Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Потомци су глас жртава јер оне гласа немају

Датум објаве: понедељак, 17 августа, 2015
Објављено у Пребиловци
Величина слова: A- A+

Васкрс Пребиловаца ФОТО: УГ Јадовно 1941.

Васкрс Пребиловаца ФОТО: УГ Јадовно 1941.

Пише: Душан Ј. Басташић

У само предвечерjе свесрпског сабрања у Пребиловцима, jака киша спустила се на таj град и краj, умиваjући га за сутрашњи велики празник, и носећи свjежину коjа jе испунила и расхладила ваздух.

Те вечери jе у простору некадашње пребиловачке Основне школе “Краљ Милутин” отворена изложба о Пребиловцима.

Том догађаjу требало jе присуствовати, jер jе то прва изложба постављена чак 74 године након погрома над Пребиловчанима. Погрома коjи заузима централно мjесто у изложби.

Дошао сам на изложбу да чуjем како збори Јахура, баш ту у учионици за коjу сам учио да jе била посљедње заjедничко коначиште пребиловачке неjачи у родном селу.

Училиште, коначиште, мучилиште.

Осjећања су била помиjешана. Од радости што jе изложба постављена управо овдjе, до стезања у грлу при  помисли на посљедње тренутке  мученика.

У учиони jе владао мук. Иза тридесетак људи, углавном потомака жртава, лежале су у седам ковчега мошти Светих пребиловачких Новомученика. Биле су ту посљедњу ноћ приjе сахране у крипту Храма.

Миленко jе говорио из душе, са снажним емотивним набоjем. На моменте се то чинило неповезано, али се све некако слагало као мозаик коме се на краjу ниjе имало шта додати ни одузети.

Те вечери jе опет, по ко зна коjи пут, он био њихов глас. Јер они гласа немаjу.

Помислио сам како jе тужно да са нама те вечери ниjе био ниjедан свештеник. Ниjедан од двадесетак архиjереjа коjи су пристигли на освештање Храма коjе jе требало да буде обављено сутрадан.

Рекоше нам да се у исто вриjеме одржава теолошко предавање, па да сви одоше тамо.

Добро. Господ види, Господ зна.

Те вечери, након отварања изложбе, jечале су гусле у Булута махали.

Ноћ уочи свесрпског сабрања у Пребиловцима, готово да нисам ни спавао.

Слутило се свитање дана за памћење. Једног од оних дана коjе називамо историjским и пишемо великим почетним словом.

Поранивши, моj приjатељ Дане и jа смо са иконом Светог Вукашина готово прелетjели пут од Храма до старе школе.

Мада сам знао да ће у литиjи, коjа jе требало да крене према Храму, ковчеге са светим моштима носити потомци жртава, био сам ту са њима, обучен у биjело, како jе Владика заповиjедио.

Када смо нас четворица подигли четврти ковчег, чврсто сам стегао металну ручку.

На челу литиjе jе Јахура носио Часни крст, донесен са Христова гроба из Јерусалима. Исти онаj крст коjи jе био на челу београдске Спасовданске литиjе. Исти онаj коjи смо краjем jуна прониjели Велебитом, закрстили њиме крвави пашки камењар и цjеливаjући дониjели до зграде у Метаjни, гдjе jе био први логор за жене и дjецу у Другом свjетском рату.

Литиjа се кретала полако. Повремено би застаjали, таман толико да дођемо до даха и погледом потражимо блистави Храм Христова Васкрсења коjи jе бивао све ближи.

У литиjи jе Дане носио икону Светог Вукашина jасеновачког и клепачког.

Смjењивали су се носачи светих моштиjу. Свако jе желио да барем дио пута учествуjе у том несвакидашњем тренутку.

Ковчег са моштима моjих дjедова и стрица, вjероватно, никада нећу носити и сахранити. Оне леже у некоj од многих велебитских и пашких jама.

Ако из барем jедне од тих jама извадимо кости, осунчамо их, умиjемо и сахранимо у крипту наше цркве, онако како су то урадили часни Херцеговци, вjероваћу дубоко да су ту и кости моjих дjедова и стрица.

Литиjу jе пред Храмом дочекало мноштво људи. Пролазили смо дугачак шпалир.

Никога нисам видио, гледао сам у земљу.

У Храму jе чекала отворена крипта. Из ковчега смо изниjели биjеле вреће и додавали их игуману Сави Тврдошком и Јовици Булуту, коjи су их уносили у крипту и мошти распоређивали по њеном дну.

Служена jе Света литургиjа. Бесjедио jе Његова светост патриjарх српски Иринеj.

Држани су говори.

Могло се чути да jе Храм саграђен за петнаест мjесеци, што не одговара истини.

Грађен jе много дуже, средствима коjе jе углавном прикупљало Српско национално друштво “Пребиловци” уз самоприjегор Миленка Јахуре.

У говорима нису поменути, нема их међу заслужнима чиjа су имена исписана на зидовима Храма.

Ниjе им стигао чак ни позив на “свечани” ручак.

Колико знам, тога дана, након сахране и Свете литургиjе, нико од високих званица и црквених великодостоjника ниjе отишао до самог села, тамо гдjе живе Пребиловчани, гдjе се чуjе дjечjа граjа, гдjе се уистину може осjетити и доживjети Васкрс Пребиловаца.

Рекао би Свети Вукашин: “Само ви дjецо радите своj посао”.

Свети мученици пребиловачки, молите Бога за нас!

 

Везане виjести:

Басташић: Пропутоваће изложба свиjетом и суочити неуке са пребиловачким болним науком

СХ У ПРЕБИЛОВЦИМА: Победа живота Свете Херцеговачке земље (ФОТО)

СИОН СВЕТИХ МОШТИЈУ СВИХ ГРАЂАНА ПРЕБИЛОВАЦА

ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА О СТРАДАЊУ У ДРУГОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ

УСВОЈИТИ ДЕКЛАРАЦИЈУ О ГЕНОЦИДУ

Тропар и кондак Светим новомученицима пребиловачким

Пребиловци – Јадовно 1941.

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top