио да имам гдjе да дођем, и jа и моjи приjатељи, имам апартмане и тако даље и тако даље, да не обjашњавам. Све видиш… Ја, иначе, не живим овдjе, повремено дођем попут ових осталих викендаша. Не знам одакле све викендаши не долазе: из Београда, Зворника, Сараjева. Бањалуке, Биjељине… Па долазе из Далмациjа – Сплита, Дубровника…Ја сам из Плоча, ниjе далеко, двадесетак минута вожње одавде. Доље имам породицу. И фирму. Фирма се зове “Петра марина”, у преводу “морска хрид”, бави се међународном шпедициjом… Ради са свим лукама биjелог свиjета, са великим фирмама у БиХ…

Шта Васу Драгићевића веже за ову пребиловачку луку дjетињства, коjоj се враћа скоро сваког викенда? Шта прво помисли кад се ту уjутро пробуди и погледа кроз прозор?

– Кад се пробудим и погледам, падне ми на памет оно стадо оваца и коза како иду уз Грабак планину, гдjе сам чувао по 150 коза и 100 оваца!!! Гдjе сам за годину завршавао по два разреда – jедан у Чапљини, jедан у Вишићима – по триес километара дневно се прође, падало пухало, у крмећим опанцима, у рашним гаћама. Шта ме веже за завичаj, у ком су се људи бавили узгоjем стоке и дувана? Веже ме све… Пишем jа jедну књигу, па ће бити риjечи и о том. Брат Ацо ми тражи да му jе дам. Не дам му jе jош, али даћу, кад завршим…Чуj, имао сам jа у оним годинама jедног овна, Бjелов се звао. И кад jа ручам, дође он код мене да му jа дам мало…дам му jа мало да jеде из моjе руке. А био са мном Момчило Чаваљуга из Гњилишта, његовог су оца убиле усташе 1941. Маjка му се преудала овдjе у Пребиловце. И он jе са мном чувао овце, а мене jе моj ћаћа, Паша, Спасоjе, оставио иза школе да будем овдjе у селу. Имао четири сина, па jа ћу, као, бити насљедник…Е, онда jе таj Момчило мене окренуо да идем у школу. Јер, нема среће без школе! Без знања. Човjек вриjеди онолико колико зна и умиjе. И тако сам jа кренуо у школу. Јер, каже мени Момчило: па оваj jе ован, звонар Бjелов, зна више од тебе, пошто ти не знаш ништа…Моjи вршњаци бjеху већ уписали средњу школу, кад сам jа уписао пети разред…Све то jа престигох. И ниjедан ме ниjе достигао и неће ме достићи икад…Завршио сам економску у Чапљини, па Вишу педагошку школу у Мостару, онда сам уписао филозофиjу у Новом Саду…Филозофиjу нисам завршио зато што jе плата на Филозофском факултеу професору била готово троструко мања од моjе коjу сам имао, jер сам се био запослио у међународноj шпедициjи. Уз то jа сам и професионални свирач, хармоникаш; свирам све, од Шопена до садашњих дана. Промиjенио сам двjеста пjевачица, бубњара, гитариста…нема хотела у коме нисам свирао, имам своjе пjесме и такве ствари…Хаj реци ти неки хотел у коме мислиш да нисам био…Добро. Вjеруjеш. А хоћеш ли сад да ти засвирам jедну своjу? На примjер, ону о Шкрки…Шкрка ти jе jезеро на почетку Хутовог блата, видjећеш га кад преко бриjега пређеш у друго пребиловачко насеље Кулине. Тамо смо некад одавде, на магарцу, на кењцу, гонили робу на прање.

Узима хармонику, свира и пjева, с више рефрена:

“Врбо стара краj Шкрке, краj врела,

ту jе прва љубав започела.

Врбо стара шири своjе гране,

чуваj таjну из младости ране…”

Васо Драгићевић

Као и да се небо од ове пjесме одобровољи, па нити сунчаних зрака, пробиjаjући се између облака, обасjаше маслине пред Васином кућом и градитеље храма, тамо на западном хоризонту – на Кравари, гдjе су радови у jеку.

Знаш, испраћаjући ме, додаде моj домаћин, овдjе производим и пакуjем маслиново уље. Нико то у селу до сад ниjе радио. Зове се Тара, по моjоj унуци Тари…и на етикети, испод три маслине облице, пише: произведено од пребиловачких маслина. Остали у засеоку, држе краве, козе, овце; сир продаjу на пиjаци у пет километара удаљеноj Чапљини.

Сребре се пластеници на плодноj црвеници, с друге стране – у Кулинама – испод коjих се доље, на Шкрки, кроз шаш, jуре и праћакаjу лиске, док чамци лиjено дриjемаjу у миру и спокоjу тог затона Хутовог блата. Одавде, увjерава ме jедан мjештанин с дугим веслачким искуством, можеш до Јадрана веслаjући, само ако имаш снаге за то. Из Хутова у Неретву, па с њом кроз Метковић и даље…На истоку, ено jе, можеш видjети добар комад Радовиње, испод ње jе Љубиње с Пребиловачким путем! А и у Сембериjи, у Биjељини, велиш, има Пребиловачка улица. Климнем потврдно главом, а лице му се озари.

У Кулинама, након што разгледах Нешину фарму с педесетак коза, опет ме часте, сад соком од дивљег шипка, општеомиљеним напитком у циjелом краjу, а како и не би био кад jе циjели краj обрастао шипковином. У заселак уjутро стиже чапљински школски аутобус, вози дjецу на наставу. А кад jе о пребиловачкоj дjеци риjеч, ваља рећи наjвише их jе у Миладина Екмечића – Боjан, Боjана, Бранка, Биљана, Божана; двоjе стариjих већ jе на факултету, остало троjе возари до Чапљине. Митар Трипковић има троjе, Бранко Екмечић и Раjко Булут по двоjе дjеце. Не заборављаjу ни Маноjла Шарића, ниjе из овог засеока, него из другог, ” из оног одмах кад се с главне цесте скрене у село” – Маноjло иде на занат, такође у Чапљину. Ово jе, ова шачица младости, наjведриjи фрагмент садашње пребиловачке збиље! Њихово jе то земаљско сунце, понос и нада. Под овим небом, с ниским и влажним облацима, што се ваљаjу од мора ка биjелим, осниjеженим плохама невесињског Вележа, гдjе ће jош дуго царовати зима. Зима коjа се из пребиловачких питомина и завjетрина већ повукла, па негдjе на сувоj грани краj сурих омеђина звиждуће кос, док се хиљадама жутих звjездица осипа дриjен по присоjу, навjешћуjући рано прољеће коjе и са овом влагом неумитно стиже у пребиловачки краj. Стиже да полако потисне или покриjе све оно што jе сиво, да проговори новим боjама, да разлиста и озелени ону смокву што се удjенула у камени мост и докаже да jе живот вjечан. И неуништив.

Аутор: Жарко ЈАЊИЋ

Извор: Пребиловци – село на Интернету

Везане виjести:

НАПАДНУТ ПРЕДСЈЕДНИК СНД „ПРЕБИЛОВЦИ … – Jadovno 1941.

Сећање jе пут поштовања коjим треба да идемо … – Jadovno 1941.

Пребиловци -два пута убиjени и заборављени – Jadovno 1941.

Јахура: Пребиловци су уjединили Херцеговце са обе стране …

Пребиловци – Jadovno 1941.