У полемици са Борисавом Јовићем о Осмој седници ЦК СК Србије, адвокат Радоје Стевановић је као погубне последице резултата те седнице навео и „застрашивање муслимана и Хрвата откопавањем и ношењем српских костију поред њихових кућа”. Теза да је ексхумација посмртних остатака жртава усташких злочина из масовних гробница у крашким јамама и њихово сахрањивање по православном обреду било опасна субверзивна работа усмерена на подривање мира у бившој Југославији није нова.
Пошто као адвокат сигурно зна да неки закључак вреди само ако је заснован на чињеницама, заиста је упитно на којим чињеницама Радоје Стевановић заснива своју тврдњу о застрашивању муслимана и Хрвата. Према пресуди Окружног суда у Мостару, из октобра 1957. године, у тој јами је убијено 237 деце и 233 девојке, жене и старице, а каснијим истраживањима је утврђено да је број жртава већи и из села Пребиловци, али и оних који су скидани са возова или су довожени чак из Сарајева да би ту били убијени.
Стефановић можда сматра да су постојали неки опортуни политички разлози да се родбини деце која су жива бачена у јаму у Шурманцима, њиховим већ остарелим очевима, браћи и сестрама рођеним у другим браковима, забрани да откопају и сахране њихове кости. Али, њима то нико више није могао да забрани. Када су преношене у Пребиловце, кости убијених Срба су вожене најближим путем, а сваки тај пут је ишао поред кућа Хрвата и муслимана, који су били већинско становништво на подручју Чапљине и Стоца, посебно након злочина над српским становништвом 1941. године, али не зато да би се они плашили, како тврди Радоје Стевановић, него што је пут ишао и поред потомака кућа оних који су убијали на јамама.
Након што су војне снаге под командом генерала Бобетка заузеле територије на левој обали Неретве, православна црква у изградњи у Пребиловцима са криптом у којој су августа 1991. године биле сахрањене кости жртава НДХ разорена је. То је учињено у јуну 1992. године, тако да жртве злочина НДХ нису ни годину дана почивале у миру. На истом месту изграђен је нови храм Васкрсења Христовог, у коме су остаци жртава којима су нови злочинци кидисали на кости. Црква у Пребиловцима чува мир сени страдалника из 1941. године. Оне су далеко од сваког политичког препуцавања, па их не треба доводити у било какву везу са приземним говором поводом резултата Осме седнице ЦК СК Србије.
Милан Бекан, политиколог из Београда
Извор: ПОЛИТИКА
Везане вијести: