Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Иако историчари кажу да jе последњи сукоб у Другом светском рату завршен 20. маjа 1945 на холандском острву Тексел, постоjе броjни сведоци и сведочанства коjа указуjу да jе рат заправо завршен осам дана касниjе када су партизани сломили отпор усташких jединица у месту Оџак
Битка на холандском острву Тексел у Северном мору, окончана 20. маjа 1945, сматра се последњом у Европи. Да ли jе заиста била последња? Мало jе позната чињеница да jе последња битка у Европи била битка за Оџаке, сада у БиХ, а тада на териториjи злочиначке НДХ и да jе вођена од 16. априла до 28. маjа 1945. Требало jе окончати борбе до 25. маjа на Титов рођендан, али су до тада уjутру jединице 20. романиjске и 19. бирчанске бригаде у саставу 27. српске ударне дивизиjе успеле да заузму само место Оџак, док jе цела операциjа завршена три дана касниjе. Операциjом jе руководио командант 27. српске ударне дивизиjе потпуковник Милош Зекић, а команданти бригада су били: 20. романиjске маjор Радомир Шћепановић, 16. муслиманске маjор Спасоjе Мићић, 19. бирчанске маjор Милош Тришић и 14. средњобосанске маjор Стеван Кнежевић. Подаци о jачини jединица у људству и наоружању варираjу, али страни извори кажу да су усташке снаге имале око 4.200, а партизанске око 9.000 бораца. Супротно овоме, усташки свештеници, надалеко познати Крунослав Драгановић („пацовски канали”) и Грга Вилић спомињу невероватне броjке да jе са усташке стране било само око 1.700 „домољуба”, а партизанских „комунистичких злочинаца” преко 20.000 те да jе однос снага био 11:1. Нажалост, исто се тврди и у савременим хрватским „изворима” уз тврдњу да су „у Посавини и Оџацима 1945. ударени темељи модерне и самосталне Хрватске”! О жестини ове битке говори чињеница да су већ на самом почетку погинула чак два од четири команданата бригада: Спасоjе Мићић и Милан Тришић, коjе су заменили Омер Дедић и Ратко Јовичић.
Дуго су чињенице о овоj бици биле потпуно непознате широj jавности, док jе у воjним и партиjским круговима прећуткивана. Први пут се битка за Оџаке jавно помиње у недељнику НИН од 1. jуна 1975. у чланку Анте Цигељевића под називом „Опкољени осињак”. Велики део усташких снага jе успео да се пробиjе ка Аустриjи. У последњем тренутку су борци 25. српске дивизиjе и 16. муслиманске бригаде спречили њихово даље повлачење, па су се усташе вратиле у Подвучjак и Оџаке. Заповедник им jе био логорник Петар Раjковачић. Одлично jе организовао одбрану с обзиром на то да jе и сам био из тог краjа. Издао jе наређење да се „сви боре до последњег човека и да нема ратних заробљеника”! Имао jе на располагању преко 4.200 бораца, топове, минобацаче и тешке митраљезе. У данашњоj Хрватскоj Оџаци се називаjу „посавским Блаjбургом”!
Пошто Оџаци нису заузети ни после 10 дана борбе, Генералштаб ЈА одлучуjе да повуче 25. српску дивизиjу и да од 28. априла целу операциjу спроведе 27. српска ударна дивизиjа. После првобитних успеха, 20. романиjска и 19. бирчанска бригада су морале да се повуку на почетне положаjе, па jе Генералштаб ЈА издао упозорење Милошу Зекићу, Радомиру Шћепановићу и Ратку Јовичићу да се „по сваку цену и у наjкраћем року мораjу заузети Оџаци и таj део Посавине”. По пристизању и распоређивању све четири бригаде, Генералштаб ЈА издаjе „последње упозорење команданту 3. корпуса Перу Косорићу да ће он лично као и остали команданти сносити сву одговорност ако Посавина и Оџаци не буду ослобођени до 25. 5. 1945.” Бригаде су одмах кренуле у jуриш, али су се поново морале повући. Броj погинулих на обе стране се броjао већ у стотинама.
Заробљене Усташе у Оџаку 27. маjа 1945. (Фото www.znaci.net)
У операциjу се 22. маjа укључуjе први пут и ратно ваздухопловство с ескадрилом од седам совjетских авиона а стижу и оклопно-механизоване снаге. Психолошки ефекат нових снага jе разорно деловао на усташе. Почели су да се предаjу у великом броjу. Један део jе кренуо у пробоj и уз огромне жртве на обе стране у томе и успео. Ипак, и даље jе велики броj остао да брани Посавину. У касним вечерњим сатима 24. маjа команданти 20. романиjске и 19. бирчанске бригаде Радомир Шћепановић и Ратко Јовичић су своjим борцима наредили последњи jуриш на неприjатеља и коначно заузели Оџаке 25. маjа у раним jутарњим сатима.
Биланс победе jе био страшан. Преко 1.200 погинулих партизанских бораца, од тога два команданта бригада, jедан политички комесар и преко 30 официра! Код усташа jе било преко 1.500 погинулих и око 1.000 рањених и заробљених. Међу онима коjи су успели да се пробиjу jе био и Петар Раjковачић с породицом.
Епилог и последице битке за Оџаке су и данас контроверзне и обавиjене велом таjне. Неспорно jе да су партизанске jединице однеле победу, али остаjу питања зашто jе ова операциjа толико дуго траjала, зашто Генералштаб ЈА ниjе раниjе укључио авиjациjу и тенковске jединице и да ли jе било неопходно да погине толико младих бораца када jе рат већ био завршен? Сигурно jе да су усташке снаге погрешно процењене и потцењене. У тоj фази jе било могуће ангажовати много jаче снаге и сачувати младе животе прекаљених бораца, углавном српске младежи, баш као и на Сремском фронту. Можда се зато о томе ћутало све до 1975. А од тада све до данас.
Да ли су Оџаци заиста ослобођени? Изгледа да нису! Јер сви послератни усташки и хрватски извори од 1990. говоре о „паду Оџака”, а не ослобођењу и о 3.375 хрватских удовица чиjе су мужеве и синове партизански злочинци измасакрирали. Као и старце, жене и децу у колевци. Ту сазнаjемо „да су партизани без икаквог разлога побили преко 3.000 грађана коjи су мирно живели и обрађивали земљу?” Мало jе чудно да су по своjим кућама имали топове, минобацаче и тешке митраљезе коjи су могли да оборе и авион! Кажу и да „витез” Петар Раjковачић и његови домобрани и крижари нису били савезници Трећег раjха и да jе њима нацизам био стран, да су имали психолошки отпор према злочинима нациста, да Србе коjи су били лоjални власти нико ниjе дирао, да jе Павелић био принуђен да се приклони Немцима и да jе то била политичка игра да Хрватска коначно постане независна!”
Присуствуjемо наjстрашниjем фалсификовању историjе. У Истанбулу jе jуна 2014. одржана конференциjа антрополога jугоисточне Европе под називом „Културе у кризама”, понашање породица, народа и верских заjедница у рату и миру уз поjаву „посебних облика патње”! И све би то било у реду да се ниjе радило искључиво о БиХ, као и да на њоj посебну пажњу ниjе изазвао председник удруге „Фра Грга Вилић” коjи jе говорио о бици за Оџаке 1945. у добро познатом проусташком вокабулару. Учесници су затим посетили Оџаке и разговарали с преживелим сведоцима о партизанским злочинима и терору! Поред учесника из БиХ, Хрватске и Словениjе, ниjе позван нико из Србиjе, а сви су позвани да се 2015. поново сретну на месту партизанских злочина – у Оџацима! Тако ће данас, 25. маjа 2015, на некадашњи Дан младости и Дан ослобођења Оџака бити међународно обележавање 70-годишњице битке за Оџак с научним програмом.
Јасеновац jе прошао у тишини. Блаjбург у неоусташкоj буци. Шта нас чека у понедељак 25. маjа 2015. у Оџацима? Можда ће партизански команданти и борци после изношења научних доказа бити означени као окупатори и ратни злочинци? И шта оно рече Јован Дучић о „наjхрабриjем народу на свету”?
Проф. др Душан Шћепановић
Дечjи хирург и дечjи уролог
Извор: ПОЛИТИКА
Везане виjести:
оскрнављен дио спомен-костурнице из другог свjетског рата
Дан побjеде над злом – Jadovno 1941.
У БЛАЈБУРГУ НЕ ЖАЛЕ ЗА ЖРТВАМА, НЕГО ЗА НДХ – Jadovno …
Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 08. октобра 2015. године.
