Рат је завршен 1945. године и дошла је слобода. Али су остали трагови, ожиљци. Хиљаде згаришта, стотине хиљада усмрћених људи, велики број инвалида и сирочади.
Утихнуло је оружје и зарасла су гробља, запустјеле бројне бездане јаме и стратишта. Немар је прекрио и логор смрти Јадовно на Велебиту, Слану и Метајну на отоку Пагу, логоре Ступачиново и Овчару, концентрациони логор Госпић, казнионицу и мучилиште у згради Окружног суда у Госпићу. Све до данас, више од пола вијека по страдању толиких невиних људи, ова мјеста су углавном необиљежена, понека тек означена, и то недостојанствено, без пијетета према осуђенима без суда, без правде, према онима који су убијани таквом брзином да се смрти нису ни бројале.
Тешко је схватити да у времену од 1945. до 1947. године готово и није било иницијатива за обиљежавање првог логора масовне смрти на подручју НДХ – Јадовна, његових помоћних логора и бројних стратишта. Само су ријетки појединци, потомци заточеника или чланови СУБНОР-а, настојали да се побијени достојанствено сахране, а бездане јаме означе.
Од 1947. године, па све до 90-тих, било је више покушаја да се сам логор обиљежи на једноставан начин, без утрошка великих средстава, да се мјесто логора врати у аутентично стање, са оградом, стубовима и бодљикавом жицом, а да се жртве које су побијене посљедњих дана његовог постојања сахране ту или да им се кости пренесу на гробље у Госпић, гдје би било постављено скромно обиљежје. Међутим, године су пролазиле, службени органи власти жртвама нису посвећивали дужну пажњу, и мјеста злочина је прекрило ново растиње, трње и маховина, а пут до њих је постао готово непроходан. Највјеродостојније документе који свједоче о небризи да логор и његова стратишта буду обиљежени, што је карактеристично и за сва друга на подручју некадашње НДХ, сачували су професор др Коста Поповић из Новог Сада и његова мајка Олга, син и супруга покојног др Јована Поповића, угледног грађанина и љекара из Сремских Карловаца, убијеног у Јадовну 25. јула 1941. године.
Године 1947, Коста Поповић, тадашњи студент медицине, упутио се у Госпић с надом да ће наћи неког ко би га одвео на Велебит и показао му гдје се налазио логор Јадовно, желећи да походи мјесто на коме је убијен његов отац. Уз помоћ Босе Пејновић, чији је брат Милан такође убијен у Јадовну, Поповић је 26. јула кренуо у планину. На простору логора су затекли још увијек укопане стубове и на њима дио бодљикаве жице, око које је ишла стражарска стаза. Плато логора је унутар жице био нижи и подзидан каменом, који су логораши данима копали и слагали у оградни зид. Поред улаза у логор су се налазили остаци барака за стражаре. На платоу и у ближој околини је било расуто много пушчаних чаура, а видио је и неколико малих дрвених корита, која су израдили сами заточеници да би из њих могли јести. Уз једно дрво у близини логора било је наслагано више судова и порција, а крај другог је лежала хрпа различитих шешира и капа. У логору су се налазиле двије велике хумке, зарасле у шумско растиње, под којима су били посмртни остаци заточеника побијених приликом његове ликвидације. Током обиласка, Поповић је израдио и једну скицу логора. Отишао је и до Шаранове јаме, која ни на који начин није била означена, па ју је било тешко пронаћи.
Послије посјете Јадовну, Коста Поповић се запутио у Загреб, у друштво „Просвјета“, Удружење Срба у Хрватској, гдје је изнио оно што је видио у логору, апелујући да Удружење учини све што је у његовој моћи како би усташке жртве биле достојно сахрањене.
Наредне године, 24. маја 1948, он је друштву „Просвјета“ послао писмо из Београда, детаљно описујући шта је све видио у логору Јадовно и поново их молећи да предузму све што је потребно како би се жртве достојно сахраниле, а логор и јаме обиљежили, јер је обавјештен да су они за то надлежни. Пошто одговор није добио, на исту адресу је писао и 14. октобра исте године. Ово писмо цитирам у цијелости: „24. маја 1948. године послано вам је препоручено писмо из Београда под бројем Р-662 следеће садржине: Пре неколико месеци сам био код вас у циљу добијања информација да ли ’Просвјета’ намерава да предузме акцију око откопавања, преноса посмртних остатака или подизања споменика жртвама страдалим на Јадовном код Госпића, и сада вам се обраћам по истом питању:
Из мојега места – Сремских Карловаца – страдала су у логору на Јадовном деветорица грађана међу којима је био и мој отац. У циљу ближега обавештавања о појединостима и проналажења места њиховог страдања, ја сам јесенас био отпутовао на лице места, распитао се и уверио о извесним чињеницама, које ћу вам изнети овде иако су вам можда делимично и познате.
Група интернираца из Сремских Карловаца коју су сачињавали: Божић Милан, земљорадник; Красојевић Боривоје, чиновник; Матејић Бора, пензионер; Матић Александар, трговац; Манојловић Александар, трговац; Пишчевић Миленко, професор; Поповић др Јован, лекар; Просенац Радован, професор и Симеоновић – Чокић др Стеван, адвокат пошто је одведена 20. јуна 1941. године од стране усташа прво у Петроварадин па Вуковар и најзад Копривницу, транспортована је за Госпић. Одатле је група одведена преко села Јадовна шумским путем поред Шаранове јаме у једну удолину у шуми звану Чачића драга, гдје је уређен логор без икаквих зграда. По прикупљеним подацима интернирци из тог логора радили су на продужењу пута, који је требао да буде нов прелаз преко Велебита. Када су Италијани почели да преузимају Далмацију и Лику усташе нису хтеле да повлаче логор него су, према свим подацима – 25.јула ликвидирале цео логор, тј. око 700 људи који су се тамо затекли,[1] и то у самоме месту логора где су их и покопали. Међу тих 700 људи налазили су се и сви наведени Карловчани а међу њима и мој отац на основу исказа једнога интернирца који је спашен из логора шест дана пре ликвидације овога. Према томе и посмртни остаци њихови налазе се у самоме месту логора, а они нису страдали у логору званом Шаранова јама, као што је то доживела маса нашега живља из тога и околних крајева.
Данас приступ логору и само место логора даје следећу слику:
До места логора иде се друмом од села Јадовна поред Шаранове јаме и шумским путем до посљедњег окрета. Затим се иде око четврт сата десно низ шумску падину и наилази се на једну чистину, нешто нижу од околног, шумом обраслог предела, у виду круга, пречника 200 метара и делимично подзиданог каменом. То је некад био пашњак, власништво неких Чачића. Около целог круга виде се стубови са остацима бодљикаве жице око којих около се налази очувана и подзидана, нешто издигнута стражарева стаза. Крај логора се виде у шуми остаци куће за стражу и пећи за печење хлеба.
У самоме логорском кругу се виде две велике хумке једна дуга око 20 метара, широка око два, а у висину око 1,5 метар, правилнога облика, док је друга купаста, округла и неправилна.
По подацима од неколицине људи из околних села Јадовна и Трновца који су имали прилике да се обавесте у оно време о току догађаја у логору под тим хумкама су покопани логораши који су се затекли при ликвидацији логора.
Сада се логор и хумке покривају полако све више коровом и шибљем. Хумке су углавном од глине и ситног камена и лешеви су под глином сигурно још делимично сачували ознаке по којима би се могли познати.
Овим желим да изразим друштву ’Просвета’ у име породица оних који су страдали из мога места јула 1941. године у логору на Јадовну жељу, да као друштво, које је предузело на себе акцију око подизања споменика, чувања од заборава и откопавања масовних гробница и преноса жртава фашистичког терора са територије Н. Д. Хрватске покренете акцију да се и овде изврши ексхумација, пренос и подизање споменика пошто је за све то потребна дозвола власти, материјална средства и олакшице које се појединачно не могу добити ни створити и да се на тај начин очувају од скрнављења и растурања гробова тих мученика и њихова успомена од заборава. Молим вас да нам одговорите.
Београд, С поштовањем
23. мај 1948. Коста Ј. Поповић, студент медицине, Београд, Поп Ташкова ул. бр. 17 /VI реон/
Међутим, на наведено писмо које сте примили ни до дан-данас нисмо од вас примили одговор који смо очекивали. Интересује нас да ли сте ви проверили податке до којих смо дошли или ви можда располажете и неким другим. Овим вас још једном молимо да се заузмете и заинтересујете за ову ствар, а ако се пак ви не сматрате дужним нити позваним да нам помогнете, а ви нам бар помозите да нађемо прави пут и упутите нас на кога да се обратимо, пошто би ми хтели да све буде уређено и припремљено тако да се 25. јула 1951. године, поводом десетогодишњице од њихове трагичне погибије, открије на лицу места споменик и одржи помен.
Очекујући ваш одговор, са поштовањем,
Коста Ј. Поповић
Олга Поповић
Евица Матејић
Ружа Матић
Ленка Божић
Лаза Манојловић
Марија Симеоновић Чокић
Катица Пишчевић
Мара Красојевић, уд. Колибаш
Молим Вас да одговор упутите на адресу: Коста Ј. Поповић, канд. мед. Сремски Карловци Бранков трг бр. 9.“[2]
Сремски Карловци, 18. октобар 1948.
Поповић и рођаци жртава који су својим потписом тражили помоћ од друштва „Просвјета“ ни овог пута нису добили никакав одговор. Не само њихови, него и покушаји других да се жртвама одржи скроман и достојанствен помен поводом десетогодишњице њиховог страдања и да се обиљеже логор Јадовно и његова стратишта остали су безуспјешни. Ни ово није зауставило одлучног и упорног Поповића да и надаље чини све што умије како би жртвама била одата дужна пошта оно што је уобичајено у културном свијету када је ријеч о озакоњеном геноциду над народом лишеним права и суда. Пошто се увјерио да им молбе нису уважене и да 10-годишњица страдања жртава у логору Јадовно неће бити званично обиљежена, одлучио је да помен организује сам. У томе му је помогла Боса Пејновић, која је о његовој намјери обавијестила проту Душана Арамбашића из Госпића и организовала превоз до Јадовна. На самом мјесту логора, 25. јула 1951. године, прота Арамбашић је, у присуству Косте Поповића, његове мајке Олге и Босе Пејновић, одржао опијело свим знаним и незнаним жртвама које су овдје уморене. Самом проти су усташе 1941. убили три кћери, Вукосаву (стару 11 година) Милицу (13) и Софију (15), те супругу Марију, учитељицу (стару 37 година), и њену мајку Софију Јањић из Читлука. Прије опијела, Поповић је у логору поставио крст од храстовог дрвета, на који је била прчвршћена плоча од месинга с угравираним натписом: „На овом месту некадашњег усташког логора на Јадовном провео је заједно са хиљадама невиних жртава посљедње дане пред своју мученичку смрт 25. јула 1941. Др Јован Поповић, лекар из Сремских Карловаца, рођ. 1896. год. Нека се никада не угаси успомена на све њих!“. Намјера је била да крст буде постављен на хумку крај улаза у логор, али се непосредно испод површине земље наишло на посмртне остатке жртава, па је учвршћен на великој гомили камења која се налазила у средини логора. Крст је на овом мјесту стајао до 1958. године, а тада је, седам година касније, и ово скромно обиљежје нестало.
Породице многобројних жртава нису се мириле са сазнањем да кости њихових ближњих и даље леже тек прекривене земљом или у јамама, онако како су их побацали крвници, па су предузимале акције да се то увредљиво стање оконча. У том циљу је Олга Поповић 9. септембра 1951. године дала оглас у „Политици“, позивајући породице пострадалих у логору Јадовно да се заједничком представком обрате Влади Народне Републике Хрватске и затраже ексхумацију и достојанствену сахрану жртава, као и подизање споменика. На оглас се јавило око 40 рођака жртава.
Представка Влади НР Хрватске је упућена 25. октобра 1951. и у њој је наведено: „Молимо да се одобри и изврши масовна ексхумација, а посмртни остаци да буду покопани у заједничку гробницу на православном гробљу у Госпићу. Исто тако предлажемо да се ’Шаранова јама’ у коју су усташе побацале масу својих жртава огради и да се ту постави спомен плоча. Очекујемо да се сада у време прослављања 10-годишњице народне револуције и ослободилачког рата ни ове жртве фашизма неће остати заборављене и да баш зато што су те жртве Срби, народне власти Хрватске неће дозволити да им остаци тако недостојно, и за њихове породице увредљиво, леже онако како су их усташки злочинци побацали.
Очекујемо да ће Влада одобрити и наредити ексхумацију о државном трошку, а апелирамо да то буде извршено до краја ове године, чиме би се обележила 10-годишњица погибије наших жртава. Уколико би приликом ексхумације понекога његова породица ипак препознала и изразила жељу да га пренесе у своје мјесто, молимо да се у таквим случајевима колико је могуће излази у сусрет. Исто тако, у колико је могуће молимо и да се због сиромашних породица из удаљених крајева одобри попуст на државној жељезници за пут на ексхумацију.“[3]
Влади НР Хрватске је уз представку послато и неколико појединачних молби: Петре, удове Јефте Јовановића, чиновника „Шипада“ из Сарајева, др Слободана Вукобратовића, сина др Михајла Вукобратовића, судије из Бјеловара, др Боривоја Сировице, сина Николе Сировице, надлугара из Бјеловара, Саве Ставрића, брата Ратка из Босанског Шамца, Љубице Влатковић, супруге Андрије из Доњег Лапца, Данице Кнежевић, кћери проте Петра Мајсторовића из Дољана и сестре Милојка Мајсторовића, студента, Анке Петровић, супруге Јована, машиновође из Српских Моравица (која упућује молбу и за прва 92 Србина који су на губилиште одведени из Српских Моравица),[4] Душанке Рајчевић, супруге Велимира, жељезничког чиновника из Огулина (која се молбом обраћа и за свекра Светозара Косановића и Петра Радовића из Огулина), Зоре Кос, која се, осим за инжењера Велимира Коса из „Шипада“, обраћа и за 18 Срба који су истог дана одведени у Госпић, Видосаве Љубичић, супруге Емануела, чиновника „Шипада“, Олге Симеоновић Чокић, кћери доктора Стевана Симеоновића Чокића, Мире Красојевић, сестре Боривоја, Руже Матић, супруге Александра, Катице Пишчевић, мајке Миленка, Евице Матејић, супруге Борислава из Сремских Карловаца, и других.
Поред појединачних, уз наведену представку је 30. септембра 1951. упућена заједничка молба већег броја потомака убијених из Карловца, у којој пише: „Доље потписани изјављујемо и желимо да се наши мили и драги који су убијени од усташа 1941. године на Јадовном пренесу у заједничку гробницу која би се подигла на гробљу у Госпићу.“[5]
Таква молба је из Смедеревске Паланке упућена 16. септембра 1951, а из Сарајева 17. октобра 1951. Многи људи су у молбама навели и да су спремни да одвоје посљедњи динар како би помогли ову хуману акцију.
Међутим, од Владе НР Хрватске одговор није стизао пуних осам мјесеци. Тек након поновног инсистирања, 24. јуна 1952, предсједништво Владе НР Хрватске је Народном одбору котара Сремски Карловци упутило писмо, под бројем 6638, којим се одбор моли да обавијести Олгу Поповић да је то Предсједништво 8. марта 1952. формирало комисију која је обишла логор Јадовно и испитала „стање гробова жртава фашистичког терора погубљених на Јадовну“, те Влади поднијела извјештај, у којем стоји: „На пола метра испод површине земље пронађен је један леш, који се сада још налази у стању распадања, те иако је оштра зима и снијега у шуми имаде у висини до 1 метар, леш још заудара. Надаље комисија је констатовала да су и остали лешеви, који се још дубље налазе сложени један на другоме, у току распадања и да је немогуће извршити пренос костију са лица мјеста, тј. из јаме гдје су лешеви сахрањени из хигијенских разлога с једне стране и што имаде више јама у којима су жртве у гомилама закопаване, те што би изискивало прављење једне огромне заједничке гробнице и што се лешеви не би могли преносити у обичним већ у плехнатим сандуцима.
Надаље и технички би било немогуће овај пренос извршити из разлога тога, што се лешеви налазе у стању распадања тако да постоји могућност, да на од средине јаме па на ниже имаде још лешева који су тек у почетном стадију распадања, те када би се преносили, ови лешеви се не би могли коначно издвојити сами и стављати у плехнате сандуке већ би неки дио из саме земље морао долазити у сандуке. Мишљење је комисије, да је уопће немогуће и замислити ма било какав пренос лешева.
Констатирано је, да ће лешеви бити у стадију распадања још више година из разлога тога, што су јаме гдје су лешеви закопани на врху шуме зване Јадовно, гдје је хладно и љети, а зими су сњегови и што је сама земља иловача, те лешеви у овим јамама стоје чисто као конзервирани, а ово све доводи до тога, што ови елементи доводе до споријег распадања.“[6]
Покушао сам у Архиву Хрватске да пронађем наведени документ под бројем 6638/1952, како бих открио извјештај поменуте Комисије Предсједништва Владе НР Хрватске. Жеља ми је била да сазнам ко су били чланови Комисије, када су боравили на Велебиту, и шта су све написали у извјештају који су, према документу Предсједништва Владе, поднијели Влади у времену од марта до јуна 1952. године. Уз свесрдну помоћ архивиста Архива Хрватске, утврдио сам да у фонду Предсједништва Владе НР Хрватске спис под бројем 6638/52 није на свом мјесту, већ постоји назнака да га је 25. октобра 1952. преузео извјесни Кокић. Такође ни спис под бројем 13270/1952, у којем стоји да је Предсједништво Владе овластило Савез бораца Републике Хрватске да организује обиљежавање логора Јадовно, није сачуван у фонду грађе СУБНОР-а Хрватске који се чувају у Архиву Института за хисторију радничког покрета Хрватске у Загребу. У уруџбеном записнику Предсједништва Владе НР Хрватске под тим бројем стоји само забиљешка: „Јадовно, ограде подизање на гробовима жртава – предрачун“ (Неодређено и нејасно, прим. аутора).
Састав Комисије коју је Предсједништво Владе НР Хрватске формирало 8. марта 1952. за сада остаје непознат, као и њен извјештај, из којег би било могуће сазнати који су разлози водили Предсједништво Владе НР Хрватске да не дозволи ексхумацију лешева и достојанствено сахрањивање жртава у заједничку гробницу. Из наведеног списа Предсједништва Владе, који је потписао главни тајник Д. Диминић, види се да је тада закључено да се постојећа гробља уреде и ограде, а да се спомен плоча постави на мјесто које је најближе логору. Такође је одлучено да се Шаранова јама огради и крај ње подигне спомен плоча. Ти су задаци повјерени Главном одбору Савеза бораца народноослободилачког рата Хрватске.
Тек 10. марта 1961, Котарски одбор Савеза удружења бораца НОР-а Госпић, својим дописом под бр. 48/61, као одговором на његово писмо, обавијестио је др Косту Поповића и Општински одбор Савеза бораца Сремски Карловци да ће споменик убијенима у бившем усташком логору Јадовно бити подигнут поред православног гробља у Госпићу, у близини парка Јасиковац, и да ће бити откривен поводом 20-годишњице устанка народа Хрватске, 27. јула 1962. „Уклесавање имена страдалих жртава на споменик неће бити извршено пошто се ту ради о великом броју жртава, те је немогуће сва имена уклесати на поменути споменик, већ ће то бити изражено у цифарском изразу.“[7]
Тако су мјеста злочина на Велебиту остала необиљежена. Поводом 20-годишњице устанка је око једне хумке на мјесту логора Јадовно подигнута дрвена ограда, а Шаранова јама је ограђена каменим зидом и означена малом спомен-плочом, постављеном уз пут удаљен од ње око 70 метара. На плочи је писало: „И ово је једна од јама у коју су љети 1941. године слуге окупатора, усташки злочинци, бацили на хиљаде људи из Лике и других крајева ове земље. Никада неће бити заборављене ове невине жртве злочиначког фашизма. Слава им. 26. јули 1961.“
Дрвена ограда око хумке је временом иструлила и нестала. Пут до логора је остао непроходан, стаза до њега зарасла, и мало је ко од потомака жртава мјесто могао и пронаћи, а камоли да је ко могао организовано довести младе људе да виде логор у којем су 1941. године извршени стравични злочини. На ограду око Шаранове јаме, или покрај ње, између 1951. и 1961. је самоиницијативно постављено неколико спомен плоча. Тако је 25. јула 1961, уз сагласност бораца НОР-а, поред јаме постављена бронзана спомен-плоча жртвама из Сремских Карловаца, изливена уз помоћ добровољних прилога породица жртава, на којој пише: „Из Сремских Карловаца доведени су на Јадовно и пали као жртве усташко-фашистичког терора, јула 1941. године: Милан Божић, Боривоје Красојевић, Александар Манојловић, Борислав Матејић, Александар Матић, проф. Миленко Пишчевић. др. мед. Јован Поповић, проф. Радован Просенц, др. јур. Стеван Симеоновић-Чокић.“
Савез удружења православних свештеника Хрватске подигао је испред Шаранове јаме мермерну спомен-плочу, на којој су уклесана имена 51 свештеника православне цркве, међу којима и имена митрополита Петра Зимоњића и епископа Саве Трлајића. Према мом дугогодишњем истраживању, број наведен на плочи није тачан. Радећи попис убијених у комплексу логора Јадовно, сабрао сам 71 име православних свештених лица која су бачена у Шаранову јаму или убијена у самом логору.
Године 1961, над јамом удаљеном око 40 метара од самог логора подигнуто је спомен обиљежје. Данас је у потпуно рушевном стању и текст на њему је једва читљив: „На овом мјесту налазио се љети 1941. године злогласни концентрациони логор Јадовно у коме су слуге окупатора усташе звјерски побили хиљаде људи из Лике и других крајева наше домовине. Ово мјесто нека буде трајна осуда издајника који су у служби туђинаца извршили ове страшне злочине. Нека је слава палим борцима. 27. јули 1961.“
Сва ова обиљежја су остварена властитим средствима, рађена срцем и с пијететом према жртвама, постављена неорганизовано и распоређена како је ко мислио да је најбоље, али је цијели комплекс логора Јадовно остао без правог обиљежја, па су појединци и понека опћинска организација СУБНОР-а наставили да трагају за трајним решењем. Све то вријеме др Коста Поповић није сустајао у ангажовању како појединаца тако и надлежних институција и органа власти да логор Јадовно добије достојанствено и жртвама примјерено обиљежје.
Он се 13. јуна 1970. године обратио и Регионалном заводу за заштиту споменика Загреб с молбом да се Завод као мјеродавна институција укључи у обиљежавање логора и његових стратишта на Велебиту. У допису Заводу је навео да је предсједништво Владе НР Хрватске 24. јуна 1952. одбацило иницијативу да се земни остаци убијених ексхумирају и сахране у заједничку гробницу, позивајући се на закључке своје Комисије. Влада је, цитира се у допису, просудила да „има више јама у којима су жртве у гомилама закопаване што би изискивало прављење једне огромне заједничке гробнице што се лешеви не би могли преносити у обичним већ у плехнатим сандуцима“ и „што су лешеви у стању распадања“, те „да ће лешеви бити у стању распадања још више година.“[8] Поповић је додао и да је неколико пута послије 1961. године обилазио логор и Шаранову јаму, да је мјесто запуштено, остављено без икакве бриге, а да је 1969, долазећи са својом породицом, логору тешко могао и прићи, јер је стазу покрило шумско растиње, а никаква ознака или путоказ не постоје. Хумке су зарасле у коров, а дрвена ограда око једине ограђене пала је и иструнула. „Овакав немар према гробовима жртава усташког терора је увредљив не само за породице жртава него за све оне који те наше жртве поштују.“[9]
У писму Заводу Поповић моли да ова установа, као надлежна институција, организује ексхумацију и пренос посмртних остатака убијених 1941. у логору Јадовно, и то свих, како оних затрпаних плитко у гомилама, тако и оних бачених у јаме, како би били сахрањени у заједничкој гробници у Госпићу, поред споменика подигнутог 1961. године. Иако је изричито замолио за одговор на представку, која изражава жељу хиљада потомака жртава у Јадовну, а уколико рјешавање овог проблема не спада у њихову надлежност, да им укажу коме би требало да се обрате из Завода није услиједио никакав одговор.
Препис представке упућене Регионалном заводу за заштиту споменика у Загребу Поповић је 16. јуна 1970. године послао и Савезу јеврејских општина Југославије у Београду с напоменом: „Пошто сам уверен да сте заинтересовани за позитивно решење питања које се у њој износи, а то је уређење запуштених гробова жртава усташког терора побијених на Јадовну код Госпића, где је страдао и велики број Јевреја, очекујем да помогнете ову заједничку акцију.“ У писму је даље укратко навео шта је све до 1970. године предузето да би се логор Јадовно достојанствено обиљежио: „Још 1951. године тражили смо пренос посмртних остатака свих жртава у заједничку гробницу у Госпић, али је тада добијен од Владе Народне Републике Хрватске негативан одговор. У међувремену сам неколико пута био са породицом на Јадовном и уверио сам се у крајњу запуштеност гробова жртава на Јадовну која је недопустива и увредљива. Ургирање преко Савеза бораца за уређење ових гробова није довело до резултата.“[10]
У организацији Савеза бораца Госпића и другим борачким организацијама 1970. године је покренута широка акција да се реализују приједлози за обиљежавање логора Јадовно, како би се достојанствено одала пошта жртвама макар на 30. годишњицу њиховог страдања. Међутим, и ова годишњица масовног покоља српског и јеврејског народа у комплексу првог масовног логора смрти у НДХ прошла је необиљежена, а приједлози су преношени из године у године све до 1974. Но, од намјере се није одустајало, па је при Скупштини опћине Госпић 1985, дакле 15 година касније, формиран Одбор за подизање спомен обиљежја логора Јадовно. Расписан је конкурс „За скулпторско рјешење губилишта Јадовно“, које је требало да симболизује патњу и страдање жртава усташког злочина на Велебиту. У приједлогу Предрага Ристића, архитекта из Београда, речено је: „У Јадовном су уморени они који нису пружали никакав отпор, јер су били изненађени подмуклошћу џелата, крвника, чији интензитет нису могли да претпоставе. Све се догодило изненада, тајно, пре него што је могао да почне организован отпор, пре него што је почела народноослободилачка борба. Страдале су невине жртве, понижавајућом и мученичком смрћу, искључиво због тога што су чували традицију и веру својих отаца веру православну. Над њима је извршен геноцид који, према међународном праву, никад не застарева. При том не треба заборавити да се НДХ самозвано проглашава ’бедемом хришћанства’ и да је Алојзија Степинца припремао папа Пије XII за источног католичког папу, који би православне на овом тлу истребио или прекрстио у католике. И данас неки кругови у Католичкој цркви теже да прогласе Степинца за свеца, а усташка емиграција изјављује да ће сарађивати и са црним ђаволом како би остварила своје циљеве.
Не дати обележје и не истаћи главни узрок страдања невиних жртава у Јадовну, значи бити свесно или несвесно на страни ратних злочинаца и омогућити им на посредан начин да остваре своје мрачне циљеве. Не заборавимо, њихов главни циљ, у време пре почетка народноослободилачке борбе, био је, и остао истребити православне Србе свим средствима.
Због тога решење овог спомен-обележја на Јадовну данашњи верници треба да приме као православни храм у којем зрачи Истина, а атеисти као просторну скулптуру у духу и стилу традиције. Приликом одавања поште храм ће, уз то, представљати нужан заклон од оштре климе Велебита.
Ово светилиште треба да буде мало, скромно, у духу праштања, али не и заборава…“[11]
Овај приједлог није прихваћен, већ други, у који је утрошен и већи дио прикупљених средстава, а само обиљежје је нарушило аутентичност природе покрај Шаранове јаме, а при том није довршено, напуштено је и заборављено.
Готово истоветно су прошли и покушаји обиљежавања логора Слана и Метајна на отоку Пагу. Од 1947. до 1966. године, у организацији Савеза бораца Пага, полагани су вијенци на прекопане гробнице на Фурнажи, изнад Малина, и покретане акције прикупљања финансијских средстава за подизање споменика на овом мјесту злочина. Анте Земљар је у својој књизи Харон и судбине (стр. 25), забиљежио да је акцију за подизање споменика водила организација Савеза бораца и да су почетни резултати били добри. „На жалост“, наставља Земљар, „она је из више разлога престала а једна од тих је новчана немоћ пашке комуне да се ухвати у коштац са овом замисли која изискује и одговарајућа стручна и обилна финансијска ангажирања. У ову сврху били смо се обратили и широј јавности, али је и овај потез већ у почетку замро због мршавог одазивања.
Под новим руководством удружења бораца, којег је водио Никола Бистричић, остало се при закључку да се за сада не полази на велики монумент, него да се ово широко камено подручје барем скромно обиљежи једним написом на урвинској надморској стијени у Сухој, на почетку логора Слана.“
Народ отока Пага је сакупљеним средствима 9. септембра 1975. године подигао спомен обиљежје на којем пише: „Слава жртвама фашизма 1941. године, концем свибња основан је овдје логор смрти Слана. У страшном трајању у непуна три мјесеца тисуће недужних људи: Срба, Јевреја, Хрвата и других нашло је смрт у канџама фашистичких звијери на копну и у мору. Смрт фашизму, слобода народу!“
Сви покушаји достојанственог обиљежавања мјеста најмонструознијих усташких злочина 1941. године остали су без резултата све до данас. Помоћни логор Ступачиново, збирни логор Овчару, казнионицу Окружног суда у Госпићу и прихватни логор на жељезничкој станици Госпић никад нико није споменуо ни обиљежио.
Бројне бездане јаме, у које је бачено хиљаде жртава, не само да су остале необиљежене, него се до њих не може ни доћи. Већину њих је сакрило шибље, а за њих не знају ни млађи нараштаји који живе у близини, а камоли да за њих зна хрватска, југословенска или свјетска јавност. Осим Шаранове јаме, Јамине, и јаме Света Ана, друге нису ни спелеолошки истражене. Како онда тражити да остаци жртава буду извађени, пребројени и на цивилизован начин сахрањени?
Радећи на овој књизи, од 32 јаме у којима лежи на хиљаде невиних жртава, за колико сам их сазнао, обишао сам само њих 11. До других нисам могао доћи. Мјесто логора Јадовно у Чачић доцу посјетио сам три пута с Бранком Цетином, данас јединим живим свједоком који је успио побјећи из тог пакла смрти. Године 1989. смо посљедњи пут били на том неозначеном, пустом и зараслом мјесту, на којем се у скорој будућности неће моћи видјети ни обриси платоа на којем се налазио логор. Споменик покрај њега, удаљен 40 метара, зјапи обрушен, с пропалом бетонском плочом, аветно запуштен. Простор логора се више ни по чему не разликује од других вртача на Велебиту.
Зашто је све то тако и ко је све заказао, није потребно да на овом мјесту образлажем, али се нека питања нужно намећу: Зашто се обиљежавање комплекса логора Јадовно, у који су допремани заточеници са цијеле територије НДХ, а послијератног подручја социјалистичких република Хрватске, Босне и Херцеговине и дијела Србије, свело само на опћински одбор СУБНОР-а опћине Госпић и СУБНОР-а отока Пага, који нису имали ни средстава, ни стручњака који би одговорили задатку? Зашто стручне институције Хрватске у својим плановима рада никад нису предвидјеле обиљежавање масовних злочина на Велебиту и отоку Пагу? Зашто је све било препуштено појединачној иницијативи потомака убијених? Као да су они дужни да сакупљају средства којима би обиљежили мјеста трагедије својих ближњих. Зашто органи власти с простора три југословенске социјалистичке републике и надлежне стручне институције за заштиту споменика културе нису основали заједнички одбор, састављен од представника ових република и уважених стручњака, који би, уз одговарајућа финансијска средства, организовао ексхумацију посмртних остатака жртава, стручно и истинито евидентирао њихов број и уз присуство јавности их достојанствено сахранио, а мјеста њиховог страдања трајно обиљежио? Зашто на прикладан начин, без улагања већих средстава, нису обиљежени помоћни логори и стратишта макар само назначене бездане јаме? Да се не забораве.
Зашто се није омогућило младим нараштајима из цијелог свијета да постојећим путем, од села Трновца, преко села Јадовна и Шаранове јаме, до Чачић доца, којим су жртве вођене, походе логор Јадовно, масовне гробница и бездане јаме. Да сагледају зло, да схвате шта је рат и да никад не прихвате сулуду идеју мржње. Да се вјечно боре за миран, стваралачки и достојанствен живот човјека. На ова ће питања, и многа друга, одговоре засигурно дати хисторија, та неизбјежна учитељица живота, јер је она власна и дужна да то учини, било када. Мој одговор, ове 1991. године, у часу док књигу приводим крају, може бити само један: Постојала је намјера да се избришу трагови злочина. Нажалост, то омогућава да они буду поновљени.
* * *
Далеко боље него што ја то умијем, у предговору књиге Од Косова до Јадовна, аутора јеромонаха Атанасија Јевтића, објављеној у Београду 1984. године, епископ банатски Амфилохије је записао: „Семење зла је најопасније кад је прикривено. Учињено зло је најотровније кад после извршења буде оправдано или намерно покривено велом заборава. Покајати се за учињено зло, лично или колективно, значи поново открити у себи прави људски лик, значи од братоубице поново постати брат, обновити се тајном изгубљеног братољубља. Непокајано и неокајано зло постаје извориште нових зала. Као што се и решења кратковиде политике, доношена и донета ради себичних интереса или лажног мира међу људима и народима, троструко и петоструко плаћају, све до деветог колена.“
[1] Логор Јадовно је ликвидиран од 15. до 21. августа 1941. У времену његова нестајања, у самом логору је убијено 1.200 Срба и 300 Јевреја (прим. аутора).
[2] Копија писма, ХАК, к. Јадовно, оригинал код др Косте Поповића, Нови Сад.
[3] Исто.
[4] Ова група је упућена у Јадовно 13. јуна, на Антуново, Павелићев имендан.
[5] Исто.
[6] Копија писма, ХАК, к. Јадовно, оригинал код др Косте Поповића, Нови Сад.
[7] Исто.
[8] Исто.
[9] Исто.
[10] Исто.
[11] ХАК, к. Јадовно.
Преузмите књигу у PDF формату:
Назад на садржај књиге
Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Рат је завршен 1945. године и дошла је слобода. Али су остали трагови, ожиљци. Хиљаде згаришта, стотине хиљада усмрћених људи, велики број инвалида и сирочади.
Утихнуло је оружје и зарасла су гробља, запустјеле бројне бездане јаме и стратишта. Немар је прекрио и логор смрти Јадовно на Велебиту, Слану и Метајну на отоку Пагу, логоре Ступачиново и Овчару, концентрациони логор Госпић, казнионицу и мучилиште у згради Окружног суда у Госпићу. Све до данас, више од пола вијека по страдању толиких невиних људи, ова мјеста су углавном необиљежена, понека тек означена, и то недостојанствено, без пијетета према осуђенима без суда, без правде, према онима који су убијани таквом брзином да се смрти нису ни бројале.
Тешко је схватити да у времену од 1945. до 1947. године готово и није било иницијатива за обиљежавање првог логора масовне смрти на подручју НДХ – Јадовна, његових помоћних логора и бројних стратишта. Само су ријетки појединци, потомци заточеника или чланови СУБНОР-а, настојали да се побијени достојанствено сахране, а бездане јаме означе.
Од 1947. године, па све до 90-тих, било је више покушаја да се сам логор обиљежи на једноставан начин, без утрошка великих средстава, да се мјесто логора врати у аутентично стање, са оградом, стубовима и бодљикавом жицом, а да се жртве које су побијене посљедњих дана његовог постојања сахране ту или да им се кости пренесу на гробље у Госпић, гдје би било постављено скромно обиљежје. Међутим, године су пролазиле, службени органи власти жртвама нису посвећивали дужну пажњу, и мјеста злочина је прекрило ново растиње, трње и маховина, а пут до њих је постао готово непроходан. Највјеродостојније документе који свједоче о небризи да логор и његова стратишта буду обиљежени, што је карактеристично и за сва друга на подручју некадашње НДХ, сачували су професор др Коста Поповић из Новог Сада и његова мајка Олга, син и супруга покојног др Јована Поповића, угледног грађанина и љекара из Сремских Карловаца, убијеног у Јадовну 25. јула 1941. године.
Године 1947, Коста Поповић, тадашњи студент медицине, упутио се у Госпић с надом да ће наћи неког ко би га одвео на Велебит и показао му гдје се налазио логор Јадовно, желећи да походи мјесто на коме је убијен његов отац. Уз помоћ Босе Пејновић, чији је брат Милан такође убијен у Јадовну, Поповић је 26. јула кренуо у планину. На простору логора су затекли још увијек укопане стубове и на њима дио бодљикаве жице, око које је ишла стражарска стаза. Плато логора је унутар жице био нижи и подзидан каменом, који су логораши данима копали и слагали у оградни зид. Поред улаза у логор су се налазили остаци барака за стражаре. На платоу и у ближој околини је било расуто много пушчаних чаура, а видио је и неколико малих дрвених корита, која су израдили сами заточеници да би из њих могли јести. Уз једно дрво у близини логора било је наслагано више судова и порција, а крај другог је лежала хрпа различитих шешира и капа. У логору су се налазиле двије велике хумке, зарасле у шумско растиње, под којима су били посмртни остаци заточеника побијених приликом његове ликвидације. Током обиласка, Поповић је израдио и једну скицу логора. Отишао је и до Шаранове јаме, која ни на који начин није била означена, па ју је било тешко пронаћи.
Послије посјете Јадовну, Коста Поповић се запутио у Загреб, у друштво „Просвјета“, Удружење Срба у Хрватској, гдје је изнио оно што је видио у логору, апелујући да Удружење учини све што је у његовој моћи како би усташке жртве биле достојно сахрањене.
Наредне године, 24. маја 1948, он је друштву „Просвјета“ послао писмо из Београда, детаљно описујући шта је све видио у логору Јадовно и поново их молећи да предузму све што је потребно како би се жртве достојно сахраниле, а логор и јаме обиљежили, јер је обавјештен да су они за то надлежни. Пошто одговор није добио, на исту адресу је писао и 14. октобра исте године. Ово писмо цитирам у цијелости: „24. маја 1948. године послано вам је препоручено писмо из Београда под бројем Р-662 следеће садржине: Пре неколико месеци сам био код вас у циљу добијања информација да ли ’Просвјета’ намерава да предузме акцију око откопавања, преноса посмртних остатака или подизања споменика жртвама страдалим на Јадовном код Госпића, и сада вам се обраћам по истом питању:
Из мојега места – Сремских Карловаца – страдала су у логору на Јадовном деветорица грађана међу којима је био и мој отац. У циљу ближега обавештавања о појединостима и проналажења места њиховог страдања, ја сам јесенас био отпутовао на лице места, распитао се и уверио о извесним чињеницама, које ћу вам изнети овде иако су вам можда делимично и познате.
Група интернираца из Сремских Карловаца коју су сачињавали: Божић Милан, земљорадник; Красојевић Боривоје, чиновник; Матејић Бора, пензионер; Матић Александар, трговац; Манојловић Александар, трговац; Пишчевић Миленко, професор; Поповић др Јован, лекар; Просенац Радован, професор и Симеоновић – Чокић др Стеван, адвокат пошто је одведена 20. јуна 1941. године од стране усташа прво у Петроварадин па Вуковар и најзад Копривницу, транспортована је за Госпић. Одатле је група одведена преко села Јадовна шумским путем поред Шаранове јаме у једну удолину у шуми звану Чачића драга, гдје је уређен логор без икаквих зграда. По прикупљеним подацима интернирци из тог логора радили су на продужењу пута, који је требао да буде нов прелаз преко Велебита. Када су Италијани почели да преузимају Далмацију и Лику усташе нису хтеле да повлаче логор него су, према свим подацима – 25.јула ликвидирале цео логор, тј. око 700 људи који су се тамо затекли,[1] и то у самоме месту логора где су их и покопали. Међу тих 700 људи налазили су се и сви наведени Карловчани а међу њима и мој отац на основу исказа једнога интернирца који је спашен из логора шест дана пре ликвидације овога. Према томе и посмртни остаци њихови налазе се у самоме месту логора, а они нису страдали у логору званом Шаранова јама, као што је то доживела маса нашега живља из тога и околних крајева.
Данас приступ логору и само место логора даје следећу слику:
До места логора иде се друмом од села Јадовна поред Шаранове јаме и шумским путем до посљедњег окрета. Затим се иде око четврт сата десно низ шумску падину и наилази се на једну чистину, нешто нижу од околног, шумом обраслог предела, у виду круга, пречника 200 метара и делимично подзиданог каменом. То је некад био пашњак, власништво неких Чачића. Около целог круга виде се стубови са остацима бодљикаве жице око којих около се налази очувана и подзидана, нешто издигнута стражарева стаза. Крај логора се виде у шуми остаци куће за стражу и пећи за печење хлеба.
У самоме логорском кругу се виде две велике хумке једна дуга око 20 метара, широка око два, а у висину око 1,5 метар, правилнога облика, док је друга купаста, округла и неправилна.
По подацима од неколицине људи из околних села Јадовна и Трновца који су имали прилике да се обавесте у оно време о току догађаја у логору под тим хумкама су покопани логораши који су се затекли при ликвидацији логора.
Сада се логор и хумке покривају полако све више коровом и шибљем. Хумке су углавном од глине и ситног камена и лешеви су под глином сигурно још делимично сачували ознаке по којима би се могли познати.
Овим желим да изразим друштву ’Просвета’ у име породица оних који су страдали из мога места јула 1941. године у логору на Јадовну жељу, да као друштво, које је предузело на себе акцију око подизања споменика, чувања од заборава и откопавања масовних гробница и преноса жртава фашистичког терора са територије Н. Д. Хрватске покренете акцију да се и овде изврши ексхумација, пренос и подизање споменика пошто је за све то потребна дозвола власти, материјална средства и олакшице које се појединачно не могу добити ни створити и да се на тај начин очувају од скрнављења и растурања гробова тих мученика и њихова успомена од заборава. Молим вас да нам одговорите.
Београд, С поштовањем
23. мај 1948. Коста Ј. Поповић, студент медицине, Београд, Поп Ташкова ул. бр. 17 /VI реон/
Међутим, на наведено писмо које сте примили ни до дан-данас нисмо од вас примили одговор који смо очекивали. Интересује нас да ли сте ви проверили податке до којих смо дошли или ви можда располажете и неким другим. Овим вас још једном молимо да се заузмете и заинтересујете за ову ствар, а ако се пак ви не сматрате дужним нити позваним да нам помогнете, а ви нам бар помозите да нађемо прави пут и упутите нас на кога да се обратимо, пошто би ми хтели да све буде уређено и припремљено тако да се 25. јула 1951. године, поводом десетогодишњице од њихове трагичне погибије, открије на лицу места споменик и одржи помен.
Очекујући ваш одговор, са поштовањем,
Коста Ј. Поповић
Олга Поповић
Евица Матејић
Ружа Матић
Ленка Божић
Лаза Манојловић
Марија Симеоновић Чокић
Катица Пишчевић
Мара Красојевић, уд. Колибаш
Молим Вас да одговор упутите на адресу: Коста Ј. Поповић, канд. мед. Сремски Карловци Бранков трг бр. 9.“[2]
Сремски Карловци, 18. октобар 1948.
Поповић и рођаци жртава који су својим потписом тражили помоћ од друштва „Просвјета“ ни овог пута нису добили никакав одговор. Не само њихови, него и покушаји других да се жртвама одржи скроман и достојанствен помен поводом десетогодишњице њиховог страдања и да се обиљеже логор Јадовно и његова стратишта остали су безуспјешни. Ни ово није зауставило одлучног и упорног Поповића да и надаље чини све што умије како би жртвама била одата дужна пошта оно што је уобичајено у културном свијету када је ријеч о озакоњеном геноциду над народом лишеним права и суда. Пошто се увјерио да им молбе нису уважене и да 10-годишњица страдања жртава у логору Јадовно неће бити званично обиљежена, одлучио је да помен организује сам. У томе му је помогла Боса Пејновић, која је о његовој намјери обавијестила проту Душана Арамбашића из Госпића и организовала превоз до Јадовна. На самом мјесту логора, 25. јула 1951. године, прота Арамбашић је, у присуству Косте Поповића, његове мајке Олге и Босе Пејновић, одржао опијело свим знаним и незнаним жртвама које су овдје уморене. Самом проти су усташе 1941. убили три кћери, Вукосаву (стару 11 година) Милицу (13) и Софију (15), те супругу Марију, учитељицу (стару 37 година), и њену мајку Софију Јањић из Читлука. Прије опијела, Поповић је у логору поставио крст од храстовог дрвета, на који је била прчвршћена плоча од месинга с угравираним натписом: „На овом месту некадашњег усташког логора на Јадовном провео је заједно са хиљадама невиних жртава посљедње дане пред своју мученичку смрт 25. јула 1941. Др Јован Поповић, лекар из Сремских Карловаца, рођ. 1896. год. Нека се никада не угаси успомена на све њих!“. Намјера је била да крст буде постављен на хумку крај улаза у логор, али се непосредно испод површине земље наишло на посмртне остатке жртава, па је учвршћен на великој гомили камења која се налазила у средини логора. Крст је на овом мјесту стајао до 1958. године, а тада је, седам година касније, и ово скромно обиљежје нестало.
Породице многобројних жртава нису се мириле са сазнањем да кости њихових ближњих и даље леже тек прекривене земљом или у јамама, онако како су их побацали крвници, па су предузимале акције да се то увредљиво стање оконча. У том циљу је Олга Поповић 9. септембра 1951. године дала оглас у „Политици“, позивајући породице пострадалих у логору Јадовно да се заједничком представком обрате Влади Народне Републике Хрватске и затраже ексхумацију и достојанствену сахрану жртава, као и подизање споменика. На оглас се јавило око 40 рођака жртава.
Представка Влади НР Хрватске је упућена 25. октобра 1951. и у њој је наведено: „Молимо да се одобри и изврши масовна ексхумација, а посмртни остаци да буду покопани у заједничку гробницу на православном гробљу у Госпићу. Исто тако предлажемо да се ’Шаранова јама’ у коју су усташе побацале масу својих жртава огради и да се ту постави спомен плоча. Очекујемо да се сада у време прослављања 10-годишњице народне револуције и ослободилачког рата ни ове жртве фашизма неће остати заборављене и да баш зато што су те жртве Срби, народне власти Хрватске неће дозволити да им остаци тако недостојно, и за њихове породице увредљиво, леже онако како су их усташки злочинци побацали.
Очекујемо да ће Влада одобрити и наредити ексхумацију о државном трошку, а апелирамо да то буде извршено до краја ове године, чиме би се обележила 10-годишњица погибије наших жртава. Уколико би приликом ексхумације понекога његова породица ипак препознала и изразила жељу да га пренесе у своје мјесто, молимо да се у таквим случајевима колико је могуће излази у сусрет. Исто тако, у колико је могуће молимо и да се због сиромашних породица из удаљених крајева одобри попуст на државној жељезници за пут на ексхумацију.“[3]
Влади НР Хрватске је уз представку послато и неколико појединачних молби: Петре, удове Јефте Јовановића, чиновника „Шипада“ из Сарајева, др Слободана Вукобратовића, сина др Михајла Вукобратовића, судије из Бјеловара, др Боривоја Сировице, сина Николе Сировице, надлугара из Бјеловара, Саве Ставрића, брата Ратка из Босанског Шамца, Љубице Влатковић, супруге Андрије из Доњег Лапца, Данице Кнежевић, кћери проте Петра Мајсторовића из Дољана и сестре Милојка Мајсторовића, студента, Анке Петровић, супруге Јована, машиновође из Српских Моравица (која упућује молбу и за прва 92 Србина који су на губилиште одведени из Српских Моравица),[4] Душанке Рајчевић, супруге Велимира, жељезничког чиновника из Огулина (која се молбом обраћа и за свекра Светозара Косановића и Петра Радовића из Огулина), Зоре Кос, која се, осим за инжењера Велимира Коса из „Шипада“, обраћа и за 18 Срба који су истог дана одведени у Госпић, Видосаве Љубичић, супруге Емануела, чиновника „Шипада“, Олге Симеоновић Чокић, кћери доктора Стевана Симеоновића Чокића, Мире Красојевић, сестре Боривоја, Руже Матић, супруге Александра, Катице Пишчевић, мајке Миленка, Евице Матејић, супруге Борислава из Сремских Карловаца, и других.
Поред појединачних, уз наведену представку је 30. септембра 1951. упућена заједничка молба већег броја потомака убијених из Карловца, у којој пише: „Доље потписани изјављујемо и желимо да се наши мили и драги који су убијени од усташа 1941. године на Јадовном пренесу у заједничку гробницу која би се подигла на гробљу у Госпићу.“[5]
Таква молба је из Смедеревске Паланке упућена 16. септембра 1951, а из Сарајева 17. октобра 1951. Многи људи су у молбама навели и да су спремни да одвоје посљедњи динар како би помогли ову хуману акцију.
Међутим, од Владе НР Хрватске одговор није стизао пуних осам мјесеци. Тек након поновног инсистирања, 24. јуна 1952, предсједништво Владе НР Хрватске је Народном одбору котара Сремски Карловци упутило писмо, под бројем 6638, којим се одбор моли да обавијести Олгу Поповић да је то Предсједништво 8. марта 1952. формирало комисију која је обишла логор Јадовно и испитала „стање гробова жртава фашистичког терора погубљених на Јадовну“, те Влади поднијела извјештај, у којем стоји: „На пола метра испод површине земље пронађен је један леш, који се сада још налази у стању распадања, те иако је оштра зима и снијега у шуми имаде у висини до 1 метар, леш још заудара. Надаље комисија је констатовала да су и остали лешеви, који се још дубље налазе сложени један на другоме, у току распадања и да је немогуће извршити пренос костију са лица мјеста, тј. из јаме гдје су лешеви сахрањени из хигијенских разлога с једне стране и што имаде више јама у којима су жртве у гомилама закопаване, те што би изискивало прављење једне огромне заједничке гробнице и што се лешеви не би могли преносити у обичним већ у плехнатим сандуцима.
Надаље и технички би било немогуће овај пренос извршити из разлога тога, што се лешеви налазе у стању распадања тако да постоји могућност, да на од средине јаме па на ниже имаде још лешева који су тек у почетном стадију распадања, те када би се преносили, ови лешеви се не би могли коначно издвојити сами и стављати у плехнате сандуке већ би неки дио из саме земље морао долазити у сандуке. Мишљење је комисије, да је уопће немогуће и замислити ма било какав пренос лешева.
Констатирано је, да ће лешеви бити у стадију распадања још више година из разлога тога, што су јаме гдје су лешеви закопани на врху шуме зване Јадовно, гдје је хладно и љети, а зими су сњегови и што је сама земља иловача, те лешеви у овим јамама стоје чисто као конзервирани, а ово све доводи до тога, што ови елементи доводе до споријег распадања.“[6]
Покушао сам у Архиву Хрватске да пронађем наведени документ под бројем 6638/1952, како бих открио извјештај поменуте Комисије Предсједништва Владе НР Хрватске. Жеља ми је била да сазнам ко су били чланови Комисије, када су боравили на Велебиту, и шта су све написали у извјештају који су, према документу Предсједништва Владе, поднијели Влади у времену од марта до јуна 1952. године. Уз свесрдну помоћ архивиста Архива Хрватске, утврдио сам да у фонду Предсједништва Владе НР Хрватске спис под бројем 6638/52 није на свом мјесту, већ постоји назнака да га је 25. октобра 1952. преузео извјесни Кокић. Такође ни спис под бројем 13270/1952, у којем стоји да је Предсједништво Владе овластило Савез бораца Републике Хрватске да организује обиљежавање логора Јадовно, није сачуван у фонду грађе СУБНОР-а Хрватске који се чувају у Архиву Института за хисторију радничког покрета Хрватске у Загребу. У уруџбеном записнику Предсједништва Владе НР Хрватске под тим бројем стоји само забиљешка: „Јадовно, ограде подизање на гробовима жртава – предрачун“ (Неодређено и нејасно, прим. аутора).
Састав Комисије коју је Предсједништво Владе НР Хрватске формирало 8. марта 1952. за сада остаје непознат, као и њен извјештај, из којег би било могуће сазнати који су разлози водили Предсједништво Владе НР Хрватске да не дозволи ексхумацију лешева и достојанствено сахрањивање жртава у заједничку гробницу. Из наведеног списа Предсједништва Владе, који је потписао главни тајник Д. Диминић, види се да је тада закључено да се постојећа гробља уреде и ограде, а да се спомен плоча постави на мјесто које је најближе логору. Такође је одлучено да се Шаранова јама огради и крај ње подигне спомен плоча. Ти су задаци повјерени Главном одбору Савеза бораца народноослободилачког рата Хрватске.
Тек 10. марта 1961, Котарски одбор Савеза удружења бораца НОР-а Госпић, својим дописом под бр. 48/61, као одговором на његово писмо, обавијестио је др Косту Поповића и Општински одбор Савеза бораца Сремски Карловци да ће споменик убијенима у бившем усташком логору Јадовно бити подигнут поред православног гробља у Госпићу, у близини парка Јасиковац, и да ће бити откривен поводом 20-годишњице устанка народа Хрватске, 27. јула 1962. „Уклесавање имена страдалих жртава на споменик неће бити извршено пошто се ту ради о великом броју жртава, те је немогуће сва имена уклесати на поменути споменик, већ ће то бити изражено у цифарском изразу.“[7]
Тако су мјеста злочина на Велебиту остала необиљежена. Поводом 20-годишњице устанка је око једне хумке на мјесту логора Јадовно подигнута дрвена ограда, а Шаранова јама је ограђена каменим зидом и означена малом спомен-плочом, постављеном уз пут удаљен од ње око 70 метара. На плочи је писало: „И ово је једна од јама у коју су љети 1941. године слуге окупатора, усташки злочинци, бацили на хиљаде људи из Лике и других крајева ове земље. Никада неће бити заборављене ове невине жртве злочиначког фашизма. Слава им. 26. јули 1961.“
Дрвена ограда око хумке је временом иструлила и нестала. Пут до логора је остао непроходан, стаза до њега зарасла, и мало је ко од потомака жртава мјесто могао и пронаћи, а камоли да је ко могао организовано довести младе људе да виде логор у којем су 1941. године извршени стравични злочини. На ограду око Шаранове јаме, или покрај ње, између 1951. и 1961. је самоиницијативно постављено неколико спомен плоча. Тако је 25. јула 1961, уз сагласност бораца НОР-а, поред јаме постављена бронзана спомен-плоча жртвама из Сремских Карловаца, изливена уз помоћ добровољних прилога породица жртава, на којој пише: „Из Сремских Карловаца доведени су на Јадовно и пали као жртве усташко-фашистичког терора, јула 1941. године: Милан Божић, Боривоје Красојевић, Александар Манојловић, Борислав Матејић, Александар Матић, проф. Миленко Пишчевић. др. мед. Јован Поповић, проф. Радован Просенц, др. јур. Стеван Симеоновић-Чокић.“
Савез удружења православних свештеника Хрватске подигао је испред Шаранове јаме мермерну спомен-плочу, на којој су уклесана имена 51 свештеника православне цркве, међу којима и имена митрополита Петра Зимоњића и епископа Саве Трлајића. Према мом дугогодишњем истраживању, број наведен на плочи није тачан. Радећи попис убијених у комплексу логора Јадовно, сабрао сам 71 име православних свештених лица која су бачена у Шаранову јаму или убијена у самом логору.
Године 1961, над јамом удаљеном око 40 метара од самог логора подигнуто је спомен обиљежје. Данас је у потпуно рушевном стању и текст на њему је једва читљив: „На овом мјесту налазио се љети 1941. године злогласни концентрациони логор Јадовно у коме су слуге окупатора усташе звјерски побили хиљаде људи из Лике и других крајева наше домовине. Ово мјесто нека буде трајна осуда издајника који су у служби туђинаца извршили ове страшне злочине. Нека је слава палим борцима. 27. јули 1961.“
Сва ова обиљежја су остварена властитим средствима, рађена срцем и с пијететом према жртвама, постављена неорганизовано и распоређена како је ко мислио да је најбоље, али је цијели комплекс логора Јадовно остао без правог обиљежја, па су појединци и понека опћинска организација СУБНОР-а наставили да трагају за трајним решењем. Све то вријеме др Коста Поповић није сустајао у ангажовању како појединаца тако и надлежних институција и органа власти да логор Јадовно добије достојанствено и жртвама примјерено обиљежје.
Он се 13. јуна 1970. године обратио и Регионалном заводу за заштиту споменика Загреб с молбом да се Завод као мјеродавна институција укључи у обиљежавање логора и његових стратишта на Велебиту. У допису Заводу је навео да је предсједништво Владе НР Хрватске 24. јуна 1952. одбацило иницијативу да се земни остаци убијених ексхумирају и сахране у заједничку гробницу, позивајући се на закључке своје Комисије. Влада је, цитира се у допису, просудила да „има више јама у којима су жртве у гомилама закопаване што би изискивало прављење једне огромне заједничке гробнице што се лешеви не би могли преносити у обичним већ у плехнатим сандуцима“ и „што су лешеви у стању распадања“, те „да ће лешеви бити у стању распадања још више година.“[8] Поповић је додао и да је неколико пута послије 1961. године обилазио логор и Шаранову јаму, да је мјесто запуштено, остављено без икакве бриге, а да је 1969, долазећи са својом породицом, логору тешко могао и прићи, јер је стазу покрило шумско растиње, а никаква ознака или путоказ не постоје. Хумке су зарасле у коров, а дрвена ограда око једине ограђене пала је и иструнула. „Овакав немар према гробовима жртава усташког терора је увредљив не само за породице жртава него за све оне који те наше жртве поштују.“[9]
У писму Заводу Поповић моли да ова установа, као надлежна институција, организује ексхумацију и пренос посмртних остатака убијених 1941. у логору Јадовно, и то свих, како оних затрпаних плитко у гомилама, тако и оних бачених у јаме, како би били сахрањени у заједничкој гробници у Госпићу, поред споменика подигнутог 1961. године. Иако је изричито замолио за одговор на представку, која изражава жељу хиљада потомака жртава у Јадовну, а уколико рјешавање овог проблема не спада у њихову надлежност, да им укажу коме би требало да се обрате из Завода није услиједио никакав одговор.
Препис представке упућене Регионалном заводу за заштиту споменика у Загребу Поповић је 16. јуна 1970. године послао и Савезу јеврејских општина Југославије у Београду с напоменом: „Пошто сам уверен да сте заинтересовани за позитивно решење питања које се у њој износи, а то је уређење запуштених гробова жртава усташког терора побијених на Јадовну код Госпића, где је страдао и велики број Јевреја, очекујем да помогнете ову заједничку акцију.“ У писму је даље укратко навео шта је све до 1970. године предузето да би се логор Јадовно достојанствено обиљежио: „Још 1951. године тражили смо пренос посмртних остатака свих жртава у заједничку гробницу у Госпић, али је тада добијен од Владе Народне Републике Хрватске негативан одговор. У међувремену сам неколико пута био са породицом на Јадовном и уверио сам се у крајњу запуштеност гробова жртава на Јадовну која је недопустива и увредљива. Ургирање преко Савеза бораца за уређење ових гробова није довело до резултата.“[10]
У организацији Савеза бораца Госпића и другим борачким организацијама 1970. године је покренута широка акција да се реализују приједлози за обиљежавање логора Јадовно, како би се достојанствено одала пошта жртвама макар на 30. годишњицу њиховог страдања. Међутим, и ова годишњица масовног покоља српског и јеврејског народа у комплексу првог масовног логора смрти у НДХ прошла је необиљежена, а приједлози су преношени из године у године све до 1974. Но, од намјере се није одустајало, па је при Скупштини опћине Госпић 1985, дакле 15 година касније, формиран Одбор за подизање спомен обиљежја логора Јадовно. Расписан је конкурс „За скулпторско рјешење губилишта Јадовно“, које је требало да симболизује патњу и страдање жртава усташког злочина на Велебиту. У приједлогу Предрага Ристића, архитекта из Београда, речено је: „У Јадовном су уморени они који нису пружали никакав отпор, јер су били изненађени подмуклошћу џелата, крвника, чији интензитет нису могли да претпоставе. Све се догодило изненада, тајно, пре него што је могао да почне организован отпор, пре него што је почела народноослободилачка борба. Страдале су невине жртве, понижавајућом и мученичком смрћу, искључиво због тога што су чували традицију и веру својих отаца веру православну. Над њима је извршен геноцид који, према међународном праву, никад не застарева. При том не треба заборавити да се НДХ самозвано проглашава ’бедемом хришћанства’ и да је Алојзија Степинца припремао папа Пије XII за источног католичког папу, који би православне на овом тлу истребио или прекрстио у католике. И данас неки кругови у Католичкој цркви теже да прогласе Степинца за свеца, а усташка емиграција изјављује да ће сарађивати и са црним ђаволом како би остварила своје циљеве.
Не дати обележје и не истаћи главни узрок страдања невиних жртава у Јадовну, значи бити свесно или несвесно на страни ратних злочинаца и омогућити им на посредан начин да остваре своје мрачне циљеве. Не заборавимо, њихов главни циљ, у време пре почетка народноослободилачке борбе, био је, и остао истребити православне Србе свим средствима.
Због тога решење овог спомен-обележја на Јадовну данашњи верници треба да приме као православни храм у којем зрачи Истина, а атеисти као просторну скулптуру у духу и стилу традиције. Приликом одавања поште храм ће, уз то, представљати нужан заклон од оштре климе Велебита.
Ово светилиште треба да буде мало, скромно, у духу праштања, али не и заборава…“[11]
Овај приједлог није прихваћен, већ други, у који је утрошен и већи дио прикупљених средстава, а само обиљежје је нарушило аутентичност природе покрај Шаранове јаме, а при том није довршено, напуштено је и заборављено.
Готово истоветно су прошли и покушаји обиљежавања логора Слана и Метајна на отоку Пагу. Од 1947. до 1966. године, у организацији Савеза бораца Пага, полагани су вијенци на прекопане гробнице на Фурнажи, изнад Малина, и покретане акције прикупљања финансијских средстава за подизање споменика на овом мјесту злочина. Анте Земљар је у својој књизи Харон и судбине (стр. 25), забиљежио да је акцију за подизање споменика водила организација Савеза бораца и да су почетни резултати били добри. „На жалост“, наставља Земљар, „она је из више разлога престала а једна од тих је новчана немоћ пашке комуне да се ухвати у коштац са овом замисли која изискује и одговарајућа стручна и обилна финансијска ангажирања. У ову сврху били смо се обратили и широј јавности, али је и овај потез већ у почетку замро због мршавог одазивања.
Под новим руководством удружења бораца, којег је водио Никола Бистричић, остало се при закључку да се за сада не полази на велики монумент, него да се ово широко камено подручје барем скромно обиљежи једним написом на урвинској надморској стијени у Сухој, на почетку логора Слана.“
Народ отока Пага је сакупљеним средствима 9. септембра 1975. године подигао спомен обиљежје на којем пише: „Слава жртвама фашизма 1941. године, концем свибња основан је овдје логор смрти Слана. У страшном трајању у непуна три мјесеца тисуће недужних људи: Срба, Јевреја, Хрвата и других нашло је смрт у канџама фашистичких звијери на копну и у мору. Смрт фашизму, слобода народу!“
Сви покушаји достојанственог обиљежавања мјеста најмонструознијих усташких злочина 1941. године остали су без резултата све до данас. Помоћни логор Ступачиново, збирни логор Овчару, казнионицу Окружног суда у Госпићу и прихватни логор на жељезничкој станици Госпић никад нико није споменуо ни обиљежио.
Бројне бездане јаме, у које је бачено хиљаде жртава, не само да су остале необиљежене, него се до њих не може ни доћи. Већину њих је сакрило шибље, а за њих не знају ни млађи нараштаји који живе у близини, а камоли да за њих зна хрватска, југословенска или свјетска јавност. Осим Шаранове јаме, Јамине, и јаме Света Ана, друге нису ни спелеолошки истражене. Како онда тражити да остаци жртава буду извађени, пребројени и на цивилизован начин сахрањени?
Радећи на овој књизи, од 32 јаме у којима лежи на хиљаде невиних жртава, за колико сам их сазнао, обишао сам само њих 11. До других нисам могао доћи. Мјесто логора Јадовно у Чачић доцу посјетио сам три пута с Бранком Цетином, данас јединим живим свједоком који је успио побјећи из тог пакла смрти. Године 1989. смо посљедњи пут били на том неозначеном, пустом и зараслом мјесту, на којем се у скорој будућности неће моћи видјети ни обриси платоа на којем се налазио логор. Споменик покрај њега, удаљен 40 метара, зјапи обрушен, с пропалом бетонском плочом, аветно запуштен. Простор логора се више ни по чему не разликује од других вртача на Велебиту.
Зашто је све то тако и ко је све заказао, није потребно да на овом мјесту образлажем, али се нека питања нужно намећу: Зашто се обиљежавање комплекса логора Јадовно, у који су допремани заточеници са цијеле територије НДХ, а послијератног подручја социјалистичких република Хрватске, Босне и Херцеговине и дијела Србије, свело само на опћински одбор СУБНОР-а опћине Госпић и СУБНОР-а отока Пага, који нису имали ни средстава, ни стручњака који би одговорили задатку? Зашто стручне институције Хрватске у својим плановима рада никад нису предвидјеле обиљежавање масовних злочина на Велебиту и отоку Пагу? Зашто је све било препуштено појединачној иницијативи потомака убијених? Као да су они дужни да сакупљају средства којима би обиљежили мјеста трагедије својих ближњих. Зашто органи власти с простора три југословенске социјалистичке републике и надлежне стручне институције за заштиту споменика културе нису основали заједнички одбор, састављен од представника ових република и уважених стручњака, који би, уз одговарајућа финансијска средства, организовао ексхумацију посмртних остатака жртава, стручно и истинито евидентирао њихов број и уз присуство јавности их достојанствено сахранио, а мјеста њиховог страдања трајно обиљежио? Зашто на прикладан начин, без улагања већих средстава, нису обиљежени помоћни логори и стратишта макар само назначене бездане јаме? Да се не забораве.
Зашто се није омогућило младим нараштајима из цијелог свијета да постојећим путем, од села Трновца, преко села Јадовна и Шаранове јаме, до Чачић доца, којим су жртве вођене, походе логор Јадовно, масовне гробница и бездане јаме. Да сагледају зло, да схвате шта је рат и да никад не прихвате сулуду идеју мржње. Да се вјечно боре за миран, стваралачки и достојанствен живот човјека. На ова ће питања, и многа друга, одговоре засигурно дати хисторија, та неизбјежна учитељица живота, јер је она власна и дужна да то учини, било када. Мој одговор, ове 1991. године, у часу док књигу приводим крају, може бити само један: Постојала је намјера да се избришу трагови злочина. Нажалост, то омогућава да они буду поновљени.
* * *
Далеко боље него што ја то умијем, у предговору књиге Од Косова до Јадовна, аутора јеромонаха Атанасија Јевтића, објављеној у Београду 1984. године, епископ банатски Амфилохије је записао: „Семење зла је најопасније кад је прикривено. Учињено зло је најотровније кад после извршења буде оправдано или намерно покривено велом заборава. Покајати се за учињено зло, лично или колективно, значи поново открити у себи прави људски лик, значи од братоубице поново постати брат, обновити се тајном изгубљеног братољубља. Непокајано и неокајано зло постаје извориште нових зала. Као што се и решења кратковиде политике, доношена и донета ради себичних интереса или лажног мира међу људима и народима, троструко и петоструко плаћају, све до деветог колена.“
[1] Логор Јадовно је ликвидиран од 15. до 21. августа 1941. У времену његова нестајања, у самом логору је убијено 1.200 Срба и 300 Јевреја (прим. аутора).
[2] Копија писма, ХАК, к. Јадовно, оригинал код др Косте Поповића, Нови Сад.
[3] Исто.
[4] Ова група је упућена у Јадовно 13. јуна, на Антуново, Павелићев имендан.
[5] Исто.
[6] Копија писма, ХАК, к. Јадовно, оригинал код др Косте Поповића, Нови Сад.
[7] Исто.
[8] Исто.
[9] Исто.
[10] Исто.
[11] ХАК, к. Јадовно.
One Response
Sram da bude sve Hrvate jer ni sedamdeset godina kasnije nisu u stanju da se poklone, priznaju i zatraze oprost, a jos je veca sramota sto u nas Srba postoji zaborav, sto smo dozvolili da ni danas te jame nisu istrazene, obelezene, pohodjene. Danas planinari odlaze na Velebit i ne znajuci da im je mozda bas pod nogama humka koju je suma sebi uzela.. Da se nikada ne zaboravi…