Pod onim plavetnilom

Piše: Dušan Bastašić

Jovan moj usnio je pod plavetnilom Dinare. Usnio bez uspavanke i tihe reči materine kojom se miran san doziva. Koju mu je poslednju reč mater izgovorila da mu bude ispraćajna i da na njoj uplovi u svoj duboki san? Moj Jovan! Moj stric Jovan. Moj ćić od četiri dana.

Da. Bio je četiri dana star kad je ubijen materi u naručju. Mora da joj je bio u naručju. Nesretna Anica, koga je od svoje dece tog časa grlila? Njih troje, a dve ruke. Dve ruke, a jedno srce materino koje se ne može pocepati na troje. Svakome celo pripada i svakome se celo daje. Tako je Bog učinio samo za materino srce da se uvek celo daje i da se nikad ne iskruni. Može biti da je jednom rukom na grudi stezala Jovana, a drugom Marijinu ruku držala. Bilo je pet godina mojoj tetki Mariji. Sigurno su je zvali Marom. To nije teško pogoditi. A Rajko? Mora da se materi uz skut pribijao. Njemu bilo deset. I on, dete, a stric mi.

Otimali su ih od matere. Da li su pištali i krikom se branili ili su skamenjenog straha u telu i očima čekali što sledi? Je li materino srce silinom tuklo o grudi da iskoči pred strahotom? Je li suzom molila da prvo nju? Nikad nećemo saznati da li je vrištala tu mokru molitvu. Ni da li su prvo nju. Bar da su prvo nju, da je nesrećnica bila te sreće.

A onda su im tela bacili na volujska kola. To znamo. Ali ne znamo da li su im tela bila još topla od krvi i od života koji je tek isklizao iz njihovih tankih žila ili je možda još uvek lagano klizio da bi se potom uzdigao ka nebu. Možda je tada, dok su ih vukli na tim kolima, za kojima je po prašini i ugaženoj travi ostajao dugačak, crven i gust trag, to bio njihov odlazeći život. Bar da je pre tih kola već isklizio i ostavio telo sa kojim se rodio i odlepršao, pa da nije poslednje kapi cedio pod pržinom. Taj život. Ni to nikad nećemo saznati.

Onda su ih, to smo saznali, izbacili u polje plavo od senke planine koja je nemoćno gledala i u sebi bezglasno ječala. Bacili su ih u pržinu i pržinom zasuli.

Жulja li te oštra pržina, ćić Jovane? Жulja li ti tananu kožu, belu kao posisano mleko majčino ili je štiti obavijena materina košulja? A možda si materi na grudima usnio i tako otišao iz ovog sveta tebi dugog tvoja četiri letnja dana? Nikad nećemo saznati.

U onoj oštroj pržini leži još jedna moja tetka i još dva strica. Tetka Draginja u toj školi taman prvi završila, a strica Milojka čekala skamija od te jeseni. U toj školi gde ih ubijaju, pa onda na kola volujska bacaju. Njoj osam, njemu sedam. Ćić Vladi ni pet nije bilo. Možda ih Dušanka, žalosna mater, nije držala u naručju nego za ruku vodila kad je pred njih izašao zao duh koga su zvali čovekom jer je imao ljudski lik, ali srce mu bilo sotonino. Možda je koščatom rukom posezala da izgrebe lice krvnika ili da mu do očiju dopre, a možda je decu preplašenu uz skute stisnula dok je i sama molila da nju prvu. Nikad nećemo saznati. Bar da su nju prvu da ne gleda kroz belu, vodenu maglu svojih očiju kako joj lik sa srcem sotone odvlači decu. Ako je bila, zlosretnica te sreće.

Sigurno od svog bola nije čula oko sebe tuđe krike što nebo paraju dok im čupaju kose i bradvama tuku gde stignu. Oni sotoninog srca, na sve spremni. Sve u toj školi gde su decu slali sa tablicom u ruci da slova i brojke nauče.

U toj istoj školi se ponovo učilo pisanje i račun posle rata. Listao se bukvar i dečije ruke su okretale crne i bele kuglice računaljke. Opet se čula dečija graja, smeh, poneka svađa… Ista škola, iste klupe, samo druga deca. Ona koju nisu pobila sotonina srca i ona što su ih posle pokolja rađali. Iste podnice po kojima je kapala krv onog dana 1941. Samo ih premazali pregorelim uljem. Skorela, nevina krv je ostavila trag pod crnilom ulja. Tamo gde se krv tvrdoglavo zalepila za podnicu i, kao uporni svedok, odbijala da prepusti vodi da je sapere i sa njom otare i sraman trag počinjenog, tamo je pod bio najcrnji. Koja li je od njih bila kap mojih tetaka i stičeva? Koja li je bila mlada kap mog Jovana? Da mi je znati, pa da tražim tu trulu dasku ili makar njen trn ako je od nje i on ostao.

A ona pržina je olivadila. Pod tim pokrovom, pod visokim borovima, ja, njihova nedočekana, imam dve tetke i četiri strica. Deca. I strine dve, njihove matere kukavne.

Dinara svojom senkom i dalje boji u onu prozirno-plavkastu polje i tu livadu pod kojom je vlažna i oštra postelja koja grebe mala tela. Dinara koja je gledala i koja zna koga su prvog… A ćuti. Zanemela je onog dana kad je zavladalo sotonino srce u grudima sa ljudskim likom. Ćuti i u tu beskrajnu tišinu nad zatravljenom livadom šalje, kroz uspravne grane bora, blagi vetar sa ehom šapata i note nedopevane uspavanke.

Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELJI: Cvijeta Radić