Поново у Грубишном Пољу

На глави ми капа коју сам добио у логору. Сјела је на уши, а шилт велик па ме штити од кише. Кад сам одавдје отјеран, прије два мјесеца, био је лијеп, сунчан дан. Топло, прашина, кестени пуни зеленога лишћа… Сада је све мокро. На плочнику мокро, труло лишће, гране голе, грабе зарасле високом, иструлом и мокром травом. Мајн је отишао, жури ради кише, а ја идем некако спорије. Стеву такођер не видим. Пролазим мимо католичког цинтора, мимо старе школе. С лијеве стране се наставља високи дебели зид “предстојниковог стана”. На зиду је више мањих рупа-пушкарница и једна велика кроз коју вири некаква цијев, а остали дио оружја покривен је целтом, церадом. Присјећам се оних крикова и јаука, пуцњева из подрума… У том здању су мучили, клали и убијали људе које су одводили из парка у коме смо сви били затворени. Парк исто изгледа изобличен у односу на ону слику када смо ту првих дана октобра били затворени, спавали на тврдој сухој земљи. Све је суморно, некако тамно од те влаге по земљи и дрвећу коју још замагљује мјешавина снијега и кише који не престају. Све дјелује некако уморно, беживотно. Никога од људи не срећем, никога не видим у цијелом видокругу крижања на коме се налазим. Разлог је ваљда хладно јутро. Рано је, а и те сталне падавине… Улазим у нашу улицу коју, послије вароша, зовемо „горњи крај“. Моја кућа је на броју 43. Рушевине Бркића куће, катнице коју су запалили партизани приликом напада на Грубишно крајем септембра, дјелују некако застрашујуће. Идем тако сам, нигдје никога, а већ је лијепо свануло. Врата цинтора православне цркве Св. Ђурђа су отворена, отворена су и црквена врата. На фарофу још је онај натпис „ЖАП”, који сам упознао негдје у зиму 1940. године. Бартлов сокак је јако разлокан и блатњав. Са страна, висока поцрњела трава. Ето и куће кројача Мајна са којим сам био у Бјеловару и у влаку. Висока капија затворена, врата радње исто затворена. Амиџића сокак је готово исти као Бартлов. Још мало хода па ћу видјети моју кућу са њезиних пет двокрилних прозора који су офарбани свијетло зеленом бојом. Тај видик пуца од Шегића куће, од липе која се налази на самом рубу тротоара. У ту кућу су 1941. године усељени Словенци из Трбовља – професор Станко Пониквар, његова жена Анка, учитељица, и троје дјеце. Гледам моју кућу и мислим како ћу их изненадити. Утом се појави нетко на кухињском прозору. Не распознајем одмах тко је. Још неколико корака и видим да је то Ранка Бобића, наша кума која је побјегла са мјеста групног стријељања и том приликом била рањена. Мајка и млађи брат Ранко ту су јој убијени, како сам раније написао. Њезин отац и старији брат отјерани су априла 1941. године и убијени у Јадовну. Она сада нема никога. Махнем јој руком, али она не одмахује. Ускоро се на прозору појави и моја Јованка. Сада ми је срце пуно, машем им руком. Оне не одмахују, а онда одједном нестадоше са прозора. Покушавам да се журим, али ми некако не иде, уморан сам. Ето, сада из дворишта изађе мама и трчи према мени, а за њом изађоше Јованка и Ранка. Сретосмо се пред Сингеровом кућом, љубимо се и сви плачемо. Упућују ми пуно свакаквих питања и воде ме кући. Кажу да су видјеле гдје машем, ал’ ме нису препознале. Њима је рекао Стево Циганин да ја долазим па су ме очекивале, али ме нису препознале. Стево се од мене изгубио још у Бјеловару (ваљда ради оних домобрана) и више га нисам видио. Он је млад и снажан и дошао је пуно прије мене. Ипак ме је послушао и није продужио за Јасеновац. Погинуо је у партизанима 1944. године. Мама, Јованка и Ранка нису ме препознале када сам махао од Шегића куће јер сам им остао у другачијој успомени. Никад нисам имао “дугачки” капут. Не знам да ли га је итко имао у горњем крају. Имали су Словенци, па су ваљда мислиле да је то нетко од словенске дјеце. Исто тако, дошао сам у хлачама “пумперицама”, свијетло шаренима, а капу са шилтом, коју смо звали “ћепица”, носила су понека дјеца комшија Чеха, а од Срба нитко. Ваљда сам и другачије ходао, онако слаб и већ болестан. Касније ми је мама причала: „Када си дошао, имао си само главу и кољена. Тако си био мршав”. Улазимо у двориште, врата од штале су затворена. Мислим да ли су Цеда, Маленка, Милова и Голуба унутра. У кухињи је топло, лијево је некаква сећија која ту није била, десно је зидани шпорет, а под прозорима је наш кухињски сто. Плоча је од двије крушкове, дебеле планке, на челима повезане са гвожђем у облику латиничног слова „С”. Лијево од стола је кухињски креденац, али без крила, отворен. Прозори су застакљени, али она дебела стакла у доњем дијелу, бијеле и зелене боје, заљепљена су јер су попуцала, али нису испала из лежишта. Највише гледам у стол јер њега сам пуно пута у Јасеновцу оплакао и питао се да ли ћемо се икада поново сакупити око њега. Извадим остатак репе из торбе, а оне се смију и чуде се откуда ми репа. Причам им. Нуде ме јелом, али ми некако не иде. Боли ме глава и опет ми је зима иако се ложи. Дајем мами папире које сам добио у логору. Она их чита и каже да сутра морамо отићи у усташки логор да се пријавим и да им покажемо папире. Слаб сам, извалио сам се на ону сећију, а мама каже да ћу ја ту спавати. „Ту је топло, а ти кажеш да ти је зима”, рекла ми је. Мама ми ујутро прича да сам немирно спавао, да сам викао и да је она долазила. Ја се не сјећам. Ујутро глава даље боли, час зима, час вруће, а морамо ићи у усташки логор. Идем са мамом, а једва ходам, глава ме страшно боли. Комшије нас срећу, понешто питају, мама одговара и каже им да сам слаб и да ме јако боли глава. Показали смо папире, питају ме како ми је било, колико сам био у логору… Одговарам да је било добро, да сам био два мјесеца. Јадна мама говори им да ме јако боли глава, да изгледа имам ватру. Идемо кући, као, журимо се кући, а ја се једва држим на ногама. Једва сам чекао да легнем на ону сећију. Мама ме изула и нечим ме покрила. Глава боли па не могу заспати. Нуде ме храном – не једе ми се, наговоре ме – пробам, опет не иде. Нема више оне похлепе за храном кад сам очима јео све што се јести могло. Констатирају да имам ватру, па грозницу која ме тресе, и кажу да ће мама ићи по доктора. Има неки доктор Словенац кога су исто дотјерали негдје од Марибора. Нуде ми млијеко, па ја запитах да ли се Голуба доји. То је била јака и лијепа јуница, бијела са блиједим браунастим пјегама. „Ма, јој, не питај. Све је отјерано, све – и благо, и све свиње. Ни кокоши нисам нашла”, рече јадна мама. „Овај стол сам нашла више штагља у снијегу. Тамо сам нашла и онај лонац, ’жељезњачић’, у коме смо кухали жганце. Кум Лојзо Рингл нам је дао ону своју Маленку са једним рогом (стара крава), па, ето, бар млијека имамо. Он нам је довезао и лонац масти. Молила сам га да нам пооре ограду да нешто посијем. Дошао је, поор’о и својим житом посијао, већ је био снијег. Послије тога, одмах сам ишла тебе тражити”, прича мама. Тај кум Лојзо Рингл, Шваба, богат газда, био је нама кум код покрштавања (негдје у јулу мјесецу). Имао је два млађа брата. Један је био у домобранству, други у гестаповцима. Онај најмлађи, у гестаповцима, је погинуо. Наводно, у покушају да пребјегне партизанима (Лојзина верзија).

У кухињи се ложи, али мени је стално зима. Сутрадан је дошао доктор и рекао мами да смијем јести само гриз и чај од камилице . „Чај па камилцо”, тако рече доктор. Повремено је долазио и храбрио нас да ћу оздравити јер да сам раније имао добар мираз. Чујем из разговора маме, Јованке, Тине и куме Милке, њезине маме, да имам тифус. Кажу да само гриз и чај од камилице могу сачувати моја цријева. Дају ми тај гриз и камилицу, а ја не могу више ни да зинем. Почеше да ме боле зуби, вријеђа ме и гриз. Нос ми је пун краста, зуби почињу да се љуљају. Мама ме наговара да мућкам камилицу у устима, а кад то покушам, кажем јој да ме боли све у устима. Нетко је однекуда донио стипсе, да њоме испирам уста да се зуби не би љуљали. Кад је мама испричала доктору да испирем уста са стипсом, он се наљутио, псовао је и забранио тај поступак. Из разговора чујем да по ноћи бунцам, да вриштим. Долазе неке жене да питају за своје синове – дјечаке који су са мном остали у Јасеновцу. Молим маму да их отјера из куће јер ја не смијем ништа причати о логору. Рекли су ми код отпуштања да не причам како ми је било у логору. У супротном, вратит ће ме у логор. Плачу те жене, плаче и мама, али их некако одстрани из куће. Онда ме она пита у повјерењу да ли је са мном био мали Пелиновић, Пелинковић, Сужњевић… Каже да су то њихове маме. Одговарам јој да су били. Нису више долазиле у кућу, а мама им је пренијела моју потврду (причала ми послије рата). Тако су те јадне мајке остале у нади до краја рата иако су ти дечки завршили своје животе у оном строју из кога ме извео Жига или Геза, непосредно прије везања. Не могу ни да устанем, једино смогнем снаге да окренем главу када ми мама доноси гриз или камилицу. Сав себи смрдим од камилице и гриза. Не могу више да поднесем мирис камилице нити окус гриза, али присиле ме да мало узмем „јер ми то чува цријева”. Причају да снијег пада већ неколико дана. Не видим снијег јер сам тако смјештен на лежају. Чујем и дјецу како се играју на снијегу, а гласна су и кад иду из школе. Једно јутро дође мајстор, зидар Кишосондји, да нам презида кухињу. Ради моје зимогрозности мама га је замолила да набави цигле и президом изолира дио кухиње са пећи. Тако је настало предсобље које је имало троја врата, а овај топли дио имао је само једна врата. Он је то завршио у једном дану. Поставио је и шток, али не и крило врата (док се све мало не просуши). Снијег је пуно нападао, зима је оштра, прозори се леде, а ми чекамо да се зид просуши па да се постави крило врата. У мој јеловник је унесен мед у млијеку, али гриз и камилица и даље имају предност. Почињем осјећати глад. Глава ме не боли. Сједим, помало, на кревету, видим и колики је снијег преко пута – не види се Трегнеров плот. „А од нашег се виде само врхови ’штекета’”, додаје мама. Кад пролазе дјеца, некима се виде само главе, а неки су као у тунелу. Путем пројуре по које саонице, на некима се ухватила дјеца. Стоје на кривама, а држе се за лотру. Присјећам се, прије коју годину дана тако сам се и ја сањкао, па ме госпођа Божица Орлушић казнила лупањем мојом руком о стол. Озлиједила ми палац.

Тада још нисам знао да ме управо она „извадила” из логора.

Мама и Јованка пуштене су из логора на Свету Петку, дакле, 27. октобра 1942. године. По повратку у Грубишно, у нашој кући су нашле новопостављене газде. Кад су се некако њих ријешиле, средиле то мало остатака имања па посијале и нешто жита (уз помоћ ратног кума Рингла), мајка је пошла да ме тражи. Отишла је код логорника Луке Пејашиновића, иначе доброг пријатеља њезиног брата и куће Ђукића. Редовно је долазио на крсну славу, а међусобно су се обилазили и на Божић и Ускрс (иако тај Лука Стеву Ђукића, брата моје мајке, и његовог сина 1941. године није спасио од тјерања у Копривницу). Била је недјеља послије подне, мама је отишла код њега у стан, у којем је био и његов уред, и замолила га да јој да некакву потврду на основу које би она могла ићи тражити мене из Јасеновца. Он јој је одговорио: „Евице, ја ти то не могу никако дати, особито ако је он у Јасеновцу. А онда, знаш, ако је стварно остао тамо…“. А она, сироче, потврђује: „Да, да, да, јесте“. „Вјеројатно ти није више ни жив“, наставио је Лука. „Па, знам“, вели она, „али ја те, ето, молим. Ја бих вољела ићи видјети…“.

Пејашиновић је, међутим, био неумољив. Накако ју је напросто упутио према вратима и измарширао ван иако је она ту и додала: „Па знаш, Лука, да ми је са мојим Луком нестао и старији син, па сад да ми је бар овог млађег извадити“.

Изашла је ван, ни сама не знајући камо ићи – да ли кући или камо другдје. Утом се сјети коме би се могла појадати. Оде госпођи Божици Орлушић, респектној учитељици, која је одгојила генерације ђака, укључујући ту и мога ујака, и моју мајку, и мога оца, и мога брата и сестру, па чак је учила и мене. (Добро се сјећам како ми је једном приликом разбила длан – нешто ме је казнила ради неког санкања, а имала је обичај да нам за казну лупа шаком по столу). Отишла је код ње кући и пожалила се: да је, ето, била код Луке, да јој је овај млађи син остао у Јасеновцу, да је Луку молила за пропусницу, да јој је рекао да он то не смије, да не може дати, да је питање да ли јој је млађи син и жив… Мама је то испричала, а госпођа Орлушић је одмах устала (како мама вели: „Она је одмах устала, ја још нисам ни сјела“), обукла капут и рекла: „Ајмо“. И вратише се натраг до Луке Пејашиновића. Поздравише тамо са „добра вечер“ (већ је падао мрак), а Орлушићка одмах с врата рече: „Лука, што ти ниси Евици дао ту потврду, ту пропусницу за малог“? „Ма, знате, госпођо Орлушић, ми то не смијемо давати, посебно не за Јасеновац, а Евица каже да је он остао у Јасеновцу. И да вам кажем – питање је да ли је и жив пошто је остао у Јасеновцу“. „Лука, немој о томе је ли жив. Ти своје направи – дај јој ту потврду“, неумољива је била госпођа Орлушић. Овај стао, гледа…

Да поновим, госпођа Орлушић је била респектна учитељица, које се и Лука Пејашиновић и у том часу прибојавао као њен бивши ђак. То је респект. И – Лука сједе, написа цедуљу, удари некакав жиг и пропусницу пружи мами. А могао је обје те жене – ту стару Орлушићку, учитељицу, и моју маму – затворити, наредити некоме да их затвори.

Такођер, да и то овдје споменем, мени није никада касније било јасно, а нисам ни питао како је могуће било да госпођа Орлушић са својом кћерком Иванком није отјерена ‘42. у логор? Додуше, нисам ни сигуран да није била у логору.

Божица Орлушић била је кћерка православног попа, проте Јована Марковића. Имала је двије сестре – Милицу и Лепосаву.

Парадокс и контраст! Дакле, мене је у ствари из логора извадила кћерка православног попа, којег су ‘41. за браду одвели из фарофа, ставили га у влак и отјерали га у Цапраг, а из Цапрага у Србију. (Послије рата се вратио из Србије).

Кад су Божица и моја мама са пропусницом изашле од Луке, мајка је отишла равно кући и на брзину спремила у своју кошару то што је мислила понијети да има јести успут. Влак из Грубишног Поља за Загреб ишао је ујутро, негдје у четири сата.

У влаку је срела Никицу Цвикића, нашег Грубишнопољца који је прије Другог свјетског рата био пилот Краљевине Југославије, а сада је био у њемачком ваздухопловству. Цвикић је био на кратком одсуству, у посјети родитељима у Грубишном Пољу. Мама му је испричала којим се послом запутила у Загреб, а он је почео да плаче (били су сами у купеу). Почели су да разговарају и о томе како су ти наши страдали у Копривници, а тамо је отјеран и његов млађи брат Гојко. Мама каже: „Сва униформа му је на прсима била мокра од суза“. „Ево, видите, кумо, мој Гојко је завршио у Копривници, а ја“, вели он, „носим ову униформу и срамим се“. Растали су се доласком у Загреб.

Након растанка са Цвикићем, мама је отишла пред Усташку надзорну службу, која се налазила на тргу (касније Трг жртава фашизма) на којем се тада налазила џамија. Међутим, понедјељак није био уредовни дан и усташа, који се налазио на улазу, глатко јој је одбрусио: „Одби’“. И на њене замолбе, било је само: „Одби’“. Неће он да разговара. Она, сироче, стаде тамо код неког кестена, плаче, не зна шта ће. Кад, послије неког времена, излази из тог усташког стожера нека жена. Види маму како плаче код оног кестења (од врата надзорне службе до тог мјеста гдје је мама уплакана стајала има неких 15, 20 метара). И пита та жена: „Ћерце, што ти плачеш“? Ова одговара: „Ма, знате…“, и исприча јој сав тај свој јад укратко. Жена вели: „Добро, ‘ајде са мном“. И одведе она моју маму у свој стан, који се налазио у близини. Упозна је са својом дјецом (два дечка, гимназијалца) и рече јој да буде у стану док се она не врати: „Ту сједи, топло ти је, док ја не дођем са посла“. Мама ју је послушала. Занимљиве су биле реакције дјечака кад им је, на њихова питања, испричала своју муку. Дечки почеше да псују и Хитлера и Павелића. Она се тад, сироче, чуди – како то Хрвати, па псују Павелића, псују Хитлера? То се код никога код нас у Грубишном Пољу није догађало. Извадила је она и јело из кошаре, почастила их. Једу, дечки гладни – Загреб, конац ‘42.

Коначно се она жена вратила кући по маму и повела је да ме траже. Ишле су у Завод за глухонијеме, у Завод светог Јеролима и у још неке институције. Узалуд. Гледају они тамо спискове, а мама упорно говори: „Није он нестао, он је у Јасеновцу ост’о. Одвојен је још у Грубишном Пољу, ост’о је међу мушкарцима, а дјеца су остала с нама. Ту дјецу су касније отјерали и она су можда по тим домовима, али он није. Он је у Јасеновцу“.

Већ пада и мрак. Иду натраг. Она жена каже мојој мами: „Слушај ме, иди ти натраг у Грубишно Поље. Ако је жив, доћи ће“. И ова, јадна, шта ће, послуша је. То јој је једино и преостало. Испратила ју је на влак. Влак је у то вријеме ишао негдје око два сата иза поноћи из Загреба. Тим сам се и ја касније вратио у Грубишно.

Мама је, дакле, отишла на влак. Био је уторак кад је дошла кући. Ја сам дошао у четвртак. Касније ми је причала: „Кад си дошао, имао си само главу и кољена“.

Послије рата ни ја ни мама, нажалост, никад нисмо покушали успоставити контакт са том женом која јој је помогла. Тек негдје седамдесет и неке, осамдесете, питао сам тадашњег министра здравља Зорића, мислим да му је Иво било име, да ли можда зна извјесну госпођу Даницу Зорић, која је становала ту у Загребу, у близини. Испричао сам му да ме је она спасила.

Несхватљива је та некаква небрига, тај неки заборав који је код нас наступио. Не знам како бих то назвао? Да ли је иза свега тога настала некаква амнезија о свим тим догађањима прије мога изласка? Како је могуће да ја никад ту жену нисам потражио? А мати ми је рекла и име и презиме. Ни она није никада, ни кад је долазила код мене у Загреб, изразила жељу да је потражимо.

Мама је од некога сазнала да су на одсуство дошли Ђурић Крамарић и неки из Пемије – Новачић (?), усташе из Јасеновца. Чула је да говоре како су сазнали да сам дошао из Јасеновца па ће и до нас навратити. Сав сам уплашен. Ишчекивању „посјете” никад краја. Стално о томе причамо. Ваљда ме неће одвести натраг. Бојим се, а немам камо побјећи. „Ако те буду питали како ти је било у логору, ти реци: ’Добро, само сам био гладан’”, савјетује ми мама. „И ништа друго немој говорити”, каже.

Радије пијем млијеко са медом, него камилицу и гриз. Међутим, мама не прескаче гриз и камилицу, они чувају цријева. Ту је већ и једно жалосно искуство: Ката Гашпаревића нашла је свог млађег сина (пет, шест година старог) негдје код Дугог Села. Дала му јести колико је хтио, па је за пар дана умро. Катин старији син Ђуро отјеран је, када и ја, у Јасеновац. Не знам када је тамо нестао. Њезин муж Стеван отјеран је у Копривницу. Тамо је предлагао нашим људима да бјеже, а да ће он усташи отети пушкомитраљез (био је митраљезац у војсци). Сви су то одбили бојећи се за фамилије. У кухињи је лијепо топло – то је и дневна тема кад наиђе Тина или њезина мама, кума Милка. Ложи се мање дрва, а топлије је. Врата на преградном зиду су постављена. Она су, како кажу, склепана од дасака међу којима има доста зазора па су ти међупростори попуњени крпама. Прије су се, говоре, „отворизала“ троја врата, а из сваких полије ледени зрак кад се отворе.

Маријан не станује код нас. Нашао је стан негдје у вароши. У његовој собици се не ложи, па можда дође на прољеће, кад отопли. Уз помоћ Јованке и маме дођем до прозора и ту сједим – гледам како се дјеца играју, познате људе које нисам дуго видио… Нека дјеца ми машу кад пролазе. Нитко од њих не долази јер ја имам заразну болест тифус. На штоку прозора, доље, положене су крпе да отуда не пири, а кад се топи лед на стаклима, да купе воду. Све више осјећам глад, тражим млијеко и мед. Доктор долази рјеђе. Рекао је да могу јести свјежи сир, а помало и пилећу јухицу. Каже да не морам јести гриз, али чај од камилице морам, и да са камилицом испирам уста. Зуби се још љуљају, осјетљиви су, али су ми красте носа и око уста нестале. Једно јутро кажем мами да пита доктора смијем ли јести мало печенога меса. То му је рекла приликом сљедеће посјете. Одобрио је телетину, али ситно нарезану и мало. Мучио сам се док сам јео јер су ме зуби бољели. Доктор је рекао да би требало узимати лимуна, али тога нема. Каже доктор да могу пити расола, по неколико гутљаја прије подне, па опет послије подне. Чим се ујутро пробудим тражим хладну печену телетину. Послије ми је мама причала да је код људи који су клали телце и продавали месо молила да јој даду, одвагну, телетине (није имала новаца), а да ће им она вратити кад буде клала теле или кад набави новаца. Дакако, увијек је рекла да треба за мене, а сви су углавном знали како сам прошао. Доручковао сам и даље у кревету – пола сједећи, пола лежећи. Ујутро је хладно, али за ручак би се топлије огрнуо и сједио би за столом. Кума Милка и мама често причају како су помагале Ранки у вагону кад су вожене у логор. Ранка је била рањена кад је побјегла са групног стријељања. Тамо су јој убијени мајка и млађи брат Ранко. Отац Петар и старији брат Милан, како рекосмо, отјерани су у Копривницу и убијени у Јадовну. Ето, да поновим њену јадну судбину.

Ојачао сам и све чешће сам код прозора. Час сједим код прозора, час код стола. Не пијем хладну воду, него млаку, охлађену камилицу. Сад ми се не гади. Расол ми исто годи, али мама га посуђује од Трегнера. Тета Анка некад сама донесе пехар, па опет имам пар дана. Ишао бих и напоље, има доста снијега, али и сунца, али не пуштају ме, боје се да ћу се прехладити. Тијесна ми је кухиња и углавном сам на прозору. Готово редовито, уз доручак који тражим рано, мама каже: „Опет си нешто бунц’о и викао у сну”. Припитивала ме што сам сањао. Обично сам у сну бјежао од усташа, а кад би ме ухватили или кад бих се сударио с њима, тада се пробудим. Некад сањам познати амбијент у логору и констатирам како се никако не може изаћи или побјећи. Усташе сам сањао у њиховој униформи, са пушком о рамену, никад нисам сањао њихово лице. Никад нисам сањао лица са којима сам био у логору: брицу Босанца, Милана Адамовића, Учу, Жигу или Гезу, никад. Некад сам и касније сањао типичан логорски амбијент, али не онај који сам познавао, у коме сам био. То су тешки снови, пуни безнађа, страха од непосредне смрти. Понекад у тешком сну, пун страха, у безизлазној животној опасности, сам бих себи рекао: „То није стварност”, па бих се пробудио. Таквих снова било је и педесетак година касније. Сада их већ нема. Али, сјећања се намећу, сама од себе или на било који, и најмањи, подстицај, утисак или податак.

< Влак за Бјеловар креће у два                                                  Садржај                                             Вријеме стрепње и радости >