Посљедњи испраћај (2)

Непредвиђена догађања испред колодворске зграде отела су се контроли. Заустави их заповједнички глас Хрватског полицајца. Строгим, крештавим гласом нареди Циганима: Стани, прекини!

Пише: Никола Кобац

Оркестар умукну. Тек што се тишина смири, по протоколу, на ред дођоше „свети оци“. У њиховој дугодишњој служби Богу и Папи – започеше своју Прву мису за живе? Одзвањају ријечи, нестају и губе се преко пруге, тамо према Дворани Лисински и насељу Трње: „Покој вјечни даруј им Господине, и свијетлост вјечна свијетлила им. Путовали у миру! Амен!“

Са друге стране „свечаног“ платоа, између Првог и Другог перона, са  стране која је заклонила „почасну композицију“, на поду, са бијелим штапом у руци, у подераној партизанској униформи, лежи човјек. Ненадано, промуклим и уморним гласом завапи:  „У помоћ, у помоћ, у помоћ браћо. Изгинусмо народе српски. Зашто сам ја ратовао? Девет рана зарадио?“ Тек сад наста права забуна, комешање, огромно изненађење. Унаточ свим мјерама сигурности незвани гост поквари „сценски угођај“.

Заљуљаше се и поцрвенише трачнице, зграде, вагони…  Да ли од стида или од муке?

Неко  од чувара реда гласно запита: Од куд пак овај овдје. Ко је он? Заповједник им тог тренутка  нареди: Хватајте те га!

Кроз маглу препознах глас ђеда Ђурана, из села Клапавице у Лици, села између Удбине и Брувна. У Загреб је стигао ноћ уоч’ 9 на 10. маја 1945. Био је борац Шесте личке дивизије. Већ неколико година не зна да ли је у овај град стигао „као окупатор“ или као ослободиоц. У борбама са заосталим усташким групама, у Грачанима, на јужним обронцима Медведнице, остао је без вида. Послије лијечења, из Загреба никуда није одлазио, сем краткотрајних посјета родном селу. Ни те 1991. године  није хтио. Истина, брижна Хрватска га је савјетовала и понудила му бесплатно исељење из комфорног и добро опремљеног стана у центру града. Предложили му да оде на просторе на којима живи „његов“ народ.

Не умије Српски народ из Хрватске другачије. Пред очима ових паћеника су дуге колоне збјегова из 1941. и 1942. године. Крећу се у истом правцу. Напуштају села и имања, топла огњишта и кућне прагове журећи у велику зиму. Снијег је завејао све путеве, а они иду.

Ђуран, вјеран покрету и партизанској заклетви мислио је да нема наших и њихових људи, да су сви његови. Одкуд је данас доспио на колодвор, никако не могаше на брзину одгонетнути. Без пратиоца, слијеп, кроз ограду, па преко шуме жељезничких шина? Пође или хтједе да заузме мјесто у првим редовима посљедњег испраћаја.

Да баш данас мој ђед Ђуран није прогледао?

Предсједник, не обазирући се на дешавања, не прекида говор. Видјевши да је „публика“ нестала љутито рече:

–          Ви сте заведени. Бјежите и сакривате се у удобност Хрватских вагона, док се Ја овдје смрзавам. Колико сам само труда и зноја утрошио да вас окупим, да вас испратим? Господо, Ја на томе радим од 1989. године. Пуних 40 година.

У ходнику вагона, испред купеа прави кркљанац. У потрази за „својима“  сви  гурнуше на једна врата.

Стампедо година и искуства, стампедо заблуда и очекивања? Журба у ништа? Бјежање од свога јуче? Трчање у туђе сутра?

Не умије Српски народ из Хрватске другачије. Пред очима ових паћеника су дуге колоне збјегова из 1941. и 1942. године. Крећу се у истом правцу. Напуштају села и имања, топла огњишта и кућне прагове журећи у велику зиму. Снијег је завејао све путеве, а они иду.

Као и данас, бијаше почетак јануара 1942. Иду, иду а не знају куда, ни за ким. Остављајући своје обарке и грмове траже велику шуму и неке нове пропланке.  Знају да тамо ништа нема, никога нема – иду. На брдовитој заравни састају се колоне српских села, српског народа и проклете судбине, без плача, без суза. Утрнули од страха сви се утапају  у колону једне велике Несреће, али  – иду. Иза њих  горе села, куће, штале, свињци, све њихово. Бјеже, не обазиру се.

У паузама „завијања“ још се само чује глас Предсједника и ријечи: „Ви не одлазите. Ви се хумано пресељавате. Желим вам сваку срећу у отпочињању новог живота…“

А данас?

Смјестили их у удобне, модерне вагоне и возе, негдје, неком и од некога! Никоме не вјерују. Обузети страхом, локомотива им се учини крвожеднија од сваке пећине у коју су, док су дјеца били навиривали, црња од најцрње ноћи, већа од Динаре, опаснија од босоногог трчања по камењу. Памте ови данашњи несретни путници како су им очеве, мајке, баке и многу  родбину одвели некуда на жељезничку станицу, утрпали у вагон и одвезли. Од тад их видјели нису! Да неће и ова локомотива у истом правцу, ћутећи, у себи – себе  питају.

Појавише се кола Хитне помоћи. Пометнуше ђеда на носила, спретно положише у болнички ауто и уз завијање сирене одвезоше пут Драшковићеве. Убрзо зајаука тишина коју прекину виолина на рамену заосталог музичара уз ријечи пјесме: „Проклета је ово авлија“.

Отправник возова даде знак, композиција крену. Лагано се  покренуше вагони, нечујно се отеше точкови и „украшени див“ пође. Путници који су стајали малчице се заљуљаше уназад али брзо ухватише равнотежу. И одмах  напустише ходник те потражише уочљива, црвено бијела сједишта. Она су им личила више на електричну столицу него клупу за путовање. Баш ону и онакву о којој им је сликовито причао, коју је описивао покојни Маркан по повратку из Америке.

Фалио се да у Америци нема вјешања од како су нестали Индијанци, каубоји и лопови. Ма људи, Американци су смислили нову, лаку смрт. Метну те у столицу, свежу и цврц. Милина умријети, фалио се Марко. Ништа ти немере бити, не боли те, само те нема.

Посједаше мимо реда, без уобичајеног гурања и утонуше свако у своје мисли. Жени ближе прозору се учини да воз стоји, да бандере иду,  да се зграде утркују. Навуче завјесу, заклони видике, склони свјетлост сунца што су оставили баш изнад своје дојучерашње куће.

Иза воза са возним редом драма. Однекуда „изрони“ бакица у црнини, негдје се загубила, застала у оном метежу. Потрча тешким кораком за возом вичући из свега гласа: Чекајтееее, станитееее. Не гледајући испред себе, то крхко, изморено и израђено чељаде натрча и судари се са металним ступом. Паде, склупча се и отресе тијелом. На асфалту се заустави корак њене несреће. Још једна мајка православна напусти овај наопаки, никад њојзи наклоњени свијет.

Опет кола хитне помоћи и опет звуци „брижљиве“ сирене. У паузама „завијања“ још се само чује глас Предсједника и ријечи:

„Ви не одлазите. Ви се хумано пресељавате. Желим вам сваку срећу у отпочињању новог живота…“

Љубан, иако у позним годинама, до јуче врли домаћин наслони лактове на кољена, сагну се и главу сакри шакама. Не разазнаје да ли сједи окренут према смјеру кретања вагона или се вози унатрашке. Отресе се тих мисли, неоптерећен како сједи и куда путује, угледа на вратима бабу Соку. Она га узе за руку и поведе у његово дјетињство.

Тек, биће да  је навршио пету годину. Зима је. Чини му се да је снијег већи од дрвене бајте у којој је пуна кућа чељади. Уз бабу и ђеда ту су му ћаћа и мати, два брата и пет сестара. Двије близнакиње млађе од њега, смјештене су у зипки. У доњој собици је тетка Љубица са своје троје дјеце. Тетак Илија отишао у Америку и од тад о њему нико ништа не зна. Догега се до улазних врата зашушканих сламом, да мање пири, ‘оће ван и све се пропиње да увати кваку насађену на металну кутију, пришарафљену на истесану храстовину.

Куд би дијете? Без обуће у велики снијег? Ноге умотане у крпе а преко крпа навучене шарене чарапице. Мати му их је баш јутрос оплела трчећи од штале до куће, од једног до другог дјетета, од шпорета до колијевке. У кући је топло и пространо. Нико никоме не смета, дјеца су про’одала и крадомице се гуркају, да ђед не примјети. Ћаћа је отишао усјећи још које дрво. Зима се одужила, не би било добро да дјеца озебу, до најближег доктора има преко 30 километара.

Привуче дрвену ђедову клупицу  коју је ђед често и редовно користио. Служила је док би ложио ватру или комињао курузе, или се одмарао у паузама тешког сељачког посла. Посла који је више тражио и узимао него давао. Наслони се на врата и таман да повуче кваку према доље, а врата се широм отворише. Извана му се враћао ћаћа. Изгубивши ослонац скондрља се, кроз отворена врата ћаћи под ноге и на гањак напола затрпан снијегом.

Тог тренутка се огласи локомотива. Сиреном поздрави пружни прелаз и затворену рампу.

Љубан се прену, диже главу и погледа у своју обућу бојећи се да је на пут кренуо бос, по оволиком снијегу. Са његове друге стране, заваљен у сједало комшија Милан, нагнут на прозор вагона наслонио главу на завјесу и биће да спава, учини му се.

Наставља се…

Посљедњи испраћај (1)