ПРЕБИЛОВАЧКИ ДНЕВНИК ИЛИ ПУТОВАЊЕ ДО ПАКЛА И НАТРАГ (2)

Кад су везани Срби тражили да им врате капе коjе су им пале с глава, усташе су се ругале: „Шта ће вам капе, када вам иду главе!“

НИКОЛА Н. ЖИВКОВИЋ

Кад су везани Срби тражили да им врате капе које су им пале с глава, усташе су се ругале: „Шта ће вам капе, када вам иду главе!“

Хрватски монструми прикупљају жене са децом и затварају их у учионицу сеоске школе. Око 11 часова дотле прикупљене у колони по четворо, уз батињане, спроводе надомак моста на реци Брегави. Претходно су испред школе кундацима поубијали старице које нису могле да пешаче. Оне који су стигли до моста потрпали су у четири камиона и одвезли у житни силос у суседним Тасовчићима, који су тог лета били сабирни логор чапљинских Срба на путу за јаме. Ту је, без воде и хране, ова група пребиловачких несрећника преноћила, уз стално узнемиравање усташа које су упадале са батеријским лампама тражећи лепше девојке за силовање. Одавде је у свануће, када је усташки стражар за кратко отворио силос, успела да побегне Јока Екмечић, удата Јахура, једина од многих које су усташе повеле ка Шурманачкој јами. Из сеоске школе спасиле су се Мара Булут, жена Гојка, и Јела Екмечић, жена Марка, са две девојчице.

Поподне 4. и 5. августа ујутро хрватски кољачи по Пребиловцима хватају и доводе у школу преостале жене и децу којима говоре да ће их преселити у Србију. Јадан народ је у ово поверовао па су се облачиле у најлепше што су имали, носећи са собом завежљаје. Ова група била је изложена стравичнијем иживљавању, посебно над девојкама, док су ухваћени мушкарци, после мучења, убијани у долу испод села. Испред школе, после силовања и мучења, убијене су Стана Арнаут, сеоска учитељица, и Славица Булут, Словенка, раније католичка часна сестра, која није хтела да се одрекне мужа Жарка.

Ова група је 5. августа послеподне прво пешице а затим камионима спроведена право у центар Чапљине, на железничку станицу, где је потом довезена и група из силоса.

Бездушно и садистички, ова нејач, њих око 500, пред очима хрватског и муслиманског становништва које им није пружило ни кап воде а камоли покушало да их спасе, на температури од око 40 степени, потрпана је и затворена у шест сточних, тзв. „Г вагона“. Предвече су одвезени седам километара на север, до Шурманаца, где су остали на колосеку закључани у вагонима до јутра 6. августа.

У њиховој пратњи била је велика група усташа из Чапљине и околине, на челу са Андријом Буљаном, монструозним таборником из села Дретеља. Сачекала их је исто тако велика група злочинаца из Шурманаца, Међугорја и Бијаковића, на челу са злогласним Иваном Јовановићем Црним, усташким главаром села Шурманаца. Било их је више стотина, а један од њих је после рата на суду рекао да их је непосредно у злочину учествовало 150.

Ови злочинци, опремљени дрвеним коцима од два метра, на које су везивани венци дувана за сушење, истерала је из вагона пребиловачки народ и потерала их узбрдо. Зауставили су их на километар од јаме Голубинке, где су их претресли и опљачкали, а затим подељене у мање групе, почели водити ка понору. У јаму су их гурали кочевима, а мању децу су садистички бацали увис изнад ждрела јаме, широког око четири метра. Оне који су се у очају хватали за камене ивице ударали су кочевима по рукама и глави, све док не попусте и падну у понор, чији је вертикални пад 27 метара, да би се после спиралне стрмине јама завршила великом галеријом, на дубини од 66 метара од отвора.

Само из Пребиловаца у ову јаму живо је бачено око 500 жена, девојака и деце. Врховни суд Босне и Херцеговине помиње бројку од 570, усташе јамари 520, а Окружни суд у Мостару 470 жртава из Пребиловаца, стадалих у Шурманачкој јами. Већина њих је преживела пад, са преломима или без њих, као и брдо камења које су после тога усташе гурале у јаму. Наиме, пребиловачка нејач је падала на гомилу лешева претходно бачених сарајевских Срба, што је ублажавало удар чије су последице лакше преживљавала деца. Иван Јовановић Црни је сутрадан бацио две бомбе у јаму, вероватно да у околним кућама мештани не би слушали крике паћеника. Ово је свакако било без ефекта, јер су се бомбе морале распрснути знатно пре пада на тло јаме, па су се јауци из ње чули још седам дана.

Према подацима хрватског оружништва (жандармерије), усташе су у августу 1941. године убиле 820 Срба из Пребиловаца. Из 51 породице нико није преживео, а преживело је укупно њих 170, од чега су 15 жене, девојке и деца млађа од 15 година. Усташе су тријумфално певале:

„Павелићу, шта ћемо од Срба?
Веж’ у ланце, бацај у Шурманце!“,

и

„Српске су се погасиле свијеће,
Упалит’ се више никад неће“.

Како се јама налази стотинак метара од пута за Мостар, бацање је вршено ноћу, у мањим групама. Злочинци-јамари били су Хрвати, комшије, познаници жртава. Бацање у јаму преживели су Мирко Ијачић и Јово Пелкић-Кнез, пошто су пре бацања успели да ослободе руке и њима се задрже за камење и корење, при отвору јаме. У јаму је добровољно отишло и неколико девојака и жена, желећи да тако поделе судбину са браћом и очевима, односно синовима и мужевима.

Као садиста истакао се дон Илија Томас, жупник жупе Срца Исусова у Клепцима, заклети усташа од 1937. године и усташки повереник за Столачки срез. Народ је мирно чекао дан свог погубљења. Дон Илија и остали из усташког стана одлучили су да то буде понедељак, 11. августа, пошто претходног дана овај жупник-усташа Србе буде превео у римокатоличку цркву. План је био да се тога дана потпуно истребе Срби у Чапљинској општини. Из кућа су истерани у свануће, а затим у пратњи усташа пешице одведени у силос у Тасовчићима. Старије жене које нису могле да пешаче, њих девет, убијене су одмах у Клепцима, па је свима постало јасно шта их чека. Усташе у силосу, пред очима мајки, супруга и деце, везују жицом одрасле мушкарце, са рукама на леђима. То чини познати крволок Мато Андрун-Вук из Домановића, уврћући жицу док се не уреже у месо, а затим је по жици и рукама ударао клештима.

Када су везани Срби тражили да им врате капе, које су им пале са глава приликом везивања, усташе су почеле да им се гласно смеју и подругују: „Шта ће вам капе, када вам иду главе!“ Више усташа крвнички је тукло младића Косту Мандрапу из Клепаца, пред пет његових сестара, које су покушавале да заштите брата јединца, те су без страха настртале на усташе. Коста се јуначки држао, псујући усташе, а славећи Србију и Русију, па му је усташа Иван Боровац-Ђондро кроз уста зарио бајонет у грло.

У јаму Голубинку код Шурманаца 6. августа 1941. године од 7.30 до 14.30 часова усташки злочинци су бацили око 500 српске нејачи из Пребиловаца: 237 дјеце и 233 жене, наводи књижевник из Источног Сарајева Душан Зуровац. „То је је један од најгнуснијих усташких злочина над српским женама, дјецом и старцима“, каже Зуровац и напомиње да се о овом злочину ни данас не зна много. „Злочин је заборавити злочин, па се човјек с правом пита да ли су саучесници и они који су га заборавили – они који су више од 50 година ћутали и још забетонирали херцеговачке и велебитске јаме ‘армираним бетоном заборава’, све у име братства и јединства“, истиче Зуровац.

Он, као ретке примере, наводи професора Владимира Ћоровића који је написао Црну књигу о аустроугарским злочинима у Првом светском рату, која је била утамничена 80-тих година, као и књижевника Мирослава Тохоља, који је 2002. године објавио своју Црну књигу о злочинима над српским цивилима у посљедњем одбрамбено-отаџбинском рату.

И хрватски професор Виктор Новак написао је 1948. године књигу под називом Magnum crimen (Велики злочин), која говори о злочинима католичког клера над Србима, али та књига, наводи Зуровац, завршила је на ломачи јер је католички клер откупио цело издање и запалио га, по угледу на Гебелса.

Убрзо су Италијани, у јесен 1941. године, поново окупирали Херцеговину, што је донекле зауставило усташке покоље у овом крају. Зато је смешно причати о „фашистичким злочинима“ када се зна да су Италијани били једина окупациона сила која је у многим случајевима спасила животе стотинама Срба. Наредба Јосипа Броза да се нападају италијански војници, а не хрватски, имала је исти циљ који је проводио Анте Павелић, такође Хрват – да се што већи број Срба побије. И Анте и Јосип били су на истом задатку.

Преживели Пребиловчани су после рата имали снаге да обнове село, поново се женећи, добијали су другу децу. Због лажног „братства и јединства“, били су под сталним притиском титоистичке Удбе.

После 16 година од извршеног злочина и 12 година од ослобођења, Удба је 1957. године организовала судску фарсу, извевши пред Окружни суд у Мостару 14 од бар 150 јамара из Шурманаца, Међугорја и Бијаковића, на челу са Иваном Јовановићем-Црним, који је дотле скриван у околини Суботице. Члан судског већа био је, као поротник, Јозо Јелчић, који је 1941. године насељавао усташе у празне српске куће у Пребиловцима. Од ових тешких ратних злочинаца само су шесторица осуђена на смрт, а остали на временске казне. Један је осуђен на само три године затвора, што је ругање правди и жртвама српског народа.

За разлику од осталих стратишта, овде се ипак зна за имена хрватских џелата: Највећи кољачи били су Андрија Буљан, Иван Јовановић Црни, Мирко Арар Ранковић, Мате Иванковић, Андрија Шего, Јозо Јерковић, Јозо Остојић, Божо Турудић, Јозо Прусац, Јаков, Мате Иван и Јозо Васиљ, те Иван Соче и Лудвиг Ивановић, који су тог црног дана у јаму бацили 470 српских жртава, 237 дјеце и 233 жене.

Од 1974. године, родбина жртава је почела да организовано, на датуме страдања, у колонама аутомобила посећује јаме, пролазећи при том кроз усташка села. Ипак, од 1947. до 1990. године није дозвољавано свештеницима да на јамама служе парастосе. И на овом примеру се веома добро види да је титоистички режим представљао континуитет павелићеве идеологије.

Када је, пред неизбежним сломом титоистичка власт ослабила, Пребиловчани су крајем 1989. године поднели захтев за отварање Шурманачке јаме и покренули акцију за изградњу спомен-цркве у селу, у чијој би крипти сахранили кости жртава. Придружила су им се ускоро и друга села, захтевајући да се отворе и друге јаме и да се све жртве сахране у Пребиловцима. У правом, спонтаном и ненасилном устанку, уз изузетно добру организованост и пожртвовање, крајем 1990. и почетком 1991. године, отворене су Голубинка и јама у Бениној огради, обе јаме у Шурманцима, Бивоље брдо, Кукауша доња и горња, Хаџибегов бунар и Градина, обе јаме у Хутову, Јасоч, Поплат, Голубинка и Рудине, обе у Прењу, Звекалуша у Опличићима. Јама Гавраница није била бетонирана, а кости жртава су неколико година раније извађене и сахрањене у Горњем Храсну. Остале су неотворене јама Барев до код Шћепан Крста, и три јаме у западној Херцеговини – Хумац, Служањ и Церно. Мошти монаха и искушеника пренете су из јаме Видоња у манастир Житомислић, где су у фебруару 1991. године свечано сахрањене.

Уз служење Патријарха Павла, Епископа Иринеја (Буловића) и Атанасија (Јевтића), и свештенства, 4. августа 1991. године темељи цркве и крипта су освећени, и мошти мученика су после Литургије и опела положене у велики мермерни ћивот у крипти. Овом дирљивом догађају присуствовало је око 10.000 Срба, претежно из Херцеговине и велики број истакнутих личности српског народа из БиХ, Србије и Црне Горе. Али све је било под сенком претећег ратног сукоба, који је најмање био потребан Србима, а који нису могли да избегну.

Отварање јама, сахрана усташких жртава и градња Спомен храма у Пребиловцима, посвећеног новомученицима, поред старих и нових усташа, сметало је и другима, у земљи и на Западу, а нарочито Ватикану. Бојали су се да свет не сазна истину о српском страдању. Отварање јама откривао је дотле сакривену истину о ужасном страдању Срба у Независној Држави Хрватској, чију су обнову многи тада спремали. Кости из јама су упозоравале да би такви планови били не само неправедни него и опасни. Такође, тек развијеном култу Међугорја, одједном је запретила срамота. Испало је да се мноштво ходочасника из целог света клањало селу чији су мештани у јами поред села затрли све мајке са децом једног другог села само због разлике у вери, а још су Павелићу дали 80 усташких старешина и најокрутније кољаче у логору Јасеновац, какви су били Мато и Станиша Васиљ. Отварање јама нервирало је и утицајне припаднике титовских и удбашких кругова у Београду, који и данас држе власт у Србији. Зато нас и не чуди да је од политичара из Београда није дошао нико. Па и зашто би? Данашњи режим у Србији јесте титоистички и они то свакодневно и говоре.

Босна и Херцеговина је међународно призната 6. априла 1992. године, када је почео и рат. ЈНА се повукла из нове државе 19. маја, а Србији су уведене санкције 31. маја исте године. На малобројне, слабо организоване, деморалисане и саме себи препуштене Србе у долини Неретве Хрватска је одмах затим покренула офанзиву. Хрватски генерал Јанко Бобетко открива да у нападу на Пребиловце, Клепце и Тасовчиће учествује 156. бригада регуларне хрватске војске и 1. бригада ХВО, као и четири диверзантске групе хрватске војске и низ других јединица. Офанзива је почела у недељно праскозорје 7. јуна страховитим бомардовањем поменутих српских насеља из више десетина разних оруђа, које је трајало сатима. На простор ових села, од свега неколико квадратних километара, пало је за пар сати око 7.000 пројектила.

Снагама које су биле и остале баштиници усташке идеологије и праксе сметали су Пребиловци и мученичке мошти, које су сведочиле истину о догађајима из прошлости. Зато су одлучиле да их потпуно униште, заједно свим материјалним и духовним наслеђем српског народа у долини Неретве. У јуну 1992. војска Републике Хрватске, заједно са војним и паравојним формацијама херцеговачких Хрвата и муслимана, под командом генерала збора ХВ Јанка Бобетка, заузела је сва српска насеља у долини Неретве, поубијавши при томе све затечене српске цивиле. Потом су све српске куће, цркве, манастири, културно-историјски споменици, привредни и комунални објекти минирањем срушени или спаљени. Мошти пребиловачких и дргих мученика су оскрнављене и смрвљене постављеним експлозивом и авионским бомбама. Спомен црква је до темеља срушена, терен пораванат грађевинским машинама, да би на њему и око њега засновали депонију, која је уклоњена тек 2002. године.

Судбина моштију мученика још није разјашњења, а досадашњим ископавањима нађено свега пет одсто костију, од сахрањених у спомен цркву. Разорено је и оближње сеоско гробље, кости многих покојника спаљене или однете на непознато место. Тако су пребиловачки и други мученици, после 50 година, други пут убијени, што је злочин без примера у свој људској историји. Да су жртве и злочинци припадници неких других народа, о овом злочину би говорио цео свет.

Они који су хтели да сакрију зверства својих дедова и очева тако што су уништили свете мошти пребиловачке деце и других мученика нису могли убити Истину. Као и њихови дедови и очеви, убили су само себе пред Богом, а свој народ осрамотили пред оним што је остало од људи.

Требало је да нестане све што је било српско и што је на Србе подсећало, па је уништавана и природа, а пејзажи су добијали други осакаћени изглед. У првом налету српска добра која су могла да горе спаљена су. Наредних дана и недеља инжњеријске јединице ХВ и ХВО и позната грађевинска предузећа Бетон из Метковића и Конструктор из Сплита експлозивом су рушили српске куће које су у себи имале армиране бетонске елементе, цркве, манастире, гробнице, домове културе, школе, системе за снабдевање струјом и водом и друго, све до камена поред пута на коме је неко ћирилицом уклесао своје име. Манастир Житомислић, духовни центар херцеговачких Срба, и мостарска Саборна црква, највећи српски храм до изградње цркве Светог Марка на Ташмајдану, претворени су у гомилу камења. Док је у завичају све претварано у прах, пепео и дим, Срби из долине Неретве развејали су се по целом свету као бескућници. Био је то историјски лом и национална трагедија, незабележена од турског освајања Херцеговине у 15. веку.

Пребиловце, напуштено село, остала је да „брани“ само Драгиња Медић, стара 64 године, једна од четири пребиловачке девојчице које су преживеле покољ 1941. године. Одбила је да напусти Пребиловце, у којима је поново оплакала мајку и сестре, страдале у Шурманачкој јами. Мученички је страдала од унука оних од којих је 1941. године избегла, а за гроб јој се још не зна. Окупацију и спаљивање Пребиловаца, Клепаца и Тасовчића није прославила само западна Херцеговина већ и Далмација.

Усташки видео-снимци показују да су им сеоске куће, а поготово гробље и зидови Спомен цркве са криптом у Пребиловцима, пали у руке неоштећени. На поменутом снимку, после приказа усташа испред цркве како псују Србе и прете да ће ускоро избити на Дрину, види се архитекта из Чапљине Зденко Вего, потомак Фрање и Јанка Веге, злогласних усташких логорника из 1941, како седи у крипти у униформи официра ХВО, са руком на макети Спомен цркве. Тако су, на српску и људску срамоту уопште, пребиловачка деца и други мученици из јама поново пали у руке усташких злочинаца, овог пута унука оних који су их, једнако беспомоћне, бездушно бацили у јаму пре пола века. После тријумфалног сликања и иживљавања над костима жртава својих дедова, савремене усташе приступиле су уклањању свих трагова цркве и крипте. Како су оне биле масивно грађене, рушење им је успело тек из трећег пута. Експлозија се чула до Мостара, удаљеног 30 километара. Механизација је одгурала 50 метара даље смрвљене остатке храма, а терен на коме се он налазио је насут земљом и поравнат. До данас се не зна шта је заиста учињено са моштима новомученика.

Многе гробнице су отворене, а кости неких покојника некуд однете, других избачене и разасуте испред гробнице, а трећих спаљене у гробници. Трипко-Трише Екмечић, као жртва која је избегла усташке злочине, умро је поред Шурманачке јаме, приликом изношења костију из ње у новембру 1990. године од инфаркта, што је својевремено било приказано на телевизији. Усташе су 1992. године пронашли Трипкову гробницу, минирали је и у њој спалили његове кости, као и кости његовог четворогодишњег унука, умрлог 1984. Спаљене су и кости Раде Медана, Ристе и Манојла Шарића. На простору где се налазила Спомен црква и на делу самог гробља заснована је депонија најразличитијег отпада која је недавно уклоњена.

Осујећена је обнова села, тако да се у њега вратило само око 15 одсто предратних становника. Долина Неретве данас је сва у знаку победе злочина. Само уз памћење и поштовање својих Светих мученика, љубав према свом народу и завичају, уз спремност на одређену личну жртву, Срби могу да се обнове и опстану у овом страшном, али и дивном крају. Тога има, Богу хвала. Ако је до сада пропуштено, предстојећа 25-годишњица од прогона и пустошења је прилика да званично позвани у српском народу од Хрватске и Босне и Херцеговине затраже да се објави истина о судбини моштију новомученика из Спомен цркве у Пребиловцима и да се материјално помогне повратак прогнаних на вековна огњишта.

Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима, чији је идејни пројектант архитекта др Пеђа Ристић, како сам од многих чуо, најлепши је и јединствен храм у свеколиком православљу. За Мирка Стајића, неимара из Невесиња, велико је задовољство што ради на храму, истичићи да се уз Божију помоћ све може урадити и издржати. „Мало је потешко радити, али са неким задовољством радимо како би радови добро текли. Веће су врућине и умор него рад, али све у свему добро иде“, каже Стајић.

На крају да кажем и ово. У беседама је било много речи о „помирењу и праштању“. Ако! То звучи племенито и лепо. Но, када се сагледа цела прича, онда то делује као ругање жртвама. Јер, док се представници САД залажу да се истраже хрватске муслиманске и албанске жртве, америчком или британском амбасадору не пада на памет да се ни јуче, а ни данас позабаве српским. То могу да разумем. Али несхватљиво је да представници српске државе не показују интерес да се истраже српске жртве од Словеније до Косова и да од Брисела и УН не захтевају да се кривци пронађу и казне. Тако Владимир Вукчевић хоће по да „реши“ случај Битићи. Истоврмено, ниједном речју да помене убијену српску децу у Гораждевцу. Нико очевидно није надлежан за српске жртве. Нико нема интереса да се истраже хрватски злочини у Лици, Далмацији, Славониији и муслимански у Босни. Нико није одговарао због свирепог убиства српског монаха Харитона. Нико до сада у Хагу није осуђен због убијања Срба. Зар то није чудно Вучићу, Дачићу или Владимиру Вукчевићу?

Да би дошло до помирења и праштања, морају се све жртве третирати као једнако важне. А случај хашких пресуда показује да су им српске жртве сасвим неважне. Друго, да би Срби праштали, морају хрватски, муслимански и шиптарски џелати, односно легитимни представни тих народа, да се покају и затраже опрост. Нико од њих, колико ми је познато, то никад није затражио. Па како онда патријарх Иринеј или Вучић замишњају да Срби – односно породице убијених – опросте?

(Крај)

Извор: Нови Стандард

Везане виjести:

ПРЕБИЛОВАЧКИ ДНЕВНИК ИЛИ ПУТОВАЊЕ ДО ПАКЛА И НАТРАГ (1)

Пребиловци – Јадовно 1941.