Poslednje svedočenje (11): Francuzi smislili Srebrenicu

U novoj knjizi Slobodana Miloševića posebno su zanimljivi njegovi odgovori – optužbe na pokušaje haških tužilaca da mu pripišu vodeću, komandnu ulogu u gotovosvim najtežim i dobro poznatim zločinima koji su se devedesetih godina prošlogveka dešavali, ne samo na Kosovu i Metohiji nego i u Hrvatskoj i naročito Bosni iHercegovini.

Pri tome se pretežno oslanjao na zapadne izvore i dokaze ko je stvarno stajao iza tih zločina i u kojim su centrima moći smišljani.

„Već avgusta te godine – kaže on, govoreći o poznatoj tragediji na sarajevskim Markalama – „Independent“ je objavio članak svog dopisnika o poverljivom izveštaju Unprofora u Sarajevu, u kojem je rečeno da su najstravičnije zločine, uključujući i smrt šesnaest civila u redu za hleb, izvršili sami Muslimani sa ciljem da pridobiju podršku javnog mnjenja.

Dvostruka igra

CNN, takođe, „Corriere della sera“ i „Republika“ od 23. avgusta 1992, govore o gnusnoj dvostrukoj igri Muslimana koja rat u Bosni čini svirepijim i užasnijim, ističući da je ubistvo ljudi u redu za hleb delo Muslimana. „Corriere della sera“ naglašava da sve ukazuje na to da su branioci Sarajeva, Muslimani i Hrvati, organizovali ‘više napada na sopstvene građane u nadi da će na taj način produbiti dramu Sarajeva svaljujući, pri tome, isključivu krivicu na Srbe’.

Najpoznatiji haški optuženik se tokom višegodišnje odbrane u više navrata vraćao i na zločin u Srebrenici za koji je, kako tvrdi, prvi put čuo od Karla Bilta i ponavljao da mu se i Radovan Karadžić kleo da ništa o tome nije znao:

„Sve kasnije informacije su to i potvrdile uključujući i naknadno objavljen glavni izveštaj holandske vlade od aprila 2001. u kome u tački 10. doslovce piše: ‘Ne postoje nikakve indicije da je akcija izvedena u saradnji sa Beogradom, niti u smislu političke, niti u smislu vojne koordinacije.“ Time bi, gospodo, što se mene tiče, na to moglo da se stavi tačka, ali ja ne želim da je stavim, jer želim da se otkrije istina u vezi s tim suludim zločinom u interesu pravde, on mora da bude objašnjen pred svetskom javnošću, a informacije koje sam ja dosad prikupio, a biće ih još, govore o tome kako je Izetbegović koristio Srebrenicu za sve vrste manipulacija i držao u rezervi za razne političke nagodbe… vreme će pokazati da je prvog jula 1995, u kući jednog Muslimana, bivšeg predsednika opštine, u Zvorniku, gde su prisustvovala dva predstavnika muslimanske vlade u Sarajevu, predstavnici jedne plaćeničke vojne formacije u sastavu Vojske Republike Srpske, ali ne pod Komandom Vojske Republike Srpske već Francuske obaveštajne službe, dogovoren taj zločin – napuštanje Srebrenice i pokolj.

Svi podaci pokazuju da o tome ništa nije znao ni general Mladić, ni general Krstić, koji je ovde inače osuđen, a ja sam lično uveren da ni Mladiću ni Krstiću vojnička čast ne bi dozvolila da streljaju ni ratne zarobljenike, ni civile. Pogotovu Mladiću i Krstiću, generalima koji su tokom celog rata upravo pokazivali najviše nastojanja da se uvek zaštite ratni zarobljenici i civili.

Tom plaćeničkom jedinicom – nastavlja Milošević – komandovali su isti oni koji su iste te ljude poslali samo godinu dana kasnije u Zair, da organizuju pobune i masakr. To je napravila ista komanda koja je godinu dana nakon Srebrenice organizovala kupovinu oružja, pa molim vas, neka vaši, oni koji za to primaju platu – imaju stotine saradnika – traže od Žaka Širaka i Francuske obaveštajne službe, i iz drugih službi, šta znaju o ovim činjenicama u Srebrenici. A obaveštajne informacije kojima ja raspolažem govore da je svrha napravljenog dogovora – francuska zamisao – bila sledeća: rat u Bosni treba završiti efikasnim akcijama NATO-a, bombardovanjem i direktnim vojnim angažmanom. Kao opravdanje za vojnu akciju poslužiće „genocid“ koji će Srbi da izvrše. Izvršenjem „genocida“ slabi se srpska pregovaračka strana.

-Interes je i Srba i Muslimana – dodaje Milošević – da se o Srebrenici sazna istina, a ne da se stvara jedan lažni mit. Doprinos istini o Srebrenici neće biti ni vaše fabrikovanje lažnih svedoka, ni pritisci Pedija Ešdauna na rukovodstvo Republike Srpske. Sinhronizovano i odavde i tamo pokušava da se napravi dvostruki zločin koji vređa i mrtve i žive…“

A da su Alija Izetbegović i njegova partija bili protiv svakog mira i kako su manipulisali svojim narodom, Milošević je pokazao na primeru Trebinja citirajući jedno pismo koje je Hasan Čengić, sekretar Izetbegovićove partije, 20. januara 1993. godine, uputio rukovodstvu podružnice stranke u Trebinju pod naslovom „Instrukcija o iseljavanju iz Trebinja“: „Kako situacija u Bosni i Hercegovini – stoji u tom pismu – iz časa u čas postaje u pogledu bezbjednosti složenija, osobito nakon prihvatanja ženevskih dokumenata od strane Karadžića i njegove klike na Palama, potrebno je u cilju ostvarenja težnji svih Muslimana, očuvanja i jačanja naše države Bosne i Hercegovine hitno poduzeti sledeće mere na terenu trebinjske opštine: prvo, preko naših aktivista animirati sve Muslimane da u što skorijem vremenu napuste Trebinje i pređu u Crnu Goru. Drugo, imovinu pokretnu i nepokretnu delimično prodati… treće, ne libiti se od pritisaka pa i primjene sile prema onim Muslimanima koji ne postupe po ovoj zapovijesti… S poštovanjem, selam alejkum, sekretar SDA Hasan Čengić“…

Svete namere

Na osnovu toga taj Opštinski odbor SDA izdaje svoj poziv: „Srbočetnička armada na čelu sa svojim vođom Karadžićem – piše pored ostalog u tom proglasu – pokušava da nas spriječi u našoj svetoj namjeri, pa varajući svjetsku javnost, posebno sada u Ženevi, lažno prikazuje lojalnost trebinjskih Muslimana srbočetničkoj diktaturi i odanost takozvanoj Republici Srpskoj i njenoj vojnoj hajdučiji… Minimum koji se od nas traži je momentalno istupanje svih Muslimana iz takozvane Vojske Republike Srpske, a naša je obaveza da dijeleći sudbinu našeg cjelokupnog naroda skupa sa svojim porodicama i ostalim dijelom naših građana odemo za Crnu Goru…“