Podsjećanje: Potresna svjedočenja izbjeglica iz zapadne Slavonije o stravičnom teroru ustaša

NOVOSTI, utorak 5. novembar 1991.: U koloni dugačkoj petnaestak kilometara, u Banjaluku je juče i prekjuče prispelo više od 5.000 Srba sa područja Virovitice, Grubišnog Polja, Podravske Slatine, Daruvara, Slavonske Orahovice a očekuje se dolazak još deset do 15 hiljada ljudi, žena i dece. Izbeglice koje su još u šoku, svedoče da je ustaška soldateska razarala i palila sve pred sobom a ko se nije izvukao, ubijen je ili zaklan na najbestijalniji način

Izvor: NOVOSTI, utorak 5. novembar 1991.

OSTALA PUSTOŠ

Hrvatska ustašoidna soldateska opustošila je Veliku i Malu Peratovicu, Veliku i Malu Barnu, Lončaricu, Zrinsku, Veliku i Malu Dapčevicu, Brđane, Gornju Raševnicu, Donju Kovačnicu, Mali Grđevac, Crepušinu, Sibenik, Topčalovicu, Malu Jasnivaču…

Najgore su prošle Velika Peratovica, u kojoj je bio smešten bilogorski Štab TO i Gornja Rašenica u kojoj su hrvatski bojovnici pretrpeli velike gubitke.

– Padom Bilogore otvorena je komunikacija od Virovitice do Grubišnog Polja. Ostane li tako, onda će hrvatske snage imati normalno snabdevanje, a to će im omogućiti okruživanje daruvarskog područja i, eventualno, napredovanje prema Pakracu i Lipiku. Ako to ostvare, male su šanse da se održi i okučanski kraj, odnosno slobodna teritorija na području zapadne Slavonije – kaže Nenad Brujić, teritorijalac iz Gornje Rašenice.

SPAS U ZADNjI ČAS

– Iz šume smo, sa položaja, gledali kako kolju starce koji nisu uspeli pobeći, koje nismo mogli spasiti. Drug do mene je gledao kako mu kolju oca, a nije mu mogao pomoći. U zadnjem času smo se izvukli. Nas 700 je bilo opkoljeno sa njih 5-6 hiljada. Kurdi, Rumuni, Austrijanci, svi se bore sa ustašama, a kad se istrezne, plaču kao deca, priča borac sa Bilogore, po imenu Trkalo.

LEKOVI HITNO

POSREDSTVOM regionalnog Štaba za izbeglice, iz Prihvatilišta u sportskoj dvorani „Borik“ u Banjaluci, Tanjug je zamoljen da prosledi hitan apel za upućivanje pomoći u lekovima.

Na spisku deficitarnih lekova i materijala nalaze se: zavojni materijal, antibiotske masti i sprejevi, kardio-tonici, antibiotik-kapsule, sredstva za smirenje i bolove, diuretici, antihipertenzivi, insulin i inzulin-trake i druga sredstva.

Telefon u „Boriku“ je 38-855, a u Štabu za izbeglice 48-423.

OGNjIŠTA U ZGARIŠTU: Srbi su morali da ostave svoja ognjišta i spašavaju goli život

Novi talas srpskih izbeglica iz Hrvatske zapljusnuo je Bosansku krajinu. U nedelju i ponedeljak, u Banjaluku je prispelo više od pet hiljada Srba sa područja zapadne Slavonije, koji su uspeli da izvuku žive glave iz najnovije, žestoke i krvave ofanzive hrvatskih oružnika. Neđo Vujović, član Regionalnog štaba za prihvat izbeglica, kaže da se očekuje dolazak još deset do petnaest hiljada ljudi…

Reka izbeglica, u koloni dugoj petnaestak kilometara, teče sa područja opština Virovitica, Grubišno Polje, Podravska Slatina, Daruvar, Slavonska Grahovica… Strašna je to reka – ponornica što u sebi nosi i valja hiljade ljudskih tragedija, užas, jad i  bedu srpskog naroda izloženog stravičnom teroru bojovnika „nove hrvatske demokracije“. U njoj su vrtlozi smrti i tuge, gotovo bez kaplje nade…

KONVOJ KA SRBIJI

Iz Banjaluke, u kojoj su za kratko predahnule, srpske izbeglice iz zapadne Slavonije, uglavnom su se zaputile prema Srbiji. U Sportskoj dvorani „Borik“, u kojoj su smešteni, ostalo je sinoć nešto više od 350 Srba nagnanih da napuste svoje kuće i imanja mahom na Bilogori.

Sinoć je opovrgnuta vesta da je konvoj autobusa i beogradskih taksista, kojim su se izbeglice uputile prema Srbiji, vraćen iz Prnjavora iz bezbednosnih razloga. Od dežunog u Stanici javne bezbednosti Prnjavor, Bore Đuraša, saznali smo da je konvoj imao jednočasovni zastoj zbog tehničkih problema. Čim su oni otklonjeni, izbeglice su, preko Dragalovaca, nastavile put prema Doboju.

– Uhapsili su mog brata Iliju, uzeli mu 50 hiljada maraka, prebili mu prsnu kost, polomili sva rebra na lijevoj strani. Igrom slučaja, zarobili smo neke važne mupovce, pa smo napravili zamjenu. Sa Ilijom su bili Spasoja Milašević, Dragan Mačak i Mitar Stanić, koje su nakon zvjerskog mučenja ubili. Njihovi leševi nađeni su na smetlištu. To hrvatska vlast radi Srbima, dok Evropa o tome ćuti, priča sa gorčinom,Milenko Stojić, iz Grubišnog Polja.

DONjA RAŠENICA – SPALjENA CRKVA VELIKE GOSPOJINE

PRAVOSLAVNA crkva Velike Gospojine u Donjoj Rašenici u grubišnopoljskoj opštini spomenik velike vrednosti spaljena je na katolički praznik svih svetih 1. novembra, rekao je juče novinarima u Banjaluci Branko Popović, član vlade SAO Zapadne Slavonije.

Pre samo godinu dana 28. avgusta završeno je renoviranje ovog kulturnog spomenika od neprocenjivog značaja. U renoviranju je materijalnu i stručnu pomoć, kako ističe Popović doprinos dala hrvatska vlada pre dolaska HDZ-a na vlast.

Mlađen Kekerović, iz Grubišnog Polja, preživeo je, takođe hapšenje. Prebijen je, sa delom odsečenog uha, dao je sve što je imao, automobil, dva kamiona, 180 hiljada dinara. Nakon oporavka, otići će kaže, na položaj.

Među izbeglicama je i Spasoja Lukić iz Topolovice, koji je dopratio oca Ljubomira i majku Vidosavu, koji će produžiti za Srbiju, a on se vraća u zavičaj, da brani ono što je ostalo. Spasoje kaže:

– Dva moja druga, u najboljim godinama, su poginuli. Otac je, kao dete, preživeo Jasenovac, a sada ovo. Obećana nam je podrška, a sada na položaju imamo sirotinjsko naoružanje, naspram najsavremenijim tenkovima. Ovo oružje što imamo, oteli smo, inače…

UDAR SA SVIH STRANA

U SPORTSKOJ dvorani „Borik“, za vreme doručka, nakon probdevene noći, razgovarali smo sa Martom i Rajkom Šulj iz Gornje Kovačice.

– Pošla sam u papučama. Pucalo se sa svih strana, ništa nismo stigli poneti. Dva meseca smo živeli bez ičega. Samo su Hrvati puštali u trgovine. Sreća je, pa su deca ranije otišla rođacima u Crnu Goru. Sa strahom čekam svaki novi dan, jer očekujem bebu – priča Marta.

VELjKO DžAKULA, PREDSEDNIK VLADE SAO KRAJINA – ZAPADNA SLAVONIJA

ODLAZAK SAMO – PRIVREMENO

Od predsedništva SFRJ zahtevamo da skrene pažnju međunarodnoj javnosti na progon srpskog stanovništva iz Hrvatske. Svetu se mora objasniti da Srbi ne vode osvajački rat. Da nije tako, onda, recimo, Sirač i Badljevina, hrvatska sela između Daruvara i Pakraca – mada u okruženju srpskih mesta – ne bi ostala cela i nedirnuta. S druge strane, samo na području pakračke opštine, spaljeno je i razoreno osam srpskih sela. Težnju sadašnje hrvatske vlasti za etnički čistim prostorom najrečitije potvrđuju izbeglice sa Bilogore, koje su ostale bez kuća i imovine. Svetska javnost mora biti obaveštena o tome i svet mora da shvati šta se Srbima dešava u Hrvatskoj – kaže Veljko Džakula, predsednik Vlade SAO Krajina – Zapadna Slavonija. I nastavlja:

– Mi se suprotstavljamo tezi o iseljavanju i preseljavanju stanovništva. Stoga ćemo zahtevati da se srpskom narodu, izbeglom iz zapadne Slavonije, omogući povratak na prostor sa kojeg je isteran. Nemam ništa protiv da se to odvija uz mirno pokroviteljstvo zemalja Evropske zajednice.

Ko god misli da će moći da istera Srbe iz Hrvatske, odnosno sa njihovih ognjišta i imanja, taj je u – zabludi. Srpski narod je već jednom izgonjen iz Hrvatske, ali se posle pobede, opet vratio u nju.

Ako se u roku od dva-tri dana ne reši pitanje srpskog naroda u zapadnoj Slavoniji, onda je izvesno da će, za određeno vreme, biti sasvim doveden u pitanje budući život Srba u zapadnoj Slavoniji. Ali, odlazak srpskog naroda iz svojih kuća, i sa svojih imanja, može da bude samo privremen. Istina, životi mnogih ljudi biće ugroženi i dovedeni u pitanje – zaključuje Džakula.

Dvadesetogodišnja Dunja  i petnaestogodišnja Tanja Ivančević iz Grubišnog Polja zajedno su na ratištu sa svojim drugovima sa kojima su izlazile u kafiće, pre ovog rata. Sa njima su Dragoslav i Dimitrije Mačak, te Milenko Stojić, pripadnici TO. Do Banjaluke su došli nesvakidašnjim prevozom – oklopnim transporterom. Kažu, bolje BOV, nego pešačenje.

A MORA se ljudima verovati i kada pričaju.

– Napali su nas 31. oktobra, u devet časova. Udarili su sa svih strana, od Bjelovara, Virovitice, Grubišna Polja, Velikog Grđevca i Levinovca. Tukli su najpre višecevnim bacačima raketa, haubicama, minobacačima kalibra 120 milimetara, tenkovima. Tek onda su pokrenuli pešadiju. Na Bilogoru je krenulo više od pet hiljada hrvatskih bojovnika. Dočekalo ih je 400 naših boraca. Držali smo svoje položaje do dva časa posle ponoći, dok i poslednji civil, koji je hteo u zbeg nije izvučen kaže Nenad Brujić, teritorijalac iz Gornje Rašenice kod Grubišnog Polja.

BORBA BEZ PODRŠKE

Na Gornju Rašenicu palo je prema proceni Milivoja Borote, pripadnika TO, blizu tri hiljade artiljerijskih projektila. Posle topovske kanonade, napala je hrvatska pešadija, podržavana sa dva tenka i jednim transporterom. Bitku je prihvatilo 36 branilaca ovog srpskog sela. Svoje položaje, kaže Borota, održavali su sve do 18 časova. Pre toga, levo krilo se, pred tenkovima, moralo povući – na desnom je ostalo samo osam boraca. Odstupili su tek pošto su selo napustili svi civili.

Borota tvrdi da Bilogora nikad ne bi pala, samo da su imali artiljeriju ili podršku avijacije.

– Da smo topovima mogli da tučemo njihove artiljerijske položaje, ili da su dejstvovali avioni – u Banjaluku ne bi stizale izbeglice sa Bilogore. Ovako nismo imali izbora. Neko se, to je mišljenje većine boraca, poigrao sudbinom srpskog naroda iz Bilogore.

Soldateska dr Franje Tuđmana, svedoče izbeglice, razarala je sve pred sobom. Paljene su i minirane kuće; gorela su cela sela. Masakrirani su civili; ustašoidni hrvatski oružnici iživljavali su se na telima mrtvih branilaca srpskih sela na Bilogori.

Zaklali su starog Miloša Juzbašu i njegovog sina Milorada. Njega su vezali za stožinu i zapalili. Ubili su Zorku Vuković, Zoru i Ranka Čakmaka, Jovu Ilića. Mrtvom borcu, Dušku Grežniću, odseklu su uši, izvadili jedno oko, a onda mu gulili kožu sa ruku, grudi i leđa – kazuje Slobodan Vlaisavljević, dodajući da je gledao kako gore bilogorska sela Velika Barna, Zrinska, Cremušina i Gornja Kovačica.

Braneći srpska sela na Bilogori poginuli su Milenko Šukić, Duško Bajić, Milivoje Berak… Tačan broj mrtvih kaže Njegovan Popović, teritorijalac iz Lončarice, možda se nikad neće ni saznati:

– Nismo mogli izvući sve naše poginule saborce. Znam da je, boreći se protiv ustašoidne hrvatske vojske, poginuo Robert Pajur, Hrvat po nacionalnosti, sahranili smo i Nenada Pendelja.

– Smestićemo porodice na sigurno i svi ćemo se, opet, vratiti na položaje da do kraja ratujemo protiv fašizma u Hrvatskoj, ali smo pod uslovom da nam Armija da svoju tehniku. Ovako, kako je do sada bilo, više ne ide – izričit je Branko Bozeta, teritorijalac iz Lončarica.

Kako će dalje „ići“ – malo ko sada može reći. Ali, da će se i mesta za borce-teritorijalce i mesta i nade za izbeglice naći – mora se verovati…

Izvor: NOVOSTI, utorak 5. novembar 1991.

Vezane vijesti:

Besjeda prof. Staniše Lalića na parastosu Srbima, pobijenim u hrvatskoj akciji „Otkos“

SLUŽEN PARASTOS SRPSKIM ŽRTVAMA U HRVATSKOJ AKCIJI „OTKOS“

Ranko Radelić: Hrvatska akcija Otkos – trijumf ustaštva i fašizma!