Погоди да ли си на потерници

Иако је од рата на тлу бивше Југославије прошло више од две деценије, они који су учествовали у њему, данас или сутра, могу бити ухапшени на неком граничном прелазу, и не знајући да су њихова имена на потерницама за ратне злочине.

Према доступним подацима, списак Хрвата којима Србија жели да суди због наводних ратних злочина броји око 86 особа, док је, с друге стране, на хрватском списку 1.577 процесуираних Срба. Када је недавно процурела вест да Србија тражи 300 Хрвата због сумње на ратни злочин, реаговао је њихов министар правосуђа Анте Шпрље. Он је демантовао ову информацију, прецизирајући да је на српском списку 86 Хрвата.

Хрвати су понаособ упозорили своје грађане да буду опрезни и не напуштају земљу јер могу бити ухапшени на граничним прелазима или аеродромима. Да ли Министарство Србије обавештава грађане за које зна, на основу размене података с Хрватима, да су на тим списковима?

„Не зовемо људе телефоном да им директно саопштимо”, кажу у Министарству правде и подсећају да су 2012. и 2013. јавно позвали све оне који страхују да су на овом списку да им се обрате.

Надлежни истичу да свако ко је учествовао у грађанском рату, а сумња да је на листи за ратне злочине, то може проверити у министарству. Али чак и они који су на овај начин утврдили да нису тражени, не могу бити сигурни да на некој граници неће бити ухапшени. Наиме, списак Срба које траже правосудни органи наших суседа није ажуриран пуне три године. Међутим, и да је списак „освежен” јуче, ни то не би била гаранција некоме чије име није у овој евиденцији да неће бити приведен када пређе границе наше земље. Зашто овај списак није обновљен више од три године?

„Не постоји никакав формални акт обавезујe да се ти спискови ажурирају. Хрватско тужилаштво пошаље допис Србији и пита да ли је одређена особа на списку, односно да ли за њом постоји српска потерница. Тако и ми радимо. Могуће je и да ће се поново разговарати да се успостави пракса да се једном годишње спискови ажурирају и са једне и са друге стране”, наводе у министарству.

Не постоје хрватске тајне оптужнице и тајни спискови осумњичених Срба за ратне злочине, истиче за „Политику” Саво Штрбац, председник Документационо-истраживачког центра Веритас.

„Оне су условно тајне. На пример, са људима који живе ван Хрватске комуницира се преко огласне табле у суду. Ту се објави решење о отварању истраге, одређењу притвора, истакне се оптужница, пресуда”, каже Штрбац. Тајна је за онога ко, на пример, живи у Аустралији, а није се интересовао да ли је на том списку, додаје он.

„Ратни злочини не застаревају, а Хрватска максимално користи овај институт незастаривости”, додаје Штрбац.

Овај списак из 2013. се мења из дана у дан. Они који су учествовали у грађанском рату морају бити опрезни, јер се поступак против њих увек може покренути каже Милан Шкулић, професор београдског Правног факултета. То што неко није на потерници за ратне злочине данас, не значи да на њој неће бити сутра. Шкулићу није познато да ли Хрватска има неки официјелни начин упозоравања својих грађана који су на потерницама.

„Сумњам да постоји нека форма регулативе тога типа, јер када би то постојало, Хрватска би према тим грађанима требало да предузима неке мере на својој територији”, објашњава Шкулић.

Србија не бежи од тога да гони своје држављане када има доказа за неко кривично дело које су починили вам земље. Али проблем је што у Хрватској, нажалост, и даље постоји врло јак национализам, истиче овај професор Правног факултета.

„Та неполитичка клима друштва код њих преноси се и на поље права. Они тешко прихватају да су неки њихови људи чинили злочине у грађанском рату, а Србе посматрају као злочинце”, каже Милан Шкулић.

Један од примера који илуструје ову причу јесте хапшење српског генерала у пензији Борислава Ђукића. Њега је средином прошле године на аеродрому у Тивту ухапсила полиција Црне Горе по потерници из Хрватске старој две деценије. Генерал је, након ратова деведесетих година, сваке године путовао у Херцег Нови, где има стан, и без проблема је прелазио границу. Црногорци га прошле године нису ухапсили при уласку, већ онда када је хтео да изађе из земље, на аеродрому у Тивту.

Ако је генерал био на хрватском списку за ратне злочине, што су нам у Министарству правде и потврдили, зашто је тек прошле године ухапшен?

„Могуће је да је потерница проглашена међународном у тренутку док је Ђукић боравио у Црној Гори”, каже професор Шкулић.

Можда разлог лежи и у томе што је годинама на црногорско приморје Ђукић ишао аутобусом или аутомобилом, па на граничном прелазу између две земље нису ревносно проверавали његов идентитет.

У тренутку хапшења затекао се на тиватском аеродрому и када је његов пасош „очитан” на скенеру, упалила се црвена лампица као упозорење да је особа на потерници.

„Раније нису постојали скенери и чипови на документима. Зависило је од цариника, хоће ли, и са којом пажњом проверити. Ђукић је прошао контролу на аеродрому, али апарат је реаговао, и након пет минута службеник је пошао за њим и рекао му да се врати”, прича Саво Штрбац.

Још апсурднији случај хапшења је пример Павла Пантића, капетана бојног брода и некадашњег команданта касарне „Лора” у Сплиту. Он је ухапшен крајем прошле године у Црној Гори по потерници из Хрватске која га тражи још од 1993, када му је и суђено у Сплиту. Пантић је тада осуђен на осам година затвора. Ову пресуду 1994. године укинуо је Виши суд у Загребу и наредио да се суђење понови. Пантић се из Београда, где је био на контроли на ВМА, враћао возом за Сутоморе, где живи. Приведен је на граници при уласку у Црну Гору. Павле Пантић са генералом Бориславом Ђукићем данас дели ћелију у сплитском затвору.