Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Nastavljajući svoju besedu, ubitačnu optužbu NATO američkih zločina počinjenih bombardovanjem Jugoslavije 1999. godine, Slobodan Milošević se posebno osvrnuo na bombardovanje kineske ambasade u Beogradu i utvrdio da je to bio sračunati potez Klintonove administracije koja je želela da pokaže svoju militarističku premoć i silobatnost. „Sedmog maja u 23.50 gađana je zgrada Ambasade Narodne Republike Kine.
U toj zgradi kineske ambasade poginuli su i diplomate i novinari, a sve izjave o grešci ili greškama su potpuno neistinite. Prvo su pravdali greškom da je tu nekad bila neka vojna zgrada pa nisu imali ažuran plan, što je bila notorna laž, jer je kineska ambasada u Novom Beogradu izgrađena na potpuno praznom zemljištu, više godina pre toga, jedna moderna palata.
Drugo, ogroman broj stranih zapadnih diplomata i svih mogućih špijuna je dolazio na prijeme i na razne događaje u kinesku ambasadu, podnosili su izveštaje i o tome šta su dobijali za večeru i kako izgleda nameštaj i šolje za čaj, a nisu znali gde se nalazi kineska ambasada.
Uostalom, najveći broj strateških objekata koji je gađan, gađan je na bazi obaveštajnih informacija, samo sve te stotine diplomata koje su davala sve informacije vezane za ciljeve, eto, nisu znali gde je kineska ambasada u Beogradu.
Milost ni za bolnice
Potpuno je jasno, pogotovo kada se zna da je taj napad izvršen direktno, čak i bez znanja nekih drugih članova NATO-a, iz Amerike, avionima koji se koriste samo za strateške udare na velike daljine, da je Klinton želeo da bude zabeležen kao prvi koji je bombardovao kinesku teritoriju bombardujući njenu ambasadu u Beogradu.
Objašnjavajući da slike pogođene kineske ambasade i žrtava u njoj nije pokazao jer smatra da su one obišle svet i već dobro poznate, Milošević je izrazio nadu da to neće biti shvaćeno kao manjkavost njegovog izlaganja i da tužioci neće reći kako nema dokaze da je bombardovana i kineska ambasada.
Pošto zbog ograničenog vremena nije mogao šire da govori čak ni o onim najtežim zločinima, Milošević je nabrojao i pokazao slike onih najizrazitijih, a među njima je gro onih počinjenih nad civilima i nevinim ljudima. Istakao je da milosti i zaštite nije bilo ni za bolnice, porodilišta, staračke domove, škole, vodoinstalacije, rafinerije i skladišta nafte i goriva, što je napravilo pravu ekološku katastrofu i neuporedivo je veću štetu u ekološkom pogledu, nego u materijalnom, a nisu pošteđeni ni putnički autobusi, vozovi…
Sve su to objekti i ciljevi zaštićeni Ženevskom konvencijom, protokolima i svim drugim normama međunarodnog prava, što jasno govori da su sve to ratni zločini, zločini genocida i zločini protiv čovečnosti: – Ja sam izložio, uglavnom, i veoma restriktivno i na brzinu, tok uništavanja civilnih objekata u NATO agresiji na Jugoslaviju u kojoj su počinjeni svi ti zločini koje sam pomenuo – dodao je Milošević.
– Ja sad pitam o kakvom vi sudu možete govoriti, ako odbijate da sudite za sve ove zločine koje su izvršili lideri i vlade, i vojske NATO pakta, koje sam nabrojao, citirao, na teritoriji Jugoslavije, a zovete se Sud za ratne zločine na teritoriji Jugoslavije? Čak ni u toj Rezoluciji Saveta bezbednosti kojom ste vi formirani, koju je on doneo, doduše nenadležno, čak ni u toj Rezoluciji od zločina na teritoriji Jugoslavije nisu izuzeti ni Amerikanci, ni Nemci, ni Francuzi, ni svi drugi i nigde nije napisano da je to za suđenje za zločine u Jugoslaviji samo one koje vi budete ustanovili da su izvršili Srbi.
– Vi ste, dakle, sami svoju nadležnost tumačili tako da sve izvršioce zločina izuzmete od odgovornosti, pa da sudite samo onima koji su se branili od napadača u svojoj kući, a odbijate da smatrate odgovornim te napadače – stvarne zločince. Pri tom, neprestano ponavljate da je suđenje strani koja se branila – pošteno suđenje.
Tim svojim stavom vi ste sami sebe definisali kao eksponente strane koja je izvršila zločin i kao učesnike u zločinu nad stranom koja se branila na svojoj suverenoj teritoriji. Pri tom, opet, tvrdite i da ne sudite ni Jugoslaviji, ni Srbiji, već samo meni, a već sam vam naveo niz argumenata, koje ste sami ovde izneli, da sudite svima. Meni kažete da sam odgovoran po nekakvoj komandnoj odgovornosti, koja, u stvari, nigde ne postoji, ni u jednom pravu.
To znači da su oružane snage Jugoslavije, kojima sam komandovao, izvršile zločine braneći svoju zemlju uz podršku celog naroda. Znači, sudite, dakle, državi i narodu zbog odbrane od napadača. Uz to, istovremeno, ovde ste suočeni s falsifikatima… Ja pitam javnost – da li tužilac, kad zna da je nešto falsifikovano i montirano u optužnici, može dalje da obavlja svoju funkciju?
Nedostupni svedoci
A, inače, što se tiče ovih lažnih optužbi i mojih argumenata, a pre svega, što se tiče istine pred svetskom javnošću, ja ću veoma koristiti svoje pravo da zahtevam i ispitam svedoke koji su direktni akteri ovih događaja. S obzirom na sve okolnosti, s obzirom na mirovni proces, s obzirom na odluke, s obzirom na politiku i realizaciju te politike, a posebno s obzirom na zločine, zahtevaću da ovde pristupe svedoci i da mi se omogući da ispitam i Klintona, i Olbrajtovu, i Širaka, i Blera, i Šredera, i Kinkela, i Fišera, i Vedrina, i Kuka, i Ovena, i Stoltenberga, i Jasušija Akašija, i Dinija, i Kofija Anana, i Volebeka, i Šarpinga, i Dola, i američki tim na pregovorima u Dejtonu, i državnike prisutne na potpisivanju Sporazuma u Parizu. Dakle, sve osim Blera i Šredera sa kojima nisam razgovarao…
Pored razjašnjavanja uzroka i posledica zločina počinjenih nad mojom zemljom i mojim narodom, biće važno da se razjasni odgovor na pitanje kako to da sam ja imao opštu podršku, na primer 1995, 1996, 1997. i tako dalje, i sada posle čitave jedne decenije postajem predmet optužbe, ni manje ni više, nego za genocid 1991, druge, treće i ne znam već sve kada, ali svakako pre toga. A i na mnoge druge političke i materijalne okolnosti od kojih ću još na neke da ukažem sada, na neke kasnije.
Neću pobeći
Milošević je u jednom trenutku od sudskog veća zatražio da ga puste na slobodu jer „ceo svet zna“ da on neće pobeći iz borbe za istinu: – Pa, ja bih time obrukao ne samo sebe i svoju porodicu nego ceo narod i ceo slobodarski svet koji veruje u ideju slobode i pravde… Vi biste hteli da mi plivamo na 100 metara s tim da meni budu vezane i ruke i noge i to smatrate ravnopravnošću stranaka i fer suđenjem rukama.
Politika genocida
Govoreći pred Haškim tribunalom, Slobodan Milošević je istakao:
– Meni su govorili politički lideri parlamentarnih stranaka Italije, sve sam ih primio za vreme rata, i leve i desne: ‘Mi nismo nezavisna država, nas niko ne pita da li ćemo da ratujemo sa susednom zemljom.’ Agresija je pokazala da NATO pakt nije savez, nego prilepak američke administracije koja može da ga upotrebi onda kad ona odluči i kako odluči. Napomenuo je i sledeće:
– I danas Amerikanci traže da se po svetu hapse svi koji imaju veze sa teroristima. Po tom osnovu trebalo bi odmah da uhapse Klarka i Olbrajtovu i ostale svoje funkcionere. Za njih uopšte nije sporno da su imali, i to duboke veze sa teroristima. U stvari, ono što nijedan njegov prethodnik nije učinio, učinio je demokrata Klinton. On je proglasio genocid za državnu politiku, rekao je da na njihovoj strani neće biti žrtava, proglasio je uništenje nezavisne i suverene države 676 puta slabije, 10.000 kilometara daleko od Amerike, za cilj u ratu bez žrtava.
Izvor: VESTI
Vezane vijesti:
Poslednje svedočenje (1): Dajte milijardu i vaš je
Poslednje svedočenje (2): Nisu mu dozvolili da kaže
Poslednje svedočenje (3): Tri laži ne daju istinu
