Последњи поздрав Предрагу Р. Драгићу Кијуку

Јуче, 29. jануара 2012. престало jе да куца срце мог доброг кума Пеђе Киjука.  Господ jе позвао Своjе jагње, превремено… Слава му.

Нећу да овде исписуjем његове биографске податке и да набраjам дела и заслуге овог српског и светског великана духа. То jе све одавно забележено, његови добри трагови из jедног злог времена остаjу неизбрисиви. Поменућу само уводну и закључну реченицу његовог представљања у Википедиjи: „Хуманиста, књижевник и ликовни критичар, есеjиста, антологичар, лексикограф, медиевалиста, историчар, персоналиста, достоjевиста и православни мислилац…

Никада ниjе био члан нити jедне партиjе, не припада ниjедноj филозофскоj или књижевноj школи, као што ниjе члан нити jедне квазимистичне или езотериjске организациjе.“

Његово слеђење Христосу, његово светосавско православљање Небеског Сведржаоца jе значило живљење вере, љубави и наде. Његов неуморни рад jе увек био у служби добра, у служби ближњих и даљних људи, његова љубав jе била посвећена породици, приjатељима и свом народу.

Његова светионичка свећа у Христосу jе горела и догорела, слава му.

Нисам сигурно, и Богу хвала, jедини коjи jе имао срећу да га познаjе, да буде приjатељ с њим, да сарађуjе. Нисам сигурно ни jедини, Богу хвала, коме jе он своjим примером увек изнова давао снагу и бодрио дух.

Видели смо се последњи пут у време ове последње календарске Нове године у Београду, договарали се о озбиљним стварима а потом попричали и о свакодневим, те се и од срца насмеjали.

Јер, у томе смо се увек слагали, ако човек не нађе више снаге ни да се повремено насмеjе свакодневници, онда…

Потом ми jе за Божић стигло његово последње овоземаљско jављање:

„Драги ми брате у Господу,

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Срећан празник Богомладенца и Спаса човечиjег. Радостан, светли празник рођења Христовог, благословену и сваким добром испуњену 2012-у годину Господњу, желим и срдачно отпоздрављам са небоземним смислом Речи:

ВАИСТИНУ ХРИСТОС СЕ РОДИ!“

Ове последње речи, коjе jе упутио моjоj породици и мени, као и вечита успомена на његову jединствену поjаву у српском сазвежђу духовног универзума човечанства, даjу ми и даље снагу и бодре дух.

Примам таj његов последњи дар са неумрлом љубављу и бескраjном захвалношћу.

Јер – Господ jе позвао Своjе jагње, превремено… Слава му.

Владимир Умељић