Потресна исповест заточенице логора НДХ

Јелена Радојичић Бухач (87) уочи 75 година од ослобађања Јасеновца: “Изгубила сам 86 рођака. Заклали ми брата, оца убили маљем. Сећам се воња смрти коју су усташе сејале”.

И тада, 1941, страшно време је дошло изненада, некако се с неба сручило међу народ. Мртвих је било на сваком кораку, баш као данас када овај вирус тресе цео свет – прича, за „Новости“, Јелена Радојичић Бухач (87), преживели сведок геноцида над Србима у НДХ и заточеник Јасеновца. Пре 75 година, 22. априла, „пукле“ су логорашке жице на Сави.
Бака Јелена ове дане проводи у викендици у околини Крчедина. На креденцу држи списе, сведочанства из протеклих година како је трагала за братом Илијом, који је као и она, био „Дианино дете“. Ику је, објашњава, последњи пут видела у Заводу за глувонеме у Загребу, где је био центар Црвеног крста и зборно место разврставања деце. Када су њу водили у Лудберг, месташце између Копривнице и Вараждина, на усвојење, Илију су баш купале милосрдне сестре. Потом су га послале на другу страну.

– У Јасеновцу и Старој Градишки изгубила сам 86 рођака. Брат Душан од четири године заклан је априла 1942. заједно са баком и деком у селу Млака. Преживели су брат Живко и мајка Ана и вероватно брат Ика, док су оца Стеву усташе погубиле маљем 1943. године.

Рођена је у Јабланцу, трећем селу низводно од Јасеновца. У њеном селу, са свих страна окруженом реком, усташе су прво заплениле све чамце. Партизани, са друге стране Саве, пребацили су их у Босну дан пре него што су џелати дошли.

ДОСТОЈНО ОБЕЛЕЖИТИ УПРКОС КОРОНИ – И У ово доба заразе морамо достојно обележити 75 година од краја Јасеновца. Не смемо заборавити злочин и морамо наставити са изношењем истине о карактеру НДХ. Прошле године у организацији Српско-хебрејског центра и Института за Холокауст Шем Олам на Међународној конференцији о Јасеновцу у Јерусалиму, донета је Декларација о Јасеновцу у којој се констатује геноцид над Србима и другима у НДХ. Нажалост, због короне ове године неће бити масовних окупљања, али истину ни вирус не може да убије – каже др Љиљана Никшић, наш дипломата, оранизатор Изложбе о Јасеновцу у Њујорку, у УН, 2018. и Конференције у Јерусалиму.

– У селу са леве обале реке сам први пут гледала смрти у очи. Када су априла 1942. Немци и усташе дошли пред нашу избегличку кућу да нас воде у Јасеновац, отац је пробао да се сакрије на таван. Потказали су нас. Усташе су ушле у кућу и рекле да ће убити мајку и мене ако се не преда. Тата је изашао, а ја сам стајала у ћошку и гледала у цев усташке пушке мислећи како да паднем када ме убију. У глави ми је било да се срушим на поливени земљани под… Хтела сам и мртва да будем чиста – сећа се сваког детаља Јелена.

Прво убиство у животу видела је на улазу у логор Стара Градишка, прекопута Јасеновца. Нека жена је покушала да у пунђи сакрије минђуше на улазу, а усташе су је откриле и убиле метком у главу. Узели су минђуше и бацили на гомилу.

– Причала сам много пута о хрватској траци смрти коју сам прошла, али некако људи то нису могли да разумеју. Можда ће сада бити јасније када смрт од овог вируса куца у сваку кућу, на свачија врата, када се умирање народа од заразе одвија практично преко ТВ екрана.

Сећа се бака и времена када су јасеновачке жице „пале“. Усташе су побегле крајем априла уништивши претходно логор. Жене су побили 21. априла, а 22. је уследио јуриш преживелих. Много је људи уморено и тек онда су усташе отишле. Српска деца, која су била размештена у хрватским породицама, полако су се прикупљала тражећи своје. Она је имала срећу да је мајка Ана још 1944. пристигла из радног логора у Немачкој, па ју је узела из усташке породице у Злоковцу, где су је сместили 1942.

– Мајка је прихватила брата Жарка, брата од стрица Бранка и мене и вратили смо се у Млаку. Тај април 1945. памтим по воњу смрти. Мртвих је било свугде, на њивама, у бунарима, цела Сава је била гробница. Нове власти се нису баш снашле, као да им нисмо били приоритет.

Илија, Ика, мали брат постао је Јеленина опсесија 1963. године. Тада је већ била у Земуну запослена као чиновник у болници када је чула да у њеној Земунској болници ради часна сестра која је у Загребу у Заводу за глувонеме купала српску децу. Када ју је потражила у болници „нису могли да је нађу“. Сутрадан је отишла у земунски католички самостан и тамо јој је речено да је „сестра отишла на друго место“.

– Никада нисам одустала од брата Ике. Он је по рођењу имао црвени белег на образу и све се надам да ћу, кад прође корона, можда имати више среће. Млађи је од мене. Тражила сам га преко спискова Диане, преко филма који је пре неколико година снимао Тихомир Станић а који није готов. Нема архива од Загреба до Јерусалима где нисам завирила. Можда се људи после короне пробуде бољи и схвате да ужас може свакога да погоди – са очајом и надом закључује бака Јелена.

ОД ЏЕЛАТА НИЈЕ БИЛО ЗАШТИТЕ

– ОД усташа, џелата који су у злоделу уживали, нисмо могли да побегнемо, нисмо знали ни како ни где. Од ове сада заразе постоји начин да се умакне. Не излази кад не треба и не изазивај судбину! – поручује свима бака Јелена.

Аутор: Д. ВУЈИЧИЋ

Извор: НОВОСТИ