Поводом Деветог маја 1945. – Слика епохе искривљена „количином историје“

Како се српски народ односи(о) према дану коначне победе над фашизмом и откуда противречjа у тумачењу тог историjског датума?

Деветог маjа 1945. године, потписивањем акта о безусловноj капитулациjи нацистичке Немачке, окончан jе Други светски рат у Европи. Тим чином озваничена jе победа над фашизмом и нацизмом и закључено jедно од наjтрагичниjих поглавља у историjи европског континента. Утихнула jе артиљериjска ватра, престала су бомбардовања, распуштени су логори, отпочело jе суочавање са последицама сукоба коjи jе поделио свет, захватио 61 државу, распростро се на четири континента, изложио страдању преко 1,3 милиjарде становника планете Земље, под оружjе ставио скоро 110 милиона воjника, одузео преко 50 милиона људских живота, учинио траjним инвалидима око 35 милиона људи, оставио несагледиве последице. Међу народима коjи су у Другом светском рату наjвише страдали од нацизма и фашизма био jе и српски народ.

РЕВИДИРАЊЕ СЛИКЕ РАТА

Деветог маjа 1945. отпочео jе живот испуњен свакодневним суочавањем са последицама рата. Антифашистичка коалициjа ниjе надживела капитулациjу Немачке. Нагрижена броjним противуречностима, сукобима интереса, узаjамним сумњичењима, идеолошким и системским разликама, она jе убрзано почела да се распада. Краj рата ниjе значио да се свет нашао на прагу „чврстог мира“. Поделе утицаjа, питања граница, политика интересних сфера, различита виђења уређења послератног света и схватања демократиjе били су део наслеђа коjе jе рат оставио човечанству. Део заjедничког наслеђа био jе и Девети маj, дан када jе шест година дуги рат окончан.

У времену у коjем jе избачена крилатица о „гвозденоj завеси“, тумачења тог датума велике симболике и његово обележавање били су различити, у складу са политичким и идеолошким уверењима доjучерашњих савезника, а затим љутих противника у Хладном рату. За jедне jе, почев од 1945. па до данас, то био и остао Дан победе над фашизмом и сећања на жртве рата и ослободилачку мисиjу бораца Црвене армиjе, коjи су пресудно допринели да се над Берлином 9. маjа 1945. године завиjори застава слободе. За друге jе, опет, почев од 1951, Девети маj као дан започињања европских интеграциjа и превладавања подела на победнике и поражене у Другом светском рату добио и додатну симболику – постао jе симбол рађања нове Европе и означен Даном Европе. Антифашизам, схваћен као дубоко људско опредељење за живот у слободи и миру, а против свега што су симболизовали нацизам и фашизам, био jе „узидан“ у темеље поретка успостављеног на краjу Другог светског рата. Са протоком времена и jачањем хладноратовских сучељавања, политички прагматизам Истока и Запада и опречна идеолошка уверења делом су ревидирала слику рата као и значење, тумачење и обележавање датума његовог завршетка.

КОБНЕ ПОДЕЛЕ

Како се српски народ односио према дану коначне победе над фашизмом? Рат коjи jе истовремено био народноослободилачки, антифашистички и грађански за собом jе оставио велике жртве пред коjима се требало поклонити, али и додатно заоштрио све видове подела коjе су постоjале унутар српског народа у предвечерjе његовог избиjања. Током рата извршена jе револуционарна смена власти, што jе за последицу имало успостављање сасвим новог друштвеног, политичког и економског система. Монархистички покрет српског грађанства сматран jе основним противником револуциjе и као такав ликвидиран jе у jесен 1944. на тлу Србиjе. Елиминисан jе пропагандни утицаj српске политичке емиграциjе и обесмишљена суштина британске политике коjа jе Србиjу представљала као упориште антикомунизма. Погубне последице оставио jе извршени геноцид над српским народом и партиjска тенденциjа да се у име заjедничке будућности jугословенских народа о њему ћути. Свемоћ КПЈ се осећала на сваком кораку. Њен утицаj на правце друштвеног развоjа био jе апсолутан. Држава jе у све већоj мери постаjала партиjска и jеднопартиjска. Персонална сраслост државних и партиjских органа наjдиректниjе jе утицала да државна тела представљаjу извршиоце партиjских директива. Идеологиjа jе постала наjвиши критериjум вредности. Некадашње вредности грађанског друштва потиснуте су нормама понашања и обрасцима коjе jе наметао револуционарни субjект. Поделе на победнике и побеђене, партизане и четнике, патриоте и квислинге, антифашисте и колаборационисте, републиканце и монархисте, атеисте и вернике, интернационалисте и националисте жилаво су опстаjале и наjдиректниjе одређивале однос према прошлости, садашњости и будућности. Покрет коjи jе из народноослободилачког и грађанског рата изашао као победник сматрао jе да „историjу прави у ходу“ и да само он има право да jе тумачи. У митологизованоj слици рата постоjао jе само комунистички покрет, његова борба, његове жртве, његове победе. Негативно у jугословенском искуству jе некритички потискивано и брисано. Подjеднако као 27. март, Шестоаприлски рат или Дан устанка, тако jе и Дан победе над фашизмом, независно од тога што jе српски народ имао два антифашистичка покрета, добио своjе искључиво идеолошко тумачење и постао „власништво“ само jедне од страна сукобљених у рату.

ИДЕОЛОШКА БОЈА

После 1945. године jугословенски комунисти нису имали дилему коjоj се страни у започетом Хладном рату треба приклонити. Процењивали су да „реакциjа“ тежи да оjача своjе позициjе, изолуjе и ослаби позициjе „напредних, револуционарних, демократских земаља“, поведе „крсташки рат“ против комунизма и у њему ангажуjе некадашње фашисте, изврши ревизиjу историографске слике рата, амнестира виновнике рата и њихова недела. У таквим околностима искуство коjе jе имао са нацизмом и фашизмом и идеолошка блискост са Совjетским Савезом наjдиректниjе су определили jугословенски државни и партиjски врх да се доследно залаже за воjно, политичко, економско, духовно „разоружање“ пораженог нацизма и фашизма. Отуда jе и обележавање Дана победе у првим послератним годинама имало изразиту политичку и идеолошку боjу. Будући истомишљеници совjетског руководства, jугословенски комунисти су све до 1948. године, подjеднако као и Совjети, обележавали Девети маj. После сукоба са Информбироом афирмисана jе чињеница да jе Југословенска револуциjа изведена у „стратешком окружењу“ и уз искључиви ослон на сопствене снаге, а рат у Југославиjи траjао jе „jедну недељу дуже“. Тако jе 9. маjу као Дану победе прикључен и 15. маj 1945. Упоредно обележавање два датума, уз навођење истих симбола и атрибута, било jе у функциjи истицања посебности Југословенске револуциjе, указивања на воjни значаj НОП-а, тежину борби вођених на jугословенском ратишту и ослобођења извоjеваног сопственим снагама.

ПРОМЕНА ИСТОРИОГРАФСКЕ СЛИКЕ

Током времена, истраживања историчара, чиjи jе циљ био да се прошлост сазна, разуме и саопшти, пресудно су допринела богаћењу научних знања о епохи завршеноj и на jугословенском простору 9. маjа 1945. године. О „запаљивим темама“ прошлости почело се расправљати без политичких страсти, идеолошких тврдњи, стереотипа и предубеђења, а на основу неспорних историjских чињеница и поузданих научних истраживања. Стручна прецизност почела jе да односи превагу над релативизациjама поjава, критичка анализа се супротстављала унапред створеним идеолошким убеђењима, нова истраживања пратило jе темељно преиспитивање и „ново читање“ већ истраженог и написаног. Научна историографиjа почела jе да потискуjе укорењене идеолошке митове коjи су српском друштву децениjама ускраћивали могућност рационалног сагледавања прошлости и тако му, посредно, укидали будућност.

Троjаки слом jугословенске државе (слом друштвенополитичког система, међунационалних односа и Југославиjе као државе) наjдиректниjе jе утицао на промену историографске слике епохе, а самим тим и на вредновање датума какав jе, уз остало, и 9. маj. Једну митологиjу, коjа jе своjим садржаjима искривљавала перцепциjу прошлости, почела jе да замењуjе нова, подjеднако лажна и погубна. Све jе то утицало на формирање, обликовање и развоj друштвене и историjске свести становништва. Утицаj неисториjског и историjског у историjскоj свести осећао се у свакодневном тумачењу прошлости, садашњости и будућности, исказивао кроз представе о прошлости „створене“ без делимичног ослонца на знање или уз њега, уз сучељавање емоциjа и разума, наметање клишеа, „модернизовање“ слике прошлости, недопустива упрошћавања, сумњиве аналогиjе, поновно апсолутизовање политичких и идеолошких интереса и мотива. Промене настале у сфери политике наjдиректниjе су се одразиле у историографиjи. Историjа, коjа има моћ да слаби или снажи политичку легитимност власти, рушила jе деведесетих година 20. века режим успостављен 1945. године тако што jе мењала слику прошлости. Промена слике прошлости ниjе била научна, већ идеолошка, мотивисана политиком, и у себи jе садржала нову митологиjу. Некритички су рехабилитовани сви идеолошки противници комунизма. Редизаjнирана jе, уз остало, слика фашизма и антифашизма. Ваннаучна ревизиjа историjе jе била усмерена ка обесмишљавању историjских чињеница, а тиме и догађаjа, поjава и процеса о коjима оне говоре. На удару се нашао метод историjске науке. Одбацивањем постоjећег историографског наслеђа брисано jе друштвено сећање на рат, његове актере, жртве, преломне догађаjе и важне датуме. Улогу историчара коjи критички суди о прошлости преузели су политичари, пропагандисти, стручњаци „сумњивих знања“, партиjски одбори, скупштинска тела, трибунали… Политика, а не наука, превредновала jе прошлост и понудила нову слику ратова, довела у питање смисао жртава, вредност идеjа, генерациjска прегнућа. У целом поступку била jе видна безобзирна jедностраност, селективност, тенденциозност, предност коjа се уместо чињеницама даjе њиховом тумачењу.

Српски народ, суочен са брзином и драматичношћу промена, као и „количином историjе“ коjу jе сам стварао у 20. веку, принуђен jе да изнова преиспита сопствену прошлост. У тим настоjањима имаће успеха jедино уколико се ослони на поуздано знање коjе нуди историjска наука. А истраживања говоре да су његов допринос борби против фашизма и положене жртве вишеструко веће од његове броjности. Самим тим промену ће доживети и однос према историjском значаjу датума какав jе 9. маj 1945, Дан победе над фашизмом. Срби су имали два антифашистичка покрета, а доведени су у ситуациjу да се готово стиде своjе антифашистичке прошлости, док jе већина народа у окружењу измишља. Заборавља се и да jе антифашизам уграђен у темеље уjедињене Европе коjоj политички тежимо, а сам 9. маj дан коjи Европа симболично обележава као Дан Европе.

Пише: Љубодраг Димић, aутор jе истакнути српски историчар, дописни члан САНУ и професор БУ

Извор: ПЕЧАТ

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 10. маја 2014. године.