POSLANICA STRADALIH

Jerej Boško R. Marinkov napisao je pesmu posvećenu bebi Milici Jovanović – stradaloj u Mošorinu, u Raciji 1942. godine, i svim žrtvama tog strašnog zločina.

Hristos se rodi, porodico moja,
i rodi i vaskrse i zločince nadmaši,
i mene prihvati bez ijedne molitve,
jer ne znam čitati, ali sam Reč poznala.

Hristos se rodi, divni moji gosti,
osvanuli pred sofrom koju svake godine ukrasim,
o Njegovom i svom rođendanu,
jer drugog rođenja sem Njegove slave i svoje smrti nemam.

I nemam drugih gostiju
sem Njegove milosti i vašeg sećanja,
da se zaigram i da mi se čestita na smrti.

Da sam imala jedan, bilo bi ih mnoštvo do danas,
i mnogi moji sinovi danas bi bele košulje obukli,
a, kćeri dukate po njedrima rasule,
da raduju onu koja nikada majka nije bila.

I svi potomci u radosti uprti,
i unuci i praunuci u rasejanim mislima
i danas bi me ljubili.

Ovako, ja slavim zajedno sa Njim i sa vama,
i svake se godine provučem kroz sabrane duše
i prinosim čašu slatkog vina,
izlivenog iz večnog Putira koji Prota i sada drži.

Pred njim i pred vama držim ja i čašu mleka
koju nisam onomad ispila,
ali je ispijam nepresušnu do danas u krilu svoje majke,
iz kojeg su me odneli neki neljudi,
bez jezika čovečjeg i životu predali.

A, i kolevku nosim uz putine,
da dočekam vaše darove i da ih podelim,
sa večnim stražarima oko ovog Hrama
u kojem smo se upoznali.

Hristos se rodi, oče i majko,
i tebi neznana sestro neka se rađa,
da ne umre nikad i tebi brate…

Tebi neka iznikne seme,
koje neće držati svoju krv u rukama
i koje će pamtiti svako čedo od roda našega.

I danas, kao i svih ovih godina,
majka mi crvenu mašnicu vezuje i pletenicu ukrašava
za rođendan koji nikada neću dočekati,
ali hoću vas i jesam Njega,
u svom bunarskom vertepu gde sam život pronašla,
jer vi ste moji mudraci sa Istoka
i moja nova kolevka u kojoj sam živa i sigurna,
u kojoj se radujem zajedno sa onima koje nisam rodila
i sa vama,
uz mirnu molitvu i za one koji su me ubili.

Hristos se rodi, porodico moja!

Izvor: EPARHIJA BAČKA