Усташки злочин над српским народом у Пребиловцима у Херцеговини (други део)

Дубравско село Опличићи коjе се налазе поред пута Чапљина-Столац, било jе мета усташке акциjе у исто време кад и Пребиловци.

У овом селу убиjено jе око 160 Срба, углавном мушкараца стариjих од 15 година, али jе међу жртвама било и жена и деце. После мучког препада од стране комшиjа муслимана и Хрвата, опличићки Срби су прво затворени у зграду Дуванске станице на Домановићима. После понижавања и премлаћивања, везани жицом по двоjица, камионима су спроведени до jаме у оближњем Бивољем брду, у коjу jе већ био бачен велики броj Срба о Видовдану и после њега.

Како се jама налази стотинак метара од пута за Мостар, бацање jе вршено ноћу, у мањим групама. Злочинци-jамари били су комшиjе, познаници жртава. Бацање у jаму преживели су Мирко Иjачић и Јово Пелкић-Кнез, пошто су пре бацања успели да ослободе руке и њима се задрже за камење и корење, при отвору jаме. У jаму jе добровољно отишло и неколико девоjака и жена, желећи да тако поделе судбину са браћом и очевима, односно синовима и мужевима.

Мањи броj Срба из Опличића jе, у овом периоду, убиjен у jамама Кукауша и Звекалуша у Дубрави, код самог села и на другим местима.

Клепци и Тасовчићи, из коjих jе о Видовдану, већ било убиjено доста Срба, са усташама на кућном прагу и под перфидном и крвавом прозелитском мисиjом дон Илиjе Томаса, жупника жупе Срца Исусова у Клепцима, заклетог усташе од 1937. године и усташког повереника за Столачки срез, мирно су чекали дан свога погубљења.

Дон Илиjа и остали из усташког стана, одлучили су да то буде понедељак, 11. август, пошто претходног дана, оваj жупник-усташа Србе буде превео у римокатоличку Цркву. План jе био да се тога дана потпуно истребе Срби у Чапљинскоj општини. Из кућа су истерани у свануће, а затим, у пратњи усташа, пешице одведени у силос у Тасовчићима. Стариjе жене коjе нису могле да пешаче, њих девет, убиjене су одмах у Клепцима, па jе свима постало
jасно шта их чека. Усташе у силосу, пред очима маjки, супруга и деце, везуjу жицом одрасле мушкарце, са рукама на леђима. То чини познати крволок Мато Андрун- Вук, из Домановића, уврћући жицу док се не уреже у месо, а затим jе по жици и рукама ударао клештима.

Када су везани Срби тражили да им врате капе, коjе су им пале са глава приликом везивања, усташе су почеле да им се гласно смеjу и подругуjу: „Шта ће вам капе, када вам иду главе!“ Више усташа крвнички jе тукло младића Косту Мандрапу, из Клепаца, пред пет његових сестара, коjе су покушавале да заштите брата jединца, те су без страха настртале на усташе. Коста се jуначки држао, псуjући усташе, а славећи Србиjу и Русиjу, па му jе усташа Иван Боровац-Ђондро кроз уста зарио баjонет у грло.

Усташе, личним интрвенциjама, ослобађаjу из силоса неке одрасле Србе из Тасовчића, а затим из неразjашњених разлога и све жене и децу већ осуђене на смрт. Све одрасле мушкарце из Клепаца, Лознице, Гњилишта, Почитеља, Чапљине, као и већину из Тасовчића, везане, камионима, одводе до jаме Бивоље брдо, у коjу их живе бацаjу. Побегао jе само младић Никола Пухало (Страхинић) из Лознице. До краjа месеца, поред убиjања преосталих Пребиловчана, усташе су jош jеданпут упале у село Љубљеницу, код Стоца и преостале Србе запалили у jедноj штали. Из пламена jе jедино побегла девоjчица Славоjка Вукосав.

Убрзо су Италиjани поново окупирали Херцеговину, што jе, донекле, зауставило усташке покоље Срба у овом краjу. До краjа рата, усташе су из овог краjу убиле jош око 300 Срба, већином деце и жена, од коjих преко 100 у септембру 1944, у логору смрти Јасеновац. Насеље Лозница тада jе скоро угашено.

Преживели Пребиловчани су после рата имали снаге да обнове село, поново се женећи, добиjали су другу децу. Због лажног „братства и jединства“, прву децу нису смели да ваде из jаме да би их сахранили. Били су под сталним притиском УДБЕ, а титовци су им разним реформама и арондациjама одузели наjбољу земљу.

Умногоме, Савез комуниста био jе на линиjи усташких циљева, прилагођених времену, а на краjу jе и довео земљу до распада и новог страдања српског народа.

Већина jама jе 1961. године забетонирана, а поред њих jе Савез бораца подигао споменике, у виду белих, гранитних стубова, са натписима на латиници, на коjима jе писало да су ту убиjене жртве фашиста или усташа у лето 1941. године, без помињања броjа и националности жртава, чак ни села из коjих потичу. Овим су били зацементирани и сви српски захтеви да се кости жртава изваде из jама и људски и хришћански сахране. За злочине у jамама мало ко jе одговарао пред судом.

После 16 година од извршеног злочина и 12 година од ослобођења, УДБА jе 1957. године организовала судску фарсу извевши пред Окружни суд у Мостару 14, од бар 150 jамара из Шурманаца, Међугорjа и Биjаковића, на челу са Иваном Јовановићем – Црним, коjи jе дотле скриван у околини Суботице. Члан судског већа био jе, као поротник, Јозо Јелчић, коjи 1941. године, насељавао усташе у празне српске куће у Пребиловцима. Од ових тешких ратних злочинаца, само су шесторица осуђена на смрт, а остали на временске казне. Један jе осуђен на само три године затвора, што jе ругање правди и жртвама српског народа.

Пребиловци, коjи су после рата наставили да живе, захваљуjући надљудскоj снази и вољи очева, коjи су се поново женили, са девоjкама или удовицама из суседних српских села и са њима добиjали децу, неки и у седамдесетим годинама, нису се предавали нити су заборављали своjе жртве. Њиховим примером ишла су и друга села. На сеоском гробљу су скоро сви направили породичне гробнице и на њима подигли споменике на коjима jе била написана пуна истина. Наведена су имена и годишта жртава, од кога су и где страдали, често са стиховима и порукама, коjе су сметале и властима и Хрватима, али нико ниjе смео да их дира.

Од 1974. године, родбина жртава jе почела да организовано, на датуме страдања, у колонама аутомобила, посећуjе jаме, пролазећи при том кроз усташка села. Ипак, од 1947. до 1990. године, ниjе дозвољавано свештеницима да на jамама служе парастосе. Пребиловчани су 6. август, датум страдања неjачи у Шурманачкоj jами, почели да поштуjу као празник. У пољу тога дана не би радили ништа, а запослени су узимали слободан дан.

Када jе, пред неизбежним сломом титоистичка власт ослабила, Пребиловчани су краjем 1989. године поднели захтев за отварање Шурманачке jаме и покренули акциjу за изградњу спомен-цркве у селу, у чиjоj би се крипти сахраниле кости жртава. Придружила су им се ускоро и друга села, захтеваjући да се отворе и друге jаме и да се све жртве сахране у Пребиловцима. У правом, спонтаном и ненасилном устанку, уз изузетно добру организованост и пожртвовање, краjем 1990. и почетком 1991. године, отворене су jаме: Голубинка и jама у Бениноj огради, обе jаме у Шурманцима, Бивоље брдо, Кукауша доња и горња, Хаџибегов бунар и Градина, обе jаме у Хутову, Јасоч, Поплат, Голубинка и Рудине, обе у Прењу, Звекалуша у Опличићима. Јама Гавраница ниjе била бетонирана, а кости жртава су неколико година раниjе извађене и сахрањене у Горњем Храсну.

Остале су неотворене jама Барев до код Шћепан Крста, и три jаме у западноj Херцеговини: Хумац, Служањ и Церно. Мошти монаха и искушеника пренете су из jаме Видоња у манастир Житомислић, где су у фебруару 1991. године свечано сахрањене. Извађене кости усташких жртава из других отворених jама су опране и пренете у Пребиловце, где су уз даноноћно дежурство, боравиле у згради Дома културе више од 8 месеци. За то време изграђени су темељи Спомен – цркве посвећене Сабору Српских светитеља и Пребиловачких мученика, са криптом и великим мермерним ћивотом у њоj.

Уз служење Патриjарха Павла, Епископа Иринеjа (Буловића) и Атанасиjа (Јевтића), и свештенства, 4. августа 1991. године, темељи цркве и крипта су освећени, и мошти мученика су, после Литургиjе и опела, положене у велики мермерни ћивот у крипти. Овом дирљивом догађаjу присуствовало jе око 10.000 Срба, претежно из Херцеговине и велики броj истакнутих личности српског народа из БиХ, Србиjе и Црне Горе. Али, све jе било под сенком претећег ратног сукоба, коjи jе наjмање био потребан Србима, а коjи нису могли да избегну. Око Пребиловаца, наоружани Хрвати већ су држали положаjе, а те вечери Радио Ватикан jе у емисиjи на хрватском jезику, злослутно оптужио Србе да у Пребиловцима граде своjу тврђаву у долини Неретве.

Наставиће се.

Миле Прибиловић

Извор: pravoslavlje

Везане виjести:

Пребиловци -два пута убиjени и заборављени

Усташки злочин над српским народом у Пребиловцима у Херцеговини (трећи део)

ПОКЛОНИЧКО ПУТОВАЊЕ У ПРЕБИЛОВЦЕ