Prebilovci -dva puta ubijeni i zaboravljeni

Ustaški zločin nad srpskim narodom u selu Prebilovci u Hercegovini je bez primera i jedan je od najgorih i najsramnijih događaja u ljudskoj istoriji. Da pripadaju nekom drugom narodu, Prebilovci bi bili poznati i poštovani u celom svetu i zaštićeni u svakom pogledu, poput Aušvica, Hirošime, sela Lidica u Češkoj…

Ovako, pošto su srpski, zaboravljeni su i zapostavljeni od svih, nažalost i od samih Srba. Većini žrtava nacizma i fašizma iz Drugog svetskog rata obezbeđeno je poštovanje i zaštita. Postoje posebni muzeji posvećeni njima gde im svetski državnici i druge značajne ličnosti ukazuju poštovanje. Na međunarodnom nivou postoje posebni dani posvećeni ovim žrtvama, o njima govore mnoge publikacije i filmovi, a oni koji ih eventualno ne priznaju i ne poštuju, začas se nađu pod opštom osudom tzv. međunarodne zajednice i njenih medija.

Srpske žrtve iz dvadestog veka ne samo da se ignorišu nego se i samo njihovo pominjanje i otkrivanje krajem prošlog veka, u znatnom delu beogradske javnosti, smatra ratnim huškanjem, koje je izazvalo građanske i verske ratove na prostoru bivše Jugoslavije!? Po njima je, rodbina ustaških žrtava, koja je 1990/91. godine otvorila jame i iz njih izvadila, a potom i dostojno sahranila kosti mučenika, podstakla sve balkanske nacionalizme koji su posle doveli do krvavog raspada Jugoslavije!? Znači da je kosti trebalo zaboraviti u jamama, kako su to i ustaše odredile!?

Kod ovakvih shvatanja nije čudo što je u Prebilovce, koji su zbog zločina iz 1941. godine trebalo da budu najzaštićenije mesto u Evropi,1992. godine ponovo zagazila ustaška čizma, pretvarajući ovo vekovno naselje i spomenik stradanja nevinih u opustošen teren, ili kako su sami osvajači, likujući naveli, u „pasište divljih svinja“.

Čestito srpsko selo

Prebilovci, selo koje se nalazi na samom obodu doline Neretve, kod Čapljine, od mora udaljeno 20, a od Mostara 30 kilometara, bilo je do 1941. godine jedno od najvećih i ekonomski najjačih srpski sela u Hercegovini sa oko 1000 stanovnika u 120 domaćinstava. U njemu su živeli pobožni, vredni i mirni stanovnici, koji nikome nisu ništa skrivili. Ali još pre toga rata bili su osuđeni na smrt od strane ustaških odnosno klerikalno – frankovačkih struktura u okruženju. Razlozi su bili upravo u tome što su Prebilovci bili veliko, bogato i čestito srpsko selo, koje je u Prvom svetskom ratu Srbiji i Crnoj Gori dalo 18 dobrovoljaca, a i zbog, za velikohrvatske aspiracije, nezgodnog strateškog položaja, posebno pošto su 1939. godine, knez Pavle i Dragiša Cvetković, ovo područje sramno ustupili Banovini Hrvatskoj. Zato je hrvatska velikodržavna politika 1941. godine pokušala, a 1992. godine i potpuno uspela da dolinu Neretve, Dubrave i Stolac očisti od Srba i svega što je na njih podsećalo.

U vidovdanskom pokolju (koji je za ustaše značio odmazdu za sarajevski Vidovdan 1914. i novo, krvavo, poniženje Srba za ovaj veliki praznik), posle podmuklo izvedenog hapšenja i vezivanja u žicu i lance uvek lakovernih Srba koji su se uzdali u „komšijsku reč“, na brojnim jamama i drugim stratištima ubijeni su skoro svi odrasli Srbi, muškarci, iz sela Gabela, Dračevo, Dubravica, Kljenak, Kolojanj, Cerovica, Grabovina, Gornje Hrasno, Kruševo, Burmazi, Poprati, Ošanjići, Dabrica, Kozice, Pješivac, Šćepan Krst, Ljubljenica, Prenj, Pjesci, Lokve i Rečice, kao i veliki broj Srba iz Tasovčića, grada Čapljine i drugih naselja.

Najveći broj je ubijen u Opuzenu u Dalmaciji, kod sela Struge kod Čapljine, u kojima su žrtve zatrpane u iskopane jame, zatim u kraške jame: Bivolje brdo, dve jame Kukauše kod Maslina, Jasoč, dve jame u Hutovu i dve u Prenju, Vidonju u koju je bačeno bratstvo manastira Žitomislić, Barev do kod Šćepan Krsta, zatim na adi kod Dračeva, na mostu u Čapljini… Jedan od najvećih grobova hercegovačkih Srba je reka Neretva.

Istrebljenje Srba u gradu Stocu i okolini bilo je u znaku velikog srpskog praznika. Na Vidovdan, na Vidovu polju, pored reke Bregave koja se u srednjem veku zvala Vidova rijeka ili Vidovštica, ispod Stoca nekadašnjeg Vidovskog ili Vidoškog grada, ubijeno je 200 izmučenih Srba i zatrpano u iskopane jame iz kojih je posle izvirala krv. Kao nekada, posle davnog kosovskog Vidovdana, u srpskim selima nekadašnjeg Stolačkog sreza (današnje opštine Čapljina, Stolac i Neum), ostale su samo srpske udovice sa nejači.

Suze sa neba

Kod svakog pominjanja Stoca i Vidova polja, potpisniku ovog teksta, sa suzama izađu pred oči slike sa vidovdanskih pomena, sedamdesetih godina u Stocu, na kojima je sveštenik, okružen staricama u crnini, dugo čitao spisak žrtava, u stvari sva srpska imena iz Hercegovine: „Jovu, Simu, Dušana, Mihu, Šćepu, Lazara, Danila, Gojka, Ristu, Milana, Iliju, Todora, Mitra, Savu,..“ Na vrelom podnevu, iz ko zna kako pristiglog oblaka, prolilo se nekoliko kapi, na šta mi se otelo iz usta: „Evo kiše!“ Jedna od tih izmučenih majki, koje su svašta preživele ali nikada nisu bile u očaju, bolno me opomenula: „Sine, nije kiša već suze s’neba! Na današnji dan uvijek ka’ne neka.“ Ovo sam naučio za ceo život!

U toku jula 1941. godine bilo je manje masovnih zločina, izuzev što su do železničke stanice Šurmanci, vozovima dopremane grupe Srba iz Sarajeva i okoline, gde su ih dočekivali meštani Šurmanaca, Međugorja i Bijakovića, dobro organizovani u zločinačku grupu tzv. ustaša-jamara i gurali
ih u najstrašniju i najdublju jamu Golubinku, u Šurmancima, iz koje niko nije preživeo. U istom periodu, katolički sveštenici započinju kampanju katoličenja zastrašenih srpskih udovica i siročadi, koje nije spašavalo život već je bilo u funkciji umirivanja preostalih Srba, kako bi narednog meseca i oni, kao ovce na klanje, otišli u jame. Tako je i bilo! Opet je bezazalenost, čestitost i naivna vera u reči komšija Hrvata i muslimana, bila kobna za Srbe pa je ilindanski pokolj po broju, starosnom i polnom sastavu žrtava bio strašniji od vidovdanskog. Na red su došla najveća srpska naselja Prebilovci, Klepci, Opličići, ostatak Tasovčića i druga. Zločini su uglavnom izvršeni u dvema jamama, koje su i dva najveća gubilišta hercegovačkih Srba: Golubinki u Šurmancima i jami Bivolje brdo koja je i primila najviše žrtava.

Nebivali zločin

U zoru, 4. avgusta, ustaški rojevi iz okolnih sela, postupajući po brižljivo pripremljenom planu, u gustim streljačkim strojevima, opkolile su prostrani teren sela Prebilovaca. Stanovništvo sela je tu noć prespavalo u brdu, ali u svanuće žene i deca se vraćaju svojim kućama, ne očekujići da će i oni biti meta napada. Kako je pucnjava počela pre nego što je potpuno zatvoren obruč sa istočne strane, veliki broj odraslih muškaraca iz sela uspeo je da umakne u Hutovo blato, gde su mnogi, u ševaru, preživeli.

Ustaše prikupljaju žene sa decom i zatvaraju ih učionicu seoske škole. Oko 11 časova, dotle prikupljene, u koloni ih po četvoro, uz batinjane, sprovode nadomak mosta na reci Bregavi. Prethodno su ispred škole, kundacima poubijali starice koje nisu mogle da pešače. One koji su stigli do
mosta, potrpali su u četiri kamiona i odvezli u žitni silos u susednim Tasovčićima, koji je toga leta bio sabirni logor čapljinskih Srba na putu za jame. Tu je, bez vode i hrane, ova grupa prebilovačkih nesrećnika prenoćila, uz stalno uznemiravanje ustaša koje su upadale sa baterijskim lampama tražeći lepše devojke za silovanje. Odavde je, u svanuće, kada je ustaški stražar za kratko otvorio silos, uspela da pobegne Joka Ekmečić, udata Jahura, jedina od mnogih koje su ustaše povele ka Šurmanačkoj jami. Iz seoske škole spasile su se Mara Bulut, žena Gojka i Jela Ekmečić, žena Marka, sa dve devojčice.

Popodne 4. kao i 5. avgusta ujutro, ustaše po Prebilovcima hvataju i dovode u školu preostale žene i decu kojima govore da će ih preseliti u Srbiju. Jadan narod je u ovo poverovao pa su se oblačile u najlepše što su imali, noseći sa sobom zavežljaje. Ova grupa bila je izložena stravičnijem iživljavanju, posebno nad devojkama, dok su uhvaćeni muškarci, posle mučenja, ubijani u dolu ispod sela. Ispred škole, posle silovanja i mučenja, ubijene su Stana Arnaut, seoska učiteljica i Slavica Bulut, Slovenka, ranije katolička časna sestra, koja nije htela da se odrekne muža Žarka.

Ova grupa je 5. avgusta poslepodne, prvo pešice, a zatim kamionima sprovedena pravo u centar Čapljine, na železničku stanicu, gde je potom dovezena i grupa iz silosa.

Bezdušno i sadistički, ova nejač, njih oko 500, pred očima hrvatskog i muslimanskog stanovništva koje im nije pružilo ni kap vode a kamoli pokušalo da ih spase, na temperaturi od oko 40 stepeni, potrpana je i zatvorena u šest stočnih, tzv. G vagona. Predveče su odvezeni sedam kilometara na sever, do Šurmanaca, gde u ostali na koloseku zaključani u vagonima do jutra, 6. avgusta.

U njihovoj pratnji bila je velika grupa ustaša iz Čapljine i okoline, na čelu sa Andrijom Buljanom, monstruoznim tabornikom iz sela Dretelja. Sačekala ih je isto tako velika grupa zločinaca iz Šurmanaca, Merđugorja i Bijakovića na čelu sa zloglasnim Ivanom Jovanovićem Crnim, ustaškim glavarem sela Šurmanaca. Bilo ih je više stotina, a jedan od njih je posle rata na sudu rekao da ih je neposredno u zločinu učestvovalo 150.

Ovi zločinci, opremljeni drvenim kocima od 2 metra, na koje su vezivani venci duvana za sušenje, isterala je iz vagona prebilovački narod i poterala ih uzbrdo. Zaustavili su ih na kilometar od jame Golubinke, gde su ih pretresli i opljačkali, a zatim podeljene u manje grupe, počeli voditi ka ponoru. U jamu su ih gurali kočevima, a manju decu su sadistički bacali uvis iznad ždrela jame, širokog oko 4 metra. One koji si se u očaju hvatali za kamene ivice udarli su kočevima po rukama i glavi sve dok ne popuste i padnu u ponor, čiji je vertikalni pad otovora 27 metara da bi se posle spiralne strmine jama završila velikom galerijom, na dubini od 66 metara od otvora.

Samo iz Prebilovaca u ovu jamu živo je bačeno oko 500 žena, devojaka i dece. Vrhovni sud Bosne i Hercegovine pominje brojku od 570, ustaše jamari 520, a Okružni sud u Mostaru 470 žrtava iz Prebilovaca, stadalih u Šurmanačkoj jami. Većina njih je preživela pad, sa prelomima ili bez njih, kao i brdo kamenja koje su posle toga ustaše gurale u jamu. Naime, prebilovačka nejač je padala na gomilu leševa prethodno bačenih sarajevskih Srba, što je ublažavalo udar čije su posledice lakše preživljavala deca. Ivan Jovanović Crni je sutradan bacio dve bombe u jamu, verovatno da u okolnim kućama meštani ne bi slušali krike paćenika. Ovo je svakako bilo bez efekta, jer su se bombe morale rasprsnuti znatno pre pada na tlo jame, pa su se jauci iz nje čuli još 7 dana.

Narednih dana i nedelja, sve do 28. avgusta u Prebilovcima (koje hrvatske vlasti kolonizuju ustaškim porodicama i menjaju naziv mesta u Novo Selo) i okolnom terenu, ustaše organizuju hajke na preostale Srbe. Masovna ubijanja su vršena na Kravarici kod Medanovih kuća, pored jezera
Škrka, u dolu ispod sela, na Gostiljcu i pored bunara u Bregavi, zaseoku Brdo, seoskom groblju, Orahovom dolu… Na lokalitetu Morin otok kraj Bregave, zaklano je 50 Prebilovčana koji su se dobrovoljno predali ustašama, utučeni saznanjem da su im cele porodice stradale u Šurmanačkoj jami.

Prema podacima hrvatskog oružništva (žandarmerije), ustaše su u avgustu 1941. godine ubile 820 Srba iz Prebilovaca. Iz 51 porodice niko nije preživeo, a preživelo je ukupno njih 170, od čega su njih 15 žene, devojke i deca mlađa od 15 godina. Ustaše su trijumfalno pevale:

„Paveliću, šta ćemo od Srba?

Vež’ u lance, bacaj u Šurmance!?’, i

„Srpske su se pogasile svijeće,

Upalit’ se više nikad neće“.

nastaviće se

Mile Pribilović

Izvor: pravoslavlje

Vezane vijesti:

Ustaški zločin nad srpskim narodom u Prebilovcima u Hercegovini (drugi deo)

Ustaški zločin nad srpskim narodom u Prebilovcima u Hercegovini (treći deo)

Foto-galerija 04.08.2012. Prebilovci, parastos Prebilovačkim novomučenicima

Stranica na našem sajtu posvećena PREBILOVCIMA