Подаци о страдалима говоре да се радило о грађанском рату

Kоментари на друштвеним мрежама у којима се наводи да су на Казанима убијени „сарајевски четници са оружјем и средствима везе“, резултат су сатанизације и демонизације Срба као „ружних, прљавих и злих каубоја који су дојахали на коњима ЈНА на брда око Сарајева“

Приредила: Вера БУГАРИН

Подаци о страдалима показују да нема ни једног елемента за став да је на Сарајево извршена агресија из Србије и Црне Горе, већ се радило о грађанском рату, истиче директор Бироа за људска права Удружења „Демократска иницијатива сарајевских Срба“ /ДИСС/ Душан Шеховац.

У интервјуу Срни Шеховац наводи да „треба уложити огромну моралну и интелектуалну снагу да се сруше и бошњачки и српски лажни митови о догађајима у ратном Сарајеву“.

„Када се озбиљно анализирају подаци о жртвама у Сарајеву, може се видјети да су од 14.500 погинулих, убијених и несталих 1992. године само 625 лица имала пријављену адресу пребивалишта изван Сарајева. Остале жртве, њих 13.860, су биле пријављене на територији десет градских општина“, истиче он.

Према доступним подацима, у Сарајеву је погинуло 8.940 војника, од којих је 5.713 Бошњака, 2.900 Срба, 296 Хрвата и 31 припадник осталих народа. Убијено или нестало је 3.813 Бошњака, 1.074 Срба, 723 Хрвата и 162 осталих.

Истовремено, нигдје не постоји јавно верификован и објављен списак о 1.602 убијене дјеце.

„Хаг у својим анализама демографских губитака помиње 450 убијене дјеце, а директор Истраживачко документационог центра Мирсад Токача и директор Института за истраживање злочина против човјечности и међународног права Универзитета у Сарајеву Смаил Чекић 642 страдале дјеце“, тврди Шеховац.

Он посебно истиче да постоје судско-истражни документи и досијеи са свим подацима о 102 убијене дјеце у ратном Српском Сарајеву, те да се о најмлађим жртвама, које су убијане на Грбавици, Илиџи, Вогошћи, Трнову, Хаџићима, Рајловцу, Илијашу, Палама и Лукавици – и даље шути.

„Зашто? Дјеца су дјеца, највеће жртве рата. Њих су сарајевски `хуманисти` заборавили, одвојили их од дјеце `опкољеног` Сарајева. Дегутантно је измишљати жртве и објављивати лаж као истину“, истиче Шеховац.

Према српским тврдњама, у Сарајеву је убијено и нестало око 6.000 припадника овог народа, што супротна страна упорно негира. Ријетке судске пресуде за злочине над Србима у овом граду изречене су нижерангираним починиоцима, док су наредбодавци остали недодирљиви.

„Не треба измишљати нове, непостојеће српске злочине, а правити се као да не постоје злочини Бошњака у Сарајеву. О њима се ријетко говори, а још рјеђе процесуирају, јер то руши слику о Бошњацима као жртви.

Цијело Сарајево зна ко је убио Бошка и Амиру, двије дјевојчице на Грбавици, ко је везао сајлом старца и старицу у Трнову и вукао их по макадаму док се нису распали.

Сви знају ко је запалио православну цркву у Трнову и заковао човјека на улазу да и он изгори. Ову цркву и цркву у Осенику запалили су и срушили Бошњаци, што су докази да је лажан сарајевски мит да Бошњаци нису у Сарајеву срушили ниједну православну цркву“, наводи Шеховац за Срну.

Он сматра да „објективност не станује у Суду БиХ“ – кад Срби у Хаџићима разоружавају, хапсе и одводе у Спортску дворану Бошњаке онда је то „етничко чишћење територије“, а кад Бошњаци исто чине Србима у Хаџићима и Пазарићу, то је онда „легално чишћење државне територије од побуњеника“.

„Графичка школа на Илиџи у којој су Бошњаци били затворени један дан именује се као ратни, малтене, концентрациони логор, а `Силос` у Тарчину, кроз који је до јануара 1996. године прошло неколико стотина Срба, а једна бака држана 1.420 дана, именују као `војни истражни затвор`.

Простор у Трнову гдје су били заробљени Срби називају котловницом, Припаднике Војске Републике Српске из Трнова, Кијева и Војковића зову агресорима /а били су код код својих кућа/, а припаднике такозване Армије БиХ из Фоче и ХОС-а из Доњег Вакуфа – `регуланом војском у Трнову“, прецизира Шеховац.

Према његовим ријечима, коментари на друштвеним мрежама у којима се наводи да су на Казанима убијени „сарајевски четници са оружјем и средствима везе“, резултат су сатанизације и демонизације Срба као „ружних, прљавих и злих каубоја који су дојахали на коњима ЈНА на брда око Сарајева“.

„Бакир Изетбеговић `касно на Казане дође`. Он и његов отац су 1993. године знали за ове злочине. Изетбеговић је раније одао почаст једном од саучесника ових злочина, подстрекачу, помагачу и наредбодавцу Мушану Топаловићу Цаци, корачајући на челу колоне на његовој сахрани. Цацо је укопан на истом гробљу гдје је и његовог отац Алија“, наводи Шеховац.

Он закључује да је вишегодишња шутња већине утицајних Бошњака о злочинима чије су жртве били сарајевски Срби утицала на сарајевско јавно мњење, па је формиран став да није ни било ратних злочина према Србима у Сарајеву.

Према његовим ријечима, ДИСС је 1996. године управо формиран са циљем да уради много друштвено корисних ствари, јер су видјели и осјетили, да ће вријеме послијератне реинтеграције Срба у главни град БиХ бити тешко и болно.

Док је СДС позивао Србе да дођу у Републику Српску, а СДА их тјерао из Федерације БиХ пријетњама свих врста, Шеховац каже да је међународна зеједница све то посматрала из удобних и добро плаћених фотеља, те да готово ништа није урадила да заштити Србе који су у рату били на територији под контролом Војске Српске.

„У турбулентном и пуном опасности послијератном вемену били смо храбра група Срба која је јавно износили своје ставове. Залагали смо се за право сваког појединца и породице да сами одлуче хоће ли ићи или остати. Занимљиво да је исти став имала и ратна Скупштина Српског Сарајева, а о томе се цијело вријеме шути.

То је затамњено дугогодишњом пропагандом да је Србе из Сарајева извео само СДС, и да само он сноси кривицу за једну од највећих трагедија српског народа“, наводи Шеховац.

Према његовим ријечима, ДИСС се годинама борио, залагао, тражио и предлагао промјене, али да готово ништа нису постигли јер ни од кога нису имали ефикасну подршку.

„Власти у Сарајеву ДИСС држе у стању коме постојимо, јер се не може рећи да смо мртви, а исто тако се не може речи и да смо живи. Истина је да се положај реинтегрисаног српског народа погоршао у свим подручјима“, тврди Шеховац у интервјуу Срни.

Он објашњава да Срби у Сарајеву данас нису изложени насиљу, али су свакодневно предмет „суптилене, тихе, ефикасне дискриминације у свим областима“.

Рјешење да се то заустави Шеховац види у хуманом, људском реаговању Бошњака у Сарајеву који шуте и, како каже, нису свјесни да је та њихова шутња најефективнији рад на дезинтегрцији БиХ.

„Сваког дана све нас је мање – свакодневно се исељавају и умиру сарајевски Срби. У старачким домовима је више Арапа од Срба. У Сарајеву се рађа више дјеце странаца, из других и трећих бракова Бошњакиња и Арапа, него српске дјеце, и наравно да њих има више и у школским клупама“, наводи Шеховац.

Указује и на смањење броја политичких представника на свим нивоима, додајући да у пола сарајевских општинских вијећа нема ниједног Србина, а ни Хрвата, што је злоупотребљено од стране Бошњака који постају четири године политички Срби и глуме Србе у парламентима.

„На Илиџи је умјесто Србина, на челу општинског вијећа Бошњак из Братунца. Занемарљив је број запослених Срба у јавним институцијама, далеко од прокламованих уставних норми“, наводи Шеховац и закључује:

„На Илиџи, гдје живим, Срби немају ниједан сто на пијаци, немају ниједан мали, средњи или велики пословни простор, који је у функцији. У основној школи и гимназији раде двије професорице енглеског језика, на неодређено вријеме. Јесмо конститутивни, али нисмо равноправни.

Извор: СРНА

Везане вијести:

Сарајевска најпознатија јавна тајна: Цацо, Казани и злочини …

Шеховац: Изетбеговићу, касно си се сетио Казана | Јадовно 1941.

ПРАВДА ЗА УБИЈЕНЕ СРБЕ НА КАЗАНИМА