Подсећање на крвави усташки злочин у банијском селу Комоговини, 26. јануара 1942. године

Пише: Милош Кордић

Двадесет и шестог jануара годишњица jе страшног хрватског усташког злочина, 1942. године, у српском селу Комоговини, на Баниjи, у Хрватскоj.

Тог су дана усташки зликовци из Петриње, по високом снегу, љутоj зими, упали у село, са севера, из правца села Јошавице (у петрињскоj општини, такође настањеноj Србима), и побили 118 житеља Комоговине и околних села.

Два-три дана раниjе усташе су пљачкале и палиле куће и убиjале све што се кретало по Јошавици и другим српским селима коjа су им пре Јошавице била на путу ка Комоговини, циљу њиховог крволочног похода.

Комоговина jе била jедно од наjпознатиjих устаничких села на Баниjи. Село се у историjским књигама први пут бележи 1334. године, као католичка жупа. Године 1482. помиње се у даровници мађарског краља Матиjе Корвина српском деспоту Ђурђу Бранковићу, чиjи jе посед била неко време. Насељавањем Срба, краjем 17. века (по “службеноj историjи”, а по неким документима Срби су Комоговину и поjедине краjеве Баниjе насељавали и у раниjим временима), ту jе подигнута православна црква. У селу jе до 1777. године постоjао манастир, са чувеном иконописном школом, коjи jе те године запаљен наредбом царице Мариjе Терезиjе, а калуђери расељени по манастирима на подручjу Аустроугарске монархиjе. Манастир и сва манастирска стања запаљени су због тога што су он и село Комоговина били центар буна против аустроугарске и хрватске тираниjе. А наjчувениjа jе била Киjукова буна, 1751. године.

Дан пре крволочних усташких зверстава у Комоговини, партизани су покушали да спрече усташама продор у село. Али су се пред многоброjниjом и много боље наоружаном њиховом jединицом морали повући ка гори Шамарици, на jужноj страни села. Са њима jе отишла и већина мештана и избеглица коjи су се склонили у Комоговину. А онда су се уjутро, 26. jануара, због jаке зиме, без праве одеће и обуће, без хране, жене, стариjи и деца вратили у село. Уверени да су усташе напустиле Јошавицу и да неће кренути у Комоговину.

Била jе то страшна грешка: партизани су се повукли дубоко у Шамарицу (и то jе питање на коjе никад нико ниjе одговорио: због чега?), а усташе су се, после ноћи проведене у Јошавици, спустиле уjутро у Комоговину. У село су и са источне стране у помоћ петрињским усташама пристигле усташе из Костаjнице и жандари из Меченчана.

Крвави усташки пир траjао jе тог дана веома дуго – убиjено jе 118 становника: 64 из Комоговине, а остали су из околних села; наjвише их jе било из Јошавице. Међу жртвама jе 21 дете млађе од 15 година: Вида Миросављевић била jе стара свега неколико месеци, а ни пуне две године нису имали Вида Дабић, Милутин Дабић, Славка Јасић и Милан Миросављевић. Убиjено jе 38 жена. Стариjих од шездесет година било jе десеторо. Јока Трнинић (Петрова) имала jе 98 година. Стана Трнинић убиjена jе са четворо деце, Миља Дабић, Даница Јасић и Мариjа Миросављевић убиjене су са троjе деце, а Јулика Дабић jе убиjена са двоjе деце.

Село jе тог дана до темеља спаљено. Изгорела jе 121 кућа, колико их jе тада било у селу, са свим шталама и осталим господарским зградама и зградицама.

Ево и два истргнута сећања двоjице тадашњих дечака на таj крвави дан у Комоговини, забележена у монографиjи “Комоговина 1334.-1976.”, обjављеноj 1977. године:

Петар Миросављевић, Пепо: “… Одjедном испред куће пуче пушка. Мати нам рече да се завучемо под кревет. Она jе остала да сjеди краj пећи са наjмлађом сестром Видом (то jе оно дете од неколико месеци – напомена М. К.).

Наjприjе jе jедан усташа разбио стакло на прозору, а онда су у кућу ушла двоjица усташа. Упитали су маjку да ли у кући има људи. Она им jе одговорила да нема никога, а да jоj jе муж у Њемачкоj. Док им jе то говорила, jедан усташа jе пуцао у њу. Видио сам како jе пала са столице заjедно са сестром Видом. Стариjа сестра почела jе jецати, док jе млађа заспала од страха под креветом. Усташе су изашле из куће и упутиле се према штали. Недуго иза тога њу су запалили. Мало сам причекао и онда сам изнио сестре испод кревета. Изашао сам из куће и примиjетио да jе и она запаљена. Упутио сам се преко воде према шуми. Видио сам свуда много лешева. Село jе горjело…”

Љубан Дабић, Угљеша: “… Сjећам се да нас jе било у jедноj соби 23. Изненада су усташе упале у кућу и почеле вршити претрес. Мог оца су првог зграбили и извукли напоље. Вани се чуо пуцањ. Мало затим чуо се рафал. Кроз прозор сам примиjетио да отац лежи на сниjегу. Поново jе исти усташа ушао у кућу са баjонетом на пушци. Почео нам jе псовати маjку српску, хватати jедног по jедног и гурати из куће. На вратима су стаjала jош двоjица усташа са ножевима у рукама. Како jе коjи од људи или жена био изгуран из куће, двоjица кољача су боли жртву, а онда jе бацали са прага. Дошао jе ред и на мене. Сам сам скочио са прага на земљу тако да ме нису уболи ножем, а рафал коjи jе био упућен мени само ме погодио у прст на руци. Када jе масакр био готов, поново су за сваки случаj по тоj гомили људи пустили jедан рафал. Тада ме jош jедан метак погодио у ногу… Ушао сам и у другоj просториjи угледао само лешеве. Свуда около само крв. У другоj соби сам такођер угледао много дjечjих лешева…”

Манастир у Комоговини

Никад нико после Другог светског рата ниjе одговарао за таj и за безброjне друге злочине почињене широм Баниjе. Као што ни за “Олуjу” нико ниjе одговарао. А у њоj jе и Комоговина готово нестала. Па Комоговљани данас живе на Исланду, у Норвешкоj, Шведскоj, Канади, Русиjи, Аустралиjи, Сjедињеним Америчким Државама… и по многим местима Србиjе, Босне и Херцеговине…

Свети jануарски православни дани били су омиљени хрватским усташким зликовцима за безброjне наjстрашниjе злочиначке оргиjе над Србима на свим просторима њихове Независне Државе Хрватске. Комоговљани су те, 1942. године страдали и у Петрињи. Наиме, у jесен 1941. у Петрињу су из села одведена 33 мушкарца и jедна жена. И тамо су на Божић, 7. jануара, сви побиjени. Па ту су и 27 мушкараца (двоjица стариjих од 60 и jедан у 16. години) коjи су одведени у Хрватски усташки логор у Јасеновцу, где су побиjени, па ту су…

Пре почетка Другог светског рата Комоговина jе имала 121 домаћинство и 612 становника. У рату jе животе изгубило и нестало 225 мештана, међу коjима су 73 жене и 61 становник млађи од 20 година. Године 1991. село jе имало 334 становника и око 80 домаћинстава.

И jош само нешто: у Осиjеку jе 1991. године свирепо убиjен први комоговљански лекар – доктор Милутин Кутлић. Диван човек, специjалиста, угледан грађанин Осиjека, у коме jе живео и радио.

А управо ових дана (дан после проглашења победника на председничким изборима у Хрватскоj) даљег издржавања казне за стравичне злочине над невиним Србима у Осиjеку ослобођен jе Бранимир Главаш, главни организатор тих злочина. У ствари, да ли jе он пуштен, ослобођен, да ли му jе поништена пресуда, да ли ће га органи БиХ, где jе издржавао казну, изручити Хрватскоj, да ли ће се одржати ново суђење, то нико не зна. А Хрвати Туђмановог генерала Главаша, коjи jе чин ваљда и добио за почињене злочине над Србима, славе као хероjа. Као што славе и многе друге коjи су починили злочине над Србима а никад нису изведени пред лице правде. За међународно и хрватско правосуђе злочина над Србима у последњем грађанском рату, судећи по броjу покренутих поступака, броjу кажњених и збиру година на колико су кажњени, као да ниjе ни било. За разлику од злочина над Хрватима и муслиманима (Бошњацима) коjе су у том рату починили Срби и за коjе су драстично кажњавани: и у Холандиjи, и у Хрватскоj, и у Босни и Херцеговини, и у Србиjи… Наравно да jе све злочине требало и требало би истражити, злочинце казнити, без обзира чиjи били. Да, требало jе и требало би. Али…

Крвави предсветосавски дан у Комоговини, 1942. године, памти jош неколико у том покољу преживелих мештана. И оваj предсветосавски текст о том злочину само jе подсећање… Али питање jе: коме? И докад само подсећање? И колико таквих подсећања…

Извор: Intermagazin.rs

Везане виjести:

Пуста земља Баниjа – Jadovno 1941.

О злочинима над Србима из села Стрмен, Црквени Бок и …

Злoчин (ни)je зaбoрaвљeн – Jadovno 1941.