Zlatko Vajler je sa nepunih šesnaest godina predstavljao Kraljevinu Jugoslaviju na Svetskom prvenstvu u stonom tenisu koje se 1931. godine održavalo u Budimpešti, a nekoliko godina kasnije je postao i državni prvak. Pored toga, bio je Jevrejin. 21. juna 1941. počeo je njegov lični pakao, a tako i naša priča.
(Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 6. septembra 2017. godine.)
Zlatko Vajler se rodio u Sušaku 1914. godine, a sa nepunih šesnaest predstavljao je našu zemlju na Svetskom prvenstvu u stonom tenisu održanom u susednoj nam Mađarskoj. Bio je takođe i prvak Kraljevine Jugoslavije u ovom sportu, a bavio se i gimnastikom.
Zlatko Vajler je pored toga bio još nešto: Jevrejin. Premda se krajem tridesetih godina već suočio sa narastajućim antisemitizmom i povicima „Ubij Židova!“ po sportskim dvoranama, nije tome pridavao preteranu pažnju. Kako je sam kasnije pričao, živeo je u uverenju da pošto nikoga nije povredio, pošto je bio pošten i dobar prema drugima, da ga nikakvo zlo neće zadesiti.
Onda je došao 21. jun 1941. godine i početak osam stotina dana dugog puta kroz pakao. Tada su po njega došla dva ustaška agenta; po njega i, ispostaviće se, po mnoge druge Jevreje iz Zagreba i okoline.
Prošao je kroz mnoge sabirne centre i logore, a na kraju je završio u sistemu Jasenovca. Šta je sve proživeo, kakve strahote, mučenja, šta je sve video (kaže da je Srbima bilo gore nego njima), već možete i da zamislite. Brat mu je zaklan u Zvonari, a više od dvadeset rođaka ubijeno na ovaj ili onaj način.
O begu je sa grupom prijatelja počeo da razmišlja već početkom 1942. godine, ali je konačna odluka o pokušaju da uteknu pala juna 1943. kada su ustaše odlučile da sve Hrvate iz Jasenovca prebace u Staru Gradišku, a sve Jevreje iz Stare Gradiške u Jasenovac, što je sugerisalo da će ih pobiti i da više nemaju šta da izgube.
(Da, ogroman broj zatočenika u jasenovačkom sistemu logora su bili Hrvati, normalni Hrvati. Evo još jedne informacije: oko 10.000 Hrvata iz okoline Siska spasilo je srpsku dečicu iz ustaških logora usvajanjem, iako su kasnije ustaše znale da ih ubijaju i kažnjavaju zbog te humanosti. Pominjemo ovo zbog glupe predrasude da su „svi Hrvati bili ustaše“.)
Zlatko Vajler je sa dva druga (Pavelom Lerkovićem i Antom Đurašinovićem) pobegao 4. septembra oko 23 časa, ali se Đurašinović vratio nazad jer je shvatio da neće moći da prepliva Savu. Oko 5 časova ujutru stigli su do ivice šume na Prosari i ugledali usamljenu kućicu. Odlučili su da okušaju sreću. U njoj je živela starica, Hrvatica, koja je odmah postala sumnjičava.
— Da niste vi, đeco, pobjegli iz Jasenovca? — upitala ih je.
Šta će, kud će, priznali su. A ona je, na njihovo veliko iznenađenje, odmah iznela pred njih toplo mleko, hleb i med, i počela da ih zapitkuje šta će dalje. Oni joj kažu: hoće u partizane.
Slučaj je hteo da njena snaja bude partizanski kurir; ponudila im je pomoć, oni su pristali, baka je nestala i posle pola sata se vratila sa devojkom koja ih je istog dana odvela do štaba odreda. Samo dvanaest sati nakon bega bili su u partizanima i jeli svoj prvi partizanski ručak.
Sutradan je počela popuna boraca za legendarnu Prvu proletersku brigadu, a njih dvojica su se prijavili i krenuli na put preko Bosne i Dalmacije da se pridruže toj formaciji, i da u njoj ostanu do kraja rata.
Tako je Zlatko Vajler, državni stonoteniski prvak, ušao u redove Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije (NOV i POJ), i tako je nastala ona fotografija na vrhu teksta, negde u središnjoj Bosni, verovatno 1944. godine. Kasnije je dogurao do čina pukovnika Jugoslovenske narodne armije.
(Telegraf)
Izvor: VIDOVDAN
Vezane vijesti: