Пребиловачке жртве опомињу на бесмисао ратова

Мjештани Пребиловаца уморени су у неизазваном, али плански изведеном походу њихових комшиjа из сусjедних села… Српски народ у Доњоj Херцеговини био jе неприпремљен на зло коjе jе доживио од сусjеда друге вjере… Жртве из Пребиловца и осталих херцеговачких насеља добиле су мученички ореол, али jош нису постале феномен општег сjећања и покаjања…

Приредила: Дубравка БЛАГОЈЕВИЋ

Пребиловци су jедан од симбола страдања српског народа у Независноj држави Хрватскоj (НДХ), уморени су у неизазваном, али плански изведеном походу њихових комшиjа из сусjедних села, што jе jедна од наjстрашниjих карактеристика овог злочина, изjавио jе Срни историчар Жељко Вуjадиновић.

Таj масакр, каже Вуjадиновић, обиљежиле су вjерска нетолеранциjа и идеал вjерски чисте (римокатоличке) државе.

Он подсjећа да су Пребиловце насељавали православни Срби, а сусjедна села из коjих су дошли егзекутори – углавном католички Хрвати.

Репресалиjе над српским становништвом у долини Неретве и у Доњоj Херцеговини уопште почеле су jош у априлу 1941. године. Тамошња насеља наjчешће су била вjерски мjешовита.

Симо Чалиjа, заробљени припадник Воjске Краљевине Југославиjе, коjи jе послиjе ликвидациjе, 14. априла, обjешен, прва jе српска жртва на том подручjу у Другом свjетском рату.

Насиље jе зауставила италиjанска окупациона власт, али италиjанска воjска се, према одредбама Римских уговора (18. маj 1941. година), краjем маjа повукла са тог подручjа.

„У Херцеговини jе успостављена власт НДХ“, подсjећа оваj историчар и наводи да се на њеном врху нашао адвокат Павао Цанки. Повjереник за столачки срез био jе дон Илиjа Томас, а за среску испоставу у Чапљини Перо Јукић, трговац. Први усташки логорник постао jе Фрањо Вего, студент права.

У општинама су формирани усташки табори, а у селима усташки роjеви.

Само у Пребиловцима, селу насељеном православним Србима, коjе jе на почетку рата имало око хиљаду становника, усташе нису формирале своjу организациjу.

„Српски народ у Доњоj Херцеговини, као и у циjелоj НДХ, био jе обезглављен, правно потпуно незаштићен: забрањено му jе име, jезик, писмо, вjера, узурпирани имовина и право на достоjанствену смрт, као да ниjе био свjестан намjере власти да НДХ буде вjерски и `расно` чиста држава. А сасвим jе био неприпремљен на зло коjе jе доживио од сусjеда друге вjере“, напомиње професор Вуjадиновић.

Послиjе првих поjединачних ликвидациjа, Срби у Доњоj Херцеговини масовно су страдали у „Видовданском покољу“ 1941, коjи су усташке власти представиле као освету за Видовдан у Сараjеву 1914. године.

На броjним стратиштима (код Опузена, у Видовом Пољу, код „Бриjеста“ у Чапљини, Могорjелу, jамама Ржани до, Бивоље брдо, Барев до, Гавраница, Витаљина, Градина изнад Хутова…, на Неретви, Брегави, Требижату, Буни, и на другим мjестима), краjем jуна 1941. побиjени су углавном одрасли мушкарци из Габеле, Драчева, Дубравице, Церовице, Крушева, Бурмаза, Ошанића, Дабрице, Козице, Грабовине, Шћепан Крста, Прења, Пиjесака, Љубљенице, Речице, Тасовчића, Клепаца, Габеле, Чапљине, Стоца, Љубушког…

Пребиловци су били заобиђени, jер су се мjештани склонили у шуме и пећине Хутовог блата. Усташе тада нису биле спремне ни за напад на Поплат – наjвеће српско село у околини Стоца. О мjесту и времену ликвидациjе углавном jе одлучивао логорник из Чапљине Фрањо Вего.

Ликвидациjе су се, у мањем обиму, одвиjале и даље, током љета 1941. године. Кулминирале су у „Илинданском“ покољу исте године. Опустошена су наjвећа српска насеља: Пребиловци, Клепци, Опличићи, Тасовчићи, а и она раниjе похарана. Јаме у Шурманцима и на Бивољем брду главна су стратишта.

У зору 4. августа густи усташки „роjеви“ из насеља са подручjа Стоца, Љубушког, Чапљине, Дубрава, Крушева и Бурмаза, плански су наступили према селу Пребиловци.

„Поход нису наредиле власти на вишим нивоима. Једноставно, мjештани из сусjедних села кренули су да униште чисто српско село, што jе jедна од наjстрашниjих карактеристика овог злочина“, напомиње Вуjадиновић.

Од око 3.000 нападача половина jе била наоружана. Ту љетну ноћ мjештани Пребиловаца провели су изван села, али жене и дjеца су се у свануће вратили у своjе куће.

Усташе су у кањону Брегаве наишле на неколико Пребиловчана, коjи су изашли из оближње пећине у коjоj су се скривали. На њих су пуцали приjе него су затворили обруч око села, што jе дио одраслих мушкараца из села искористио да умакне у Хутово блато.

Неспособни за дуже пjешачење убрзо су побиjени, док су жене и дjеца, у први мах похватани, затворени у сеоскоj школи. Одатле су спроведени у силос у Тасовчићима, сабирни логор чапљинских Срба, из коjег су спровођени на смакнућа у jамама. Из школе су побjегле Мира Булут и Јела Екмечић, а из силоса Јока Екмечић.

Јокин син, Миленко Јахура, предсjедник Друштва „Пребиловци“ веома jе заслужан за обjелодањивање истине о овом масовном и мученичком страдању.

Касниjе, 4. и рано уjутро 5. августа, усташе су у школу спровеле преостале жене и дjецу, уз обећање да ће их преселити у Србиjу. Поступак jе праћен тешким насиљем (мучење, силовање, убиства – посебно мушкараца).

Послиjе подне, 5. августа, обjе групе заточеника – из школе и из силоса, укупно око 600 – довезене су на жељезничку станицу у Чапљини. Дословно су потрпани у шест сточних вагона, одакле су предвече одвезени у седам километара удаљене Шурманце. Закључани у вагонима, на колосjеку су остали до jутра, 6. августа.

Спроводила их jе велика група усташа, предвођена Андриjом Буљаном, таборником из Дретеља. У Шурманцима се окупила већа група мjештана из тог и околних насеља, међу коjима се по злу истицао Иван Јовановић Црни.

Наоружани су углавном били дрвеним коцима. Укупно их jе било око три стотине. Пошто су извели људе из вагона, потjерали су их у мањим групама према jами Голубинка, на мjесту Вранац. Успут су их опљачкали.

Жене и дjецу су гурали или бацали у jаму. Неки су сами скочили. Јама jе до спиралне стрмине била дубока 27 метара, а затим се ширила у већу галериjу, чиjа jе дубина износила 66 метара од отвора. Већина страдалих преживjела jе пад, као и ударе камења коjе су усташе накнадно бацале у jаму. Раниjе су у jами на сличан начин уморене веће групе Срба из Сараjева, Коњица и Зенице.

Иван Јовановић jе 7. августа бацио двиjе бомбе. Јауци су се, опет, данима чули.

Патње Пребиловчана траjале су и даље. До 28. августа хватани су и ликвидирани преостали мjештани, а само у Долу више од 50.

Поред мушкараца, ту су биле и жене и дjеца из породица Надаждин и Медан, а побиjени су на наjсвирепиjи начин. Милени Медан из утробе су извукли живу бебу, убили jе, вратили у маjчину утробу. Дjевоjке и жене су силоване, а затим убиjане, као учитељица Стана Арнаут или Славица Булут.

Поред Брегаве заклано jе неколико десетина Пребиловчана. Неки су живи одерани или закопани. У Ораховом долу стриjељане су жене и дjеца, углавном из породица Булут и Драгићевић.

Стари бискуп мостарски Алоjзиjе Мишић извиjестио jе 7. новембра 1941. надбискупа Степинца о страхотама злочина над Србима у том диjелу Херцеговине. На његово писмо ниjе одговорено.

У овом злочину истребљене су комплетне породице. Из њих 57 ниjе било преживjелих. Мученички jе страдало око 160 чланова породице Булут, 98 Драгичевића, 78 Екмечића… Међу 172 преживjелих било jе 15 жена, дjевоjака, дjевоjчица и 16 дjечака млађих од 15 година.

Власти НДХ намjеравале су да послиjе погрома у Пребиловце населе католичко хрватско становништво, па и да село другачиjе назову.

Пошто су га опљачкали „до посљедњег ексера“, колонисти су напустили насеље.

Земаљска комисиjа за утврђивање злочина окупатора и његових помагача за БиХ извjестила jе 23. октобра 1946. да jе у „масовном покољу Срба, коjи jе извршен од усташа у августу 1941, изгубило живот око 800 становника из села Пребиловаца, око 209 лица из села Клепаца, Тасовчића, Лознице и Гњилишта…“. Масовне покоље српског цивилног становништва зауставило jе поновно успостављање италиjанске контроле у Херцеговини.

„Преживjели становници Пребиловаца послиjе рата обновили су село. Поново су оснивали породице и добиjали потомство“, каже Вуjадиновић.

Социjалистичке власти су у име „братства и jединства“, а и разних других циљева, спречавале достоjну сахрану уморених Пребиловчана и Срба из других херцеговачких мjеста.

Већина jама jе 1961. године бетонирана. Поред њих СУБНОР jе подигао гранитне споменика, из чиjих се натписа ниjе могло закључити ко су и одакле су биле жртве.

Неодређено су дефинисани и егзекутори, од коjих jе мало њих доспjело на суд. Тек jе 1957. године пред Окружним судом у Мостару суђено четрнаесторици „jамара“. Првооптужени jе био Иван Јовановић Црни. Шесторица су осуђена на смрт, а остали на временске казне.

Краjем 1990. и почетком 1991, у времену „транзиционих промjена“, отворене су jаме: Голубинка у Шурманцима, Бивоље брдо, Кукауша доња и горња, Хаџибегов бунар, Јасоч, Поплат, Рудине, Голубинка (у Прењу), Звекалица, Видоња.

Кости из небетониране jаме Гавраница неколико година раниjе сахрањене су у Горњем Храсну. Неотворене су остале jаме Барев до, Бодирогина и више jама у западноj Херцеговини.

О отварању jама и преносу остатака око 4.000 српских жртава свjедочи и документарни филм Здравка Шотре „Ево наше деце“, премиjерно приказан априла 1991. године.

Кости су пренесене у Дом културе у Пребиловцима, гдjе су биле похрањене више од осам мjесеци. За то вриjеме изграђени су темељи спомен-цркве посвећене Сабору српских светитеља и пребиловачких мученика.

На педесету годишњицу страдања, 4. августа 1991. године, уз саслужење патриjарха српског Павла, више архиjереjа и свештенства, кости страдалих положене су у освештану крипту.

Међутим, наводи Вуjадиновић, управо jе почињао нови рат, сличан оном од приjе пола виjека. Јединице Воjске Републике Хрватске, ХВО, ХОС, Зелених беретки, покренуле су 7. jуна 1992. велику офанзиву у долини Неретве.

Убрзо су ушле и у напуштене Пребиловце. Затекли су Драгињу Медић, jедну од четири дjевоjчице коjе су преживjеле покољ 1941. Драгиња jе била мученичка жртва поновног страдања Пребиловаца.

Потпуно су срушене црква и крипта. Кости су уништаване пластичним експлозивом и на друге начине. Касниjе jе пронађено седам сандука са костима, од 156 колико их jе сахрањено 1991. године. Девастирано jе и пребиловачко гробље.

Послиjе посљедњег рата у село се вратио дио становника. Обнова спомен-храма, посвећеног Васкресењу Христовом, започета jе 2013. године.

Вуjадиновић наглашава да су жртве из Пребиловца и осталих херцеговачких насеља добиле мученички ореол, али jош нису постале феномен општег сjећања – не само српског, покаjања, суочавања са собом и са другим, као што jе то случаj са, на примjер, жртвама Лидица у Чешкоj.

„Пребиловачке жртве опомињу на бруталност и бесмисао грађанских ратова проистеклих из вjерске нетрпељивости“, поручио jе Вуjадиновић.

Извор:

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 24. октобра 2015. године.

Везане виjести:

ЈЕДАН ОД НАЈБЕСТИЈАЛНИЈИХ УСТАШКИХ ЗЛОЧИНА

ВЕЧЕРАС ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ „ПРЕБИЛОВЦИ“

Бранко Станковић: Крио сам од РТС-а да снимам емисиjу о Пребиловцима!

Пребиловци – Јадовно 1941.