ПОКОЉ: Јарак Метаљка на Петровој гори, 9-14. мaj 1942.

Интервал од деветог до четрнаестог маjа у историjи страдања српског народа у НДХ остаће забиљежен као доба офанзиве хрватских снага  и стезања обруча  на Петровоj гори око 700 партизана и хиљада српских избjеглица из котарева: Слуња, Воjнића и Вргинмоста.

У jарку Метаљка, oд  9. до 14. маjа 1942. усташе и домобрани поклали су 57 жена и дjеце. Јарак „Метаљка“ или „под Метаљком“ како се назива у литератури само jе jедно од многоброjних стратишта Покоља на Петровоj гори. У своjоj књизи „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“  Ђуро Затезало наводи свjедочанства о овим злочинима.

Свjедочанство Ђуре Студена о масакрирању српских избjеглица у Петровоj гори маjа 1942. записао сам 21. априла 1961. године. Тада jе имао 32 године живота и трпио тешке болове од задобиjених рана усташким ножем. Слабо jе видио, десно раме му jе било осакаћено и ниже, болно jе осjећао промjену времена.
“Тешко се jа тога сjећам, али и данас све патње доживљавам. Било jе то 13. маjа 1942. за вриjеме усташког обруча у Петровоj гори.

Нас 28 жена и дjеце углавном из мога села Купленско били смо избjегли у шуму Бjељевине, предио Петрове горе. Ту су нас усташе изненадиле, опколиле, затим и повезале. Рекле су да се не боjимо и да нам се неће ништа лоше десити. ‘Ми вас водимо у Воjнић гдjе ћете добити пропуснице.” Добро се сjећам да jе са мном била везана Милица Докић и њених троjе малене дjечице.

Свезане су нас усташе повеле преко луке Калови. Мислио сам па воде нас у Воjнић. Али нас окренуше опет у шуму у jедан jарак под такозвану ‘Метаљку’. Тек што смо сишли у таj jарак сjевнули су усташки ножеви. Они на рукама, мало заокренути. Настао jе смртоносни jаук нас дjеце и запомагање маjки и бака. Милица Докић с коjом сам био повезан успjела се силаском у jарак одвезати.

Остао сам у jарку везан с њеном дjецом и мало по страни. Данас ни сам не знам како? Лупио ме усташа ножем у гркљан па у десну страну лица и у леђа. Ја сам пао. Ево погледаjте моjе тиjело. И данас се добро познаjу ожиљци на мjестима гдjе ме онако слабашног ножем пробадао ‘кршћанин’ Павелићев усташа. Чини ми се да све те убоде нисам тада ни опазио, jедино сам осjетио крв, тако као да ме нетко полио врелом водом. Онесвиjестио сам се. Након неког времена дошао сам свиjести. Подигао сам главу, те поново клонуо. Кад сам дошао свиjести, чуо сам кркљање понеке жене и дjетета.

Здрмао сам Станицу Напиjало, била jе избодена по врату, али jе давала знакове живота, али не задуго. Видио сам Милицу, коjом сам био везан, она jе убиjена из пушке, сигурно jе она покушала бjежати када се одвезала па су jе убили. Док су jош клали видио сам њеног синчића старог пет година како се гуши у крви, скаче као кокош. Видио сам да се у хрпи покланих покреће и мала Софиjа, ћерка Напиjало Станице. Њу сам дирнуо и она ме погледала па се и подигла. Била jе ножем убодена у врат и лиjеву руку. Како више нисмо видjели усташе, нас се двоjе-троjе покренуло и отишли у шуму. На jедном мjесту смо нашли неке пртове и плахте. У њих смо се замотали и кркљали у крви чекаjући долазак дана.

У несрећи, како се каже, имали смо и среће. Кад jе свануло наишао jе на нас моj комшиjа МилиЕ Миљеновић. Одвео нас jе дубље у шуму, гдjе смо били до пред ноћ.
Онда су нас смjестили у неке бараке. Ту су нам помогли, а превио нас jе и лиjечио партизански болничар Јанкола Аунић. Погинуо jе у Кљаjићеву као исељеник 1948.”

Колико си имао тада година?
“Имао сам непуних 13, а моjа сестра Драга 15. Наjтеже ми jе било видjети у jарку покраj себе, њу, моjу лиjепу сестру крваву избоденог врата. Та слика, као и она покланих моjих комшиjа и данас ми лебди пред моjим рањавим очима.”
“Имаш ли ти, Ђуро, какову државну помоћ?”
“Немам ништа. Ето видиш, jош сам у овоj колиби. Ко ће нам дати кад смо сви биjеда и оваквих ко jа има више. Волио би да сам остао у оном jарку, а овако морам живjети с осам ожиљака онога закривљеног ножа. А шта могу. Не могу сам себи пресудити!”…

Анђелиjа Напиjало jе била у истоj групи избjеглица коjе су усташе похватале и измасакрирале у jарку под “Метаљком”. Она ми jе 21. априла 1961. испричала своjе сjећање на трагедиjу становника њеног села: “Тринаестог маjа 1942. године око 16 сати била сам у збиjегу у шуми Бjељевине. Сакрили смо се у жбуње мислећи да нас усташе неће примиjетити. Међутим, усташе су нас тражили.

Идући пригибали се да би нас примиjетили испод крошања или у џбуњу. То им jе успjело. Кад су нас видjели, отворили су и пушчану ватру на нас говорећи: ‘Руке увис!’ Ми смо подигли руке увис и молили: ‘Немоjте нас, немоjте, ми смо жене и дjеца.’ Повели су нас у Луке, гдjе jе било пуно усташа и домобрана. Нас жена и дjеце било jе 28. Све су нас повезали. Један од усташа jе наредио: “Спроведите цивиле!” Већина их jе отишло, а с нама jе остала мања група. Једна жена jе питала зашто нас вежу. Одговора ниjе добила. Повели су нас путем Воjнића.

Ја сам мислила збиља нас воде у Воjнић. Међутим, завели су нас у другу страну, у jедан jарак у шуми. Путем jе jедан усташа ишао испред нас, а остали око и иза нас. Кад су нас довели у таj jарак у шуми, онаj усташа на челу колоне jе сjео уз jедан грабић и рекао: “Сад ћемо одморити па ћемо онда продуаити.” Упитао нас jе: “Жене, има ли коjа новаца?” Ми смо рекле да немамо. На то jе он узвикнуо: “Лезите, маjку вам српску!” И ми смо онако повезани полегли. Настало jе клање, ко кога и гдjе. Опазила сам нож у врату. Чули су се jауци и запомагање: “Немоjте, немоjте!”

Још сам дисала и била при свиjести. Осjећала сам и сама да живим, али jе и зликовац примиjетио и рекао: “Она jе жива маjку jоj њезину српску” и убо ме три пута у леђа. Чула сам Милицу Напиjало гдjе каже: “Кад кољете кољите, али пазите да нећете добро проћи!” Кад су све измрцварили и jауци се стишали, на одласку jе jедан усташа рекао: “Бацит ћу бомбу”, а други му jе одговорио: “Ту jе штета бацити бомбу.”

Сjећам се да су преметали поклане ради златних зуба. Чула сам гдjе jедан каже: “Ова нема ни своjих правих, камо ли златних.” Они су отишли. Ми смо се почели дизати. Мене jе звала Анкица Напиjало: “Анђелиjа, jеси ли жива?” “Јесам.” “Аjд’ се дижи!” Још су се некоjи подигли и кренули у шуму. На jедном смо мjесту нашли неке крпе у коjе смо се умотали и чекали дан. К мени jе дошао Милић Новковић Стари. Он ме превио.

Затим смо се касниjе смjестили у неке бараке у шуми. Касниjе сам бjежећи шумом оздравила. Исто тада су ми заклали и маму. Тада сам имала 25 година…”

О истом злочину записао сам 21. априла 1961. Свjедочанство Драгића Напиjало, коjи jе имао 11 година и срећом остао неозлиjеђен. “Истога дана, тj. 13. маjа 1942. године, био сам с мамом и братом Ђуром, старим 13 година, у бjекству у шуми Бjељевине. Примиjетили смо од села Бркића наилазак усташа. Почели смо бjежати на другу страну шуме. Међутим, тамо смо наишли на друге. Успjели смо и овима побjећи, а онда кренули пругом до Лисичиjе (шума). Ишли смо пругом може бити свега 100 метара. Пред нас су изашле усташе с крвавим ножевима из jарка под “Метаљком”.

Сjећам се добро када су нас ухватиле да jе jедан рекао: “Вук, ево партизана!” Повезали су нас све троjе заjедно. Мама jе рекла: “Немоjте нас, браћо мила!” Усташа jе одговорио: “Не боjте се ништа!” Одвели су нас пред свога старjешину под брдо Паjиће, питали су сатника што ће с нама. Он jе одговорио: “Водите их у ту долину па их побиjте.”
Повели су нас њих четворица.

Наjедном нам рекоше: “Стоj!” Ми смо стали. Један рече: “Одриjеши их!” Исти jе пунио пушку и опалио у нашу маjку. Мама jе пала, а ми смо jош стаjали. Окренуо се и опалио према мени. И jа сам пао у шибље, али неозлиjеђен. То сам тек касниjе сазнао. Сигурно сам од страха пао. У томе моменту брат jе скочио и бjежао. Пуцали су за њим, али га нису погодили. Када су усташе отишле, jа сам се подигао ни сам не знам како. Почео сам трчати.

У шуми сам сусрео некога ко ми jе рекао да ми jе брат Ђуро побjегао. Шумом смо тражили jедан другога. Успjели смо се наћи. Ноћ смо преспавали на строжи коjу смо нашли у шуми. Киша jе jако падала. Вjетар jе био тако jак да jе покретао и строжу с нама двоjицом. Уjутро смо плакали за маjком идући ка њеном мртвом тиjелу. Нашли смо jе и мислили да лежи жива. Међутим, била jе мртва у крви.

Ми смо плачући наставили пут према нашоj кући. Стигао нас jе jедан партизан и упитао: “што плачете, дjецо мила?” Ми смо рекли да су нам убили маjку и да не знамо кући. Затим нас jе упитао одакле смо. Одговорили смо: “Из Купленске.” Упутио нас jе на Џоданско брдо гдjе смо нашли jедног човjека коjи нас jе упутио кући. Наше jе циjело село било попаљено, а наша кућа остала jе jедина циjела. Касниjе су наишли партизани и сахранили нашу маjку…”

Милица Ковачић из села Купленско, 30. септембра 1961. године:
“Био jе лиjеп сунчан дан. Добро се сjеЕам да сам баш тога дана, 13. маjа 1942. године ишла у млин с кукурузима, jер jе моjе осмеро дjеце било без круха. Баш кад сам пошла, упале су у кућу усташе. Један ме хтио заклати, али други ниjе дао. Отишли су. Ја сам брзо пошла из куће ван кад мањи син дотрчи вичући: “Маjко, бjежи, ено онога што те хтио заклати!” Погледала сам дjецу и с њима побjегла. Како их jе било осмеро, jедан дjечачић jе остао. Усташе су га ухватиле и одвеле у логор. Што сам могла, морала сам спашавати оних других седам. Вукући и носећи их бjежала сам у Петрову гору.

Не знам ни сама како смо доспjели у обруч, обруч коjи се стално стискао око нас. Ухватили су нас 16 од коjих моjе седмеро дjеце и мене: Бранко ми jе био на рукама, имао jе jедну годину, Никола двиjе (2), Душан три (3), Станка четири (4), Софjа шест (6), Анка седам (7) и Даница (13).

Кад су нас повели низ jедну низбрдицу понадали смо се да нас воде у Воjнић како су говорили, на предаjу. Али, кад смо дошли до jарка Калови-Бjељевина, већ смо нашли више од петеро наших комшиjа закланих. Почели су и нас клати. Прво нашу дjецу. Прво ми заклаше на рукама малога Бранка, а затим свих осталих шестеро. Морала сам гледати смрт моjе мале дjеце. Јадна ми моjа мати коjа ме родила. Ја сам остала задња. Приjе него ли су ме удариле ножем, jедан ме усташа упитао: “Гдjе су партизани?”

Одговорила сам сва онако избезумљена обливена крвљу своjе дjеце: “Не знам гдjе су.” Поновили су jош неколико пута, а онда ме ударили ножем у лиjеву страну врата. Пала сам од првог ударца. Злочинац jе наставио да ме боде по циjелоj лиjевоj страни тиjела тако да сам добила тринаест (13) убода. Наjгоре ми jе било кад ме убо у врат ножем и три пута нож окренуо. Тек тад сам се онесвиjестила. Задњом свиjешћу чула сам како jедан виче: “Пусти jе маjку jоj српску, та jе готова!” Остала сам тако лежећи док ме нису нашли партизани.

У тоj моjоj наjвећоj жалости и боли сазнала сам да су усташе ухватиле мога супруга Јанка и с другим похватаним српским сељацима одвеле у усташки логор Јасеновац. Никада га више нисам видjела. Моjе ране су зациjелиле. Али осjећам тешке посљедице. Сада живим у овоj биjеди са сином коjи jе преживио патње у усташком логору и вратио се болестан. Хвала Богу, да ми се макар он вратио.

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД  Просвjета, Загреб 2005.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 09. маја 2017. године.