Poslednji pozdrav Predragu R. Dragiću Kijuku

Juče, 29. januara 2012. prestalo je da kuca srce mog dobrog kuma Peđe Kijuka.  Gospod je pozvao Svoje jagnje, prevremeno… Slava mu.

Neću da ovde ispisujem njegove biografske podatke i da nabrajam dela i zasluge ovog srpskog i svetskog velikana duha. To je sve odavno zabeleženo, njegovi dobri tragovi iz jednog zlog vremena ostaju neizbrisivi. Pomenuću samo uvodnu i zaključnu rečenicu njegovog predstavljanja u Vikipediji: „Humanista, književnik i likovni kritičar, esejista, antologičar, leksikograf, medievalista, istoričar, personalista, dostojevista i pravoslavni mislilac…

Nikada nije bio član niti jedne partije, ne pripada nijednoj filozofskoj ili književnoj školi, kao što nije član niti jedne kvazimistične ili ezoterijske organizacije.“

Njegovo sleđenje Hristosu, njegovo svetosavsko pravoslavljanje Nebeskog Svedržaoca je značilo življenje vere, ljubavi i nade. Njegov neumorni rad je uvek bio u službi dobra, u službi bližnjih i daljnih ljudi, njegova ljubav je bila posvećena porodici, prijateljima i svom narodu.

Njegova svetionička sveća u Hristosu je gorela i dogorela, slava mu.

Nisam sigurno, i Bogu hvala, jedini koji je imao sreću da ga poznaje, da bude prijatelj s njim, da sarađuje. Nisam sigurno ni jedini, Bogu hvala, kome je on svojim primerom uvek iznova davao snagu i bodrio duh.

Videli smo se poslednji put u vreme ove poslednje kalendarske Nove godine u Beogradu, dogovarali se o ozbiljnim stvarima a potom popričali i o svakodnevim, te se i od srca nasmejali.

Jer, u tome smo se uvek slagali, ako čovek ne nađe više snage ni da se povremeno nasmeje svakodnevnici, onda…

Potom mi je za Božić stiglo njegovo poslednje ovozemaljsko javljanje:

„Dragi mi brate u Gospodu,

MIR BOŽIJI – HRISTOS SE RODI!

Srećan praznik Bogomladenca i Spasa čovečijeg. Radostan, svetli praznik rođenja Hristovog, blagoslovenu i svakim dobrom ispunjenu 2012-u godinu Gospodnju, želim i srdačno otpozdravljam sa nebozemnim smislom Reči:

VAISTINU HRISTOS SE RODI!“

Ove poslednje reči, koje je uputio mojoj porodici i meni, kao i večita uspomena na njegovu jedinstvenu pojavu u srpskom sazvežđu duhovnog univerzuma čovečanstva, daju mi i dalje snagu i bodre duh.

Primam taj njegov poslednji dar sa neumrlom ljubavlju i beskrajnom zahvalnošću.

Jer – Gospod je pozvao Svoje jagnje, prevremeno… Slava mu.

Vladimir Umeljić