ПОДВИГ НЕИМАРА СРПСКОГ ХРАМА: Истинска лепота је у давању и даривању

Подвиг Војислава Деспота, неимара српског храма у Петербургу, и духовно-просветитељског центра крај Београда. Прогнаник из Книна посвећен добробити за друге и узношењу вере

Када се суочиш да су ти отели све што си деценијама стицао, да је у трену нестало све што су ти оставили ђедови – немаш куд до да живиш или да умреш. Ако претекнеш, онда се усправи, човече Божји. Покрени се, нову кућу подижи! За себе и за друге.

Гоњен „Олујом“ у лето 1995. године, зауставио се Војислав Деспот у равници надомак Београда. Овде лечио ране прогона, опоравио се, усправио. И покренуо без игде ичега. Иједне цигле, од свега што је тамо, у његовој лепој Крајини остало.

На новој, прогнаничкој адреси обновио је домаћинство и постао неимар који се уписао и у темеље цркве у Кингисепу, надомак Петербурга и Духовно-просветитељског центра у Земун Пољу. Црква у Русији је посвећена кнезу Лазару и цару Николају Другом, а Духовни центар истинској љубави према вери, нашој.

– Нисам се предавао – појачава сопствене речи с почетка. – А јесу ме пекли они мириси, слике и звуци свега што нам је отето. Раздирале мисли да се вратиш, а немаш куда. И неће те. И, не желе.

Познат је привредник био у Крајини. Домаћин. Имао фабрику столарије. Имао живот. Али, једном домаћин, вазда домаћин.

– Засукао сам рукаве – прича нам. – Почео стари занат, па мало куће, па лепо с људима. И, ево, сад ми је срце пуно, могу и другима да помогнем. У давању и даривању ја налазим истинску лепоту живота. А зашто сам се определио да помогнем и нашој православној цркви?

То је провиђење, неко. Верујем да је провиђење. Мени се указало. Када сам први пут отишао да пољубим праг родне куће, затекао сам… све спржено. Претекла је само икона нашег свеца. Узео сам ту икону, ево ову.

Задрхтао је Војислав Деспот. Застао.

– Нисам очајавао, мада понекад сањам. И Книн, и пут који смо прешли…

Нема баш времена Војислав да о свему с њим претресамо, натенане. Он са гостима, у дану у коме смо му банули у кућу, обележава славу Духовно-просветитељског центра – Светог Јована Богослова. Са свештеницима ломи колач. Литургију служи прота Стеван Мрђен, некадашњи парох, кнински.

– Патим за Крајином, зато не могу да одем. Ниједном нисам ишао – каже тихо прота.

Окупили се Крајишници у параклису, на спрату здања. Војислав је некада планирао да овде буде фабрика столарије, али није имао дилему – даровао је четири стотине квадрата Српској православној цркви. Испод је народна кухиња у којој се сваког дана припрема по 2.000 оброка за оне којима су потребни да преброде дан у немаштини.

– Нису овде само Крајишници, има нас одасвуд, са сидрима у овој равници – представља се Витомир Тодовић, родом из Фоче. – А Љубисав Вујовић вам је из Чачка. Оно је Душанка Мандић, е, она је из Кистања. Је л’ тако, Душанка? Из Кистања?