Pravilo iz čardaka

Zašto nakon toliko godina od raspada Jugoslavije njenim nekadašnjim prostorom i dalje vlada pravilo na kojem je nastala Titova država

Ratko Dmitrović

Svaki nacionalizam je opasan ali je srpski najopasniji. Ovako je glasila maksima jugoslovenskih komunista, ona na kojoj je Titova Jugoslavija stvorena i održavana u životu. Na toj logici ozidan je čardak nazvan bratstvo i jedinstvo, ova formula ostala je u životu nakon rastakanja Jugoslavije; evo je i danas živi, deluje efikasnije nego ikada, a na njenoj primeni najviše insistiraju oni koji s ponosom ističu da su borci protiv totalitarnih ideologija, komunizma svakako.

Kako se dogodilo da je međunarodna zajednica početkom devedesetih prihvatila gornju postavku, a potom rastakanje Jugoslavije po linijama koje su davno povukli komunisti? Kojom i kakvom logikom objasniti stav međunarodne zajednice da su Srbi i Srbija jedini krivci u krvavom građanskom ratu bivše Jugoslavije kad i parčići elementarne logike kažu da u građanskom ratu nema i ne može da bude nevinih?

Znam, neki će ovde uleteti s tezom da se devedesetih nije radilo o građanskom ratu već o agresiji Srbije na Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu. Odgovaram podsećanjem da je ta „agresija“ počela tako što su rukovodstva navedenih republika Jugoslovensku narodnu armiju preko noći proglasila okupatorskom iako se radi o vojsci koja je na tom prostoru boravila prethodnih 45 godina, kao jedina oružana sila postojeće države. Legitimna i neupitna.

Prošle su godine od poslednjeg ratovanja na tlu bivše velike države. Ostvareni su svi ciljevi malih naroda i naroda u nastajanju. Rešena su sva manjinska pitanja ali se i dalje otvorenim drži većinsko, srpsko pitanje. Srbi su i dalje problem, kaže međunarodna zajednica, uz horsko podržavanje iz bivših komunističkih republika a danas samostalnih država. Za Evropu nijedan nacionalizam na Balkanu nije opasan, osim srpskog. Ono što nije dozvoljeno lovačkoj organizaciji Srbije, dozvoljeno je armijama i paravojnim formacijama ostalih državica.

Od Srbije je oteto Kosovo, Srbi su izbrisani u Sloveniji, gotovo proterani iz Hrvatske, a ono malo što ih je ostalo izloženo je šikani svake vrste; u Crnoj Gori nijedan Srbin ne može da dobije iole značajnu funkciju u državnoj administraciji… ali za Brisel i Vašington to nije problem. Njima je najvažnije hoće li se Vučić i Nikolić pojaviti u Srebrenici; hoće li Vlada Srbije prihvatiti sve što traže Albanci na Kosovu, hoće li Vučić, ili neko od njegovih ministara, potpisati dokument čiji je praktični značaj ravan priznanju nezavisnosti Kosova.

Da, sve ovo je nelogično, skoro neobjašnjivo, osim u slučaju primene formule s početka teksta.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović