Права истина о “ОТПИСАНИМА”: Колико је заиста Немаца убијено у окупираном Београду

Историчар Раде Ристановић демистификује за портал Експрес.нет деловање илегалног комунистичког покрета у окупираном Београду.

Генерације су одрастале дивећи се херојским подвизима из серије “Отписани” – која описује авантуре комунистичких илегалаца у окупираном Београду током Другог светског рата.

Сцене у којима главни јунаци као од шале једним шаржером покосе стотинак немачких војника или саботирају непријатеља постављајући експлозив тамо где је то најмање очекивао, добијале су своје верзије у двориштима сваке куће и зграде у некадашњој Југославији. Била су то времена када је свако дете желело да буде Тихи или Прле, евентуално Мрки.

Ко су били “отписани” – четници или комунисти?

Популарност телевизијских герилаца не јењава од средине седамдесетих, када је серија први пут приказана, до данас, када се води прави рат око илегалаца и њихове идеолошке припадности.

Деценијама су заслуге за подухвате београдских диверзаната под немачком окупацијом приписивани искључиво комунистичком покрету, да би након распада Југославије и слома комунизма, Прлета и Тихог почеле да својатају и присталице Равногорског покрета тврдећи да су илегалци, заправо, били четници.

Покушаји двеју до данас непомирљивих страна да једни другима порекну и маргинализују деловање под окупатором у Другом светском рату само су збунили ширу јавност која је с правом у недоумици – коме веровати?

Та дилема делимично је утицала и на историчара Радета Ристановића, који је пре три године објавио књигу “Акције комунистичких илегалаца у Београду 1941-42”, а који у разговору за Експрес.нет открива зашто је одлучио да од честица прошлости покуша да реконструише причу о деловању илегалаца под немачком окупацијом.

– Сви смо гледали “Отписане”, илегалци су занимљива и интригантна тема о којој, чини се на први поглед, све се зна и ништа се не зна. О деловању комунистичког покрета под окупацијом постоји велики број публикација, али су идеолошки обојене и приказују деловање илегалаца у ретушираном издању. Архивска грађа, од пресудног значаја за ову тему, дуго је била под кључем, што је била додатна препрека ка свеобухватнијем сагледавању ове теме. Деведесетих су попустиле стеге претходног режима, архива је постала доступнија, али се онда отишло у другу крајност. Чињеница је да су у Београду постојала два покрета илегалаца: комунистички и равногорски – објашњава Ристановић који припрема докторат о облицима отпора у окупираном Београду 1941-1944.

Група младих београдских скојеваца која је лета 1941. одлучила да преузме ствар у своје руке и непријатеља врати тамо одакле је дошао, потекла је из редова јаке илегалне комунистичке организације која је још двадесетих година имала упориште на Универзитету и међу средњошколцима.

– Као последица пакта Рибентроп-Молотов и политичке платформе КПЈ, чија је суштина била да је карактер Другог светског рата империјалистички  и противан пролетеријату, све до напада Немачке на СССР 22. јуна 1941, комунисти у Београду не изводе оружане акције против окупатора. Брујање тенкова на Истоку затресло је и окупирану краљевину Југославије. Из Москве стижу директиве да се што пре започну акције како би се што већи број немачких војних снага задржао на Балкану и смањио притисак на СССР, објашњава Ристановић како је стигао позив на дизање устанка и како су почеле прве диверзантске акције у јулу 1941.године.

Оно што су били Тихи, Прле и Мрки у серији, у стварности су, са битно скромнијим вештинама, били Милош Матијевић Мрша, секретар месног комитета до хапшења у јесен 1941, Марко Никезић, који је био на челу средњошколске организације, затим Ђуро Мађерчић, Милић Мартиновић, Радован Симић Цига…

Од јула до октобра 1941. акције младих “црвених бандита”, којих је било око 60-ак, сводиле су се на паљење окупационе штампе, покушаје паљења возила, постављање бомби у одређеним постројењима… Већина тих диверзантских потеза, ни налик оним у серији “Отписани”, била је неуспешна, указује наш саговорник.

Јунаштво ученице Зорке Божовић

– Главни разлог за њихов неуспех био је тај што су илегалци имали једва 20-ак година, махом су то били радници, студенти и ђаци који нису прошли чак ни основну војну обуку и нису били способни за диверзантски рад. Њихова неукост и неискуство огледају се и у томе што су, рецимо, поливали бензин по предњем делу возила уместо по задњем где је резервоар, па су многа остала незапаљена – демистификује Ристановић дело комунистичких илегалаца.

Ипак, било је међу њима и оних који су могли да стану на црту Прлету и Тихом.

– То су били кадрови директно повезани са Коминтерном попут Мате Видаковића, шпанског борца који је правио темпиране бомбе, али је ухапшен после експлозије коју је изазвао у свом стану. Акција која је нанела и највише штете окупатору била је паљење гараже у Гробљанској, када је до пепела изгорело 20-ак возила из немачког возног парка и исто толико делимично уништено, наводи Ристановић који потврду за своје наводе црпи из немачке и колаборационистичке документације из ратног периода.

Без обзира на скромне учинке комунистичких илегалаца, који се не могу упоредити са делом “отписаних”, њихово херојство вредно је помена. О томе сведочи и документ који наводи да је шеснаестогодишња ученица музичке школе, Зорка Божовић, покушала да запали немачко возило, ухваћена је и стрељана, а полиција није имала милост за њене године.

– Управо та стратегија пружања отпора по сваку цену, да се непријатељу стави до знања да их није уништио, и јесте довела до страшног страдања скојеваца, чија организација је фактички уништена у провалама до 1944., каже Ристановић и наводи да је према извештајима IV. одељења Специјалне полиције само у првој години окупације похапшено око 2.000 људи повезаних са антифашистичким деловањем.

Атентат на Космајца

Наш саговорник примећује да се неискуство илегалаца показало и када су добили директиву да промене деловање и усмере га на организовање атентата на главне противнике комунистичког покрета. Један од илегалаца који је задужио свој покрет, Ђуро Мађерчић, у својој првој великој акцији није успео ни да опали метак.

– Мета му је био један од полицијских доушника, кафеџија Раде Понорац. Шта се догодило, није сасвим најјасније. Према изјави Понорца, он је атентатору метлом избио револвер и побегао, а Мађерчић  је тврдио да је пиштољ заказао. Он је тек у трећем покушају извршио поверени му задатак када је убио Ђорђа Космајца, каже историчар док нам показује место убиства двојице агената специјалне полиције, Ђорђа Космајца и Обрада Залада.

Атентат су извршили илегалци Мађерчић, Милић Милићевић, Никола Стринек и Никола Булат 1942. на углу улица Змаја од Ноћаја и  Тадеуша Кошћушка.

Двојица илегалаца су били сакривени иза капија у дворишту зграда и чекали Космајца који је још пре рата као полицијски службеник био задужен за прогон и тортуру политичких непријатеља Краљевине Југославије, у које су спадали и комунисти.

– Космајац је пао на месту, а Међарић је пришао и још једном му пуцао у главу. Залад је с пиштољем у руци почео да бежи према улици краља Петра налетевши на једног Гестаповца и једног фолксдојчера који су се чувши пуцње запутили ка њему. Мислећи да испред себе имају бандита пуцали су на Залада и највероватније су га убили. Међутим, тај случај је заташкан и сачуван је само један документ о Заладовој смрти, прича нам Ристановић и показује место на којем се одиграо овај крвави догађај.

Убијена само двојица немачких војника

Да су комунисти побили у Београду онолико Немаца колико је приказано у”Отписанима”, Хитлер никад не би могао да нападне Совјетски Савез, рекао је својевремено покојни Александар Тијанић, који је као директор РТС-а стао у одбрану репризирања култне серије од напада да лоше утиче на децу. А историја каже да су илегалци у окупираној престоници смакли само двојицу немачких војника.

– Један је страдао од руке илегалаца током акције спашавања из болнице комунисте Александра Ранковића, који је рањен и ухапшен приликом једне од претходних диверзија. Тај немачки војник се испред болнице нашао случајно, враћао се са железничке станице са једним железничарем с којим је био у унутрашњости да набави храну за себе и свој гарнизон. Другог немачког војника, који је разносио пошту, убио је Радослав Ћосић. Наравно, било је много више напада на војнике, али су само ова два успела. Зна се да је Милорад Покрајац, избеглица који је побегао пред усташким терором, пуцао на наредника Лапа с прозора свог стана после чега је ухапшен и обешен на Теразијама, каже Ристановић.

Чињеницу да су илегалци ликвидирали више Срба него Немаца током окупације наш саговорник не сматра револуционарним обрачунавању комуниста са носиоцима бившег режима.  Историчар истиче да ниједан окупирани град у Европи не може да се похвали већим бројем убијених немачких војника, те да се ово питање често злоупотребљава како би се потврдила теза да у Београду није постојао отпор против окупатора.

– Као прво, на мети комуниста били су припадници Специјалне полиције и одељења задуженог за хапшење илегалаца. У прилог мојој тези говори и то што илегалци нису нападали жандарме и обичне стражаре који су били најрањивији. Осим Аранђела Јовановића, који је убијен током споменуте акције спасавања Ранковића, комунисти нису ликвидирали ниједног другог жандарма. За мете су бирани људи који су могли да паралишу рад комунистичке организације – објашњава Ристановић.

Извор: ВИДОВДАН

Везане вијести:

Валтер бранио Београд | Јадовно 1941.