Помоћни логор Ступачиново – Књига Јадовно 1.

Да би заокружили комплекс логора смрти Госпић, усташе су, уз Јадовно, Слану и Метајну, почетком јула установили и помоћни логор Ступачиново, назван по имену села код Башких Оштарија, недалеко од саобраћајнице Госпић – Карлобаг. Простор овог логора је чинила једна ледина под ведрим небом, ограђена бодљикавом жицом високом 4 метра. Њим је управљао усташки бојник Иван Девчић Пивац, заповједник логора Слана, а замјеник му је био римокатолички жупник из Брушана Ивица Бркљачић.

Транспорти и колоне из Госпића и Овчаре, или директно са жељезничке станице, долазили су овдје веома лако. Иначе прикривено, мјесто испод Велебита је постало жива раскрсница зла. На самом простору логора и у његовој близини налазиле су се бездане јаме: Бадањ, Дулиба, Близница, Кијевац, јама на Плочама и Вранзина јама.

Недалеко од логора се налазила и једна већа штала, с двије просторије, у којима је кратко вријеме чекало на ред за смрт и по више десетине жртава. Како су једни довожени, други су упућивани над бездане.

Ступачиново је у ствари био помоћни логор концентрационог логора Госпић и Јадовна. Његову локацију су условила два битна разлога: добра саобраћајна веза с Госпићем и непосредна близина јама над којима су вршене ликвидације, како заточеника који су долазили из госпићке казнионице или директно са жељезничке станице, тако и оних који су враћани из Слане према Јадовну.

Логор је имао стално осигурање од 60 до 80 усташа, углавном Личана и Далматинаца. У извршавању злочина, њима су помагали усташе које би жртве допратили било из Госпића или с Пага. Средином августа, у Ступачиново су усташе довели више од 4.000 Срба, с намјером да их брзо усмрте у безданим јамама, прије доласка италијанске војске.

Расположиви подаци говоре да је један дио Срба из овог логора пјешице упућиван тринаест километара дугим путем кроз планину Велебит у логор Јадовно, из кога су одвођени до безданих јама у близини логора или до Шаранове јаме. Тако су се у Јадовну знали запрепашћено сусрести пријатељи, рођаци, очеви и синови упућени из казнионице Госпић у различито вријеме, једни према Карлобагу, да би их на пола пута, у Башким Оштаријама, скренули према Ступачинову, па у Јадовно, и други, који су само нешто касније кренули истим путем до раскрснице код села Подоштре, па преко села Трновца и Јадовног, путем смрти дугим 12,5 км, у логор Јадовно. човјек данас не може ни замислити какве су то биле патње, какви су били њихови погледи у посљедњем сусрету, када знају да слиједи стравично убијање маљевима над безданим провалијама.

Јосип Балаж, који је 24. јула ухапшен у Дарувару, затим с другим заточеницима отпремљен у Загреб, па у Госпић, гдје је стигао у сточном вагону 28. јула, упућен је у Ступачиново. „Искрцали су нас у једну шталу гдје није било стоке, али је била пуна ђубра. Ту смо и ми вршили нужду, сједили и лежали до послије подне. Тада је дошао већи број усташа, постројили су нас и пјешице нас тјерали у непознато. То је био марш у пакао. Тада, када су нас усташе добили у колону, пребијању кундацима није било краја. Није било човјека са читавим ребрима. Сви редом, исто као и ја, настојали смо притајивати јауке од боли јер би тада добили још више удараца.

Између нас, свој им лијепим и високим стасом истицао се Миличевић Перица, спорташ ногометаш, голман. Њега су тукли толико да су га пребили, да није уопће могао стати на ноге, те смо га носили у деки, мијењајући се. Гвоздић Благоје, финансијски умировљеник, носио је брадицу. Ми смо га још у Госпићу опомињали да обрије браду, јер је с њом личио на православног попа, али није пристао и тврдоглаво то одбијао. Наше претпоставке су се обистиниле. Усташе су га сматрали попом, путем су му чупали браду са комадићима меса и стално је крварио.

Често су нас заустављали на погодним мјестима заклоњеним од погледа уз саму цесту и вршили претресе. Људи су још имали сатове, прстење и новац а усташе су све отели. чинило им се мало, па су нас од бијеса злостављали све више. Ударац за ударцем и пукнуто ново ребро. То дивљање је трајало све до Карлобага.“[1]

У Ступачинову, као и у логорима Јадовно и Слана, усташе су Србе и Јевреје мучили на све могуће начине: глађу, жеђи, тукли их прутовима, ударали сјекирама, дрвеним и гвозденим батовима, боли и клали ножевима, копали очи и одсјецали поједине дијелове тијела, убијали из пушака, пиштоља, митраљеза или живе бацали у јаме.   Силовали су дјевојчице пред мајкама и мајке пред кћерима, синовима и мужевима.

Тако Јосип Девчић из Швице, који је од априла 1941. до априла 1945. године био писар у оружничкој чети у Госпићу, у својој изјави од 5. јуна 1945. наводи, поред осталог, да се бојник Иван Девчић Пивац пред својим сарадницима хвалио злочинима, да је причао и како је поштарку из Брушана, рођену у околици Карловца (Нетретић), врло лијепу дјевојку, „имао на употреби два дана и двије ноћи и да се на истој наслађивао на све могуће начине, а трећи дан је наредио да и њу доведу на ’Ступачиново’, а када је доведена, да јој је он, Иван Девчић Пивац, са ножем одсјекао груди, потом узео дрвени бат, и исту ударио неколико пута по глави и у јаму је бацио.“[2]

Јосип Девчић, који је имао прилику да чује за злочине и да их види, јер је читаво вријеме рата радио на поменутом мјесту, у истој изјави тврди да је у јаму Бадањ у Ступачинову бачено 10.000 Срба и Јевреја.[3]

Лука Чачић, постолар из Цесарице код Карлобага, у својој изјави датој 1947. године, открио је више појединости о злочинима, злостављањима и пљачкању жртава прије усмрћивања у овом логору: „Кад су усташе доводиле ухапшене Србе и Јевреје на Башке Оштарије током 1941. године, ја сам ишао на Оштарије гдје сам сачекивао ухапшенике од којих сам као и други узимао одијела, вредније ствари, сатове и друго. 1. августа кад сам био на Ступачинову, гледао сам како усташе убијају људе и бацају их у јаме.“[4]

Очевидац Милан Бачић у својем казивању наводи како је почетком августа, код Новог Села близу Оштарија, наишао на групу од око три стотине људи, повезаних жицом, коју су усташе спроводили према логору Ступачиново. На једној ледини су зауставили колону и заточеницима, онако везаним, одузимали све што су имали код себе, чак им и одјећу скидали. Све би то затим продавали цивилном становништву или задржавали за себе. Након пљачке су људе затворили у штале, у којима су их тукли, а сутрадан их одвели над јаму Бадањ и побили.[5]

Петар Смојвер и Божо Шимић, стражари у казнионици у Госпићу, износе низ детаља о злочинима у казнионици, о одвођењу затвореника, у колонама од 400 до 500 људи, у Јадовно или помоћни логор Ступачиново. Њихова свједочења, дата 1. априла 1947. у Јавном тужилаштву за Лику у Госпићу, потврђује и Анте Бркљачић, такође стражар у казнионици.[6]

Успостављањем помоћног логора у Ступачинову, концентрациони логор у Госпићу је у потпуности био оспособљен да прихвати све оне које је усташко редарство из Госпића, према свом нахођењу, отпремало било у збирне логоре било у логоре смрти на Велебиту и отоку Пагу.

[1]   Земљар Анте, н.д., 7980.
[2]   Записник Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача од 5. јуна 1945, ХАК, кут. Јадовно, стр. 4.
[3]   Исто.
[4]   ХАК, фонд Окружни суд Госпић, кут. 32, спис 1/47, инв.бр. кут. 121.
[5]   ХАК, фонд Окружни суд Госпић, кут. 36, спис 64/47, инв.бр. 6379.
[6]   Исто.

Преузмите књигу у PDF формату:

Назад на садржај књиге