Последње збогом поручника Берића

Александра Берић, унука чувеног jунака Априлског рата, команданта боjног брода „Драва“, о дединоj храбрости

Мили моjи, Велики бал jе отпочео и ми од данас идемо путем коjи нам jе судбина одредила. Куда и докле – не знамо, али jедно jе сигурно, робови нећемо бити и ако треба да се гине, часно ћемо положити наше животе за добро Краља, Отаџбине и Слободе, а на понос наших Очева, Жена и Синова! Нека нам Бог да снаге и моћи да часно извршимо своjе задатке, а Вама храбрости и љубави, да нас са вером дочекате кад се вратимо у загрљаj Ваш, у загрљаj оних за чиjу слободу смо кренули овим трновитим али часним путем! Нека се деси било шта, оно што jе судбина одредила, задржите у себи вазда веру да сам до задњег трена живио за вас, у срцу са љубављу и са молитвом на уснама – да вас Бог сачува у здрављу и у наjлепшим успоменама на мене…Овако 6. априла 1941. године започиње писмо породици Александар Берић, заповедник боjног брода „Драва“. Хероj Априлског рата гине седам дана касниjе, у жестоким борбама са немачком авиjациjом.

– Последња битка се одвиjала од 1295. километра Дунава, од Илока, до 1287. километра, до испред минираног Богоjевског моста – прича Александра Берић, унука храброг капетана боjног брода. – Тукли су се са формациjом од 19 неприjатељских авиона. Наjмање три „штуке“ су пале директно у Дунав. Од осамдесет укрцаних морнара 13 jе преживело, а тело мога деде Дунав jе избацио код Белегиша у Срему, месец дана касниjе.

У породици Берић о дединоj храбрости се често говорило. Ипак, Александра се сећа jедне приче коjа jоj се наjдубље урезала у памћење. Тада jе имала 14 година.

– Отац Иван ме jе одвео у дом jедног од морнара са „Драве“, у неко место у Воjводини чиjег се имена данас и не сећам – говори Александра. – Причао нам jе о деди у ставу мирно. Мирно смо стаjали и отац и jа. Сећам се да jе таj човек тада рекао:

– Када се прича о команданту Берићу, мора да се стоjи!

Панонски морнар jе из Бечеjа. Отац му jе био председник Српске банке из Новог Сада. Породична легенда каже да jе таjно конкурисао у 22. класу морнарице и да су сви били у шоку када jе примљен. Воjвођанин, а морнар! Ипак, његов отац jе био поносан на синовљев избор.

– Путуjући на школском воjном броду дуж обале Египта, деда jе негде у Порт Саиду срео љубав свог живота, Веру Влаховић, родом из Боке Которске – казуjе Александра. – У том делу света тада jе живело доста Бокеља. Оженио се са лепом Вером и са њом jе добио сина Ивана. Када jе он 1940. године преузео команду над „Дравом“ у флотили у Новом Саду, породица му jе остала у Котору.

ПАНЦИРНИ БРОД

Брод „Драва“ имао је убојито наоружање. У покретној кули двоцевни далекометни топ калибра 135 мм. Затим три тешке хаубице калибра 120 мм и два противавионска топа калибра 35 мм, модел из 1915. године. Тешки двоцевни противавионски чешки митраљез (типа Шкода) калибра 20 мм, и већи број „шварц-лозе“ митраљеза калибра 7,9 мм распоређених по целој палуби. Палуба брода била је панцирна, дебљине 30 мм. Бочне стране до водене линије биле су такође панцирне, само нешто мање дебљине.

Управо зато, Александар писмо наставља речима:

„Ваљда jе судбина овако хтела да се деси, да Ви будете на jедном краjу наше Отаџбине, док ћу jа имати да браним земљу на коjоj сам се родио и где су живели моjи преци. Не знам, али кад су већ догађаjи узели оваквог маха, видим да jе заиста провиђење било оно коjе jе отегло наше пресељавање и да Вас jе сам Бог чувао! Децо моjа, останите у Боки докле год се буде тамо вила наша застава, а, не даj Боже, одреди ли свевишњи другачиjе, кренити оним путем коjим ће кренути и остале наше маjке, сестре и синови. Без страха, без озлоjеђености, без пребацивања, већ само са jедним – са жељом да дочекате jедну jош сретниjу будућност, мирну, пуну вере и искрености, љубави и слободе!

Што се мене тиче, jа ћу се чувати за Вас, борити се за Вас и у души вазда бити уз Вас. Нека Вам буде благословен сваки корак и свака одлука и нека Вас води љубав, коjу сте ми целог нашег заjедничког живота тако великодушно и несебично испољавали и доказивали. Ја Вам веруjем и та велика вера jе оно што ће ми дати само више снаге и храбрости да издржим у овим страшним тренуцима коjи нам се приближаваjу.“

Поручник Берић своjе писмо завршава необичним поздравом:

„ПУНО, ПУНО ПУШАКА!“.

Смрт Александра Берића ниjе била jедина мука коjа jе задесила породицу. Његов отац Иван покушао jе да сачува капитал Српске банке из Загреба коjу су усташе национализовале и отеле. Од 1941. до 1945. године борио се са усташким равнатељима, а онда су га комунисти ухапсили као буржуjа и колаборационисту. Иван Берић 1945. године осуђен jе на седам година робиjе као слуга окупатора. Сва имовина породице Берић jе конфискована и никад ниjе враћена.

– Лоша судбина после рата jе пратила и баку, поручникову жену Веру у Боки – наставља Александра. – Тражила jе од комунистичких власти пасош за сина Ивана како би отишли из земље, али га ниjе добила. Оболела jе од туберкулозе услед немаштине, а и моj отац jе добио туберкулозу од маjке. Она jе умрла, а моj отац се четири године лечио у санаториjуму.

СА ПИЛОТИМА ОЧИ У ОЧИ

Током свакодневних деjстава од 6. до 12 априла „Драва“ jе оборила већи броj неприjатељских авиона. Ватром су управљали наредници Раде Милоjевић и Мирослав Шурдиловић, коjи су после сведочили да су се са пилотима „штука“ гледали очи у очи. Пре потонућа, Берић jе наредио спаљивање шифара, а заjедно са њим погинули су први официр Бруно Шегвић, други официр Сулеjман Шеховић и више од 60 морнара.

ПОНОС

Александра Берић заjедно са сестром сваког 12. априла гост jе Ратне речне флотиле у Новом Саду. Наиме, однедавно се касарна зове по њеном деди. Сестре Берић су због тога изузетно поносне.

Пише: Драган Вуjичић

Извор: Вечерње Новости

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 28. маја 2014. године.