Пјесма Ђурђевдан настала је у возу за Јасеновац

Тог Ђурђевдана jе циjели свемир плакао над судбином српске неjачи. Крволочне хорде и наоружана багра испратила jе у казамат обичан недужни народ.

Други свjетски рат jе био ноћна мора за циjелу нашу земљу. Ни на jедном педљу ниjе било лако а Сараjево jе и тада пониjело изузетно тешко ратно бреме. Таj град jе и у овом случаjу искрварио због сваког зла и сваке мисаоне настраности свих крвника без обзира на коjу су се страну Богу окретали.

Од самог почетка сукоба, усташе су хапсиле српски народ. Због сурових прогона Срби су почели бjежати из Сараjева. Уточиште су налазили на сусjедним планинама или пак у Србиjи. Наравно, одређен броj људи jе остао у свом граду, вjеруjући да у душманима ипак постоjи мрва човjечности и емпатиjе. Нису ни претпоставили шта им ђаволи спремаjу.
Ђурђевдан jе!

Освануо jе шести маj 1942. године. Било jе то хладно сараjевско jутро. Полициjа НДХ наредила jе да се Србима припреми „ђурђевдански уранак“. У четири сата уjутру у град су се сливале колоне заробљеника из Јаjце-касарне – са брда изнад Бембаше.

Придружили су им се сапатници из логора Беледиjе, Ћемалуше те Централног и Градског затвора као и касарне Воjводе Степе. Колоне су се сусреле на Обали Кулина бана гдjе су дочекали воз смрти.

Наиме, трамваjска пруга у Сараjеву имала jе ширину ускотрачне жељезнице па jе воз из Брода по наредби руководства НДХ ушао у град.

Пред очима српских мученика на Обали Кулина бана поjавила се дуга композициjа теретних вагона коjа се простирала баш колико и колона затвореника – од Виjећнице па све до Електроцентрале.

У колони jе било око три хиљаде махом младих људи. Међу њима jе било и домаћина коjи су утамничени заjедно са своjим синовима а било jе и муслимана коjи су се заузимали за Србе или су се изjашњавали као Срби.

Разуларени усташа пред колоном jе узвикивао: „Ђе сте Срби? Бесплатно вас водимо на теферич у Јаснеовац!“.

На вагонима jе писало „седам коња или четрдесет воjника“ а усташе су у jедан вагон уводиле и до двиjе стотине људи. Воз смрти jе тог истог 6. маjа 1942. године, на Ђурђевдан из Сараjева кренуо у Јасеновац. На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су падати у кризе због страха и неизвjесности. У општем хаосу jедан од њих за кога се тврди да jе био члан сараjевске „Слоге“ у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, своjим извjежбаним и смjелим баритоном из срца и душе запjевао jе:

„Прољеће на моjе раме слиjеће, ђурђевак зелени, свима осим мени – Ђурђевдан jе!“

По доступним свjедочењима, усташе су због пjесме Ђурђевдан затвориле шибере на вагонима, а затвореници су остали без зрака на малом простору збиjени jедни до других.

Од три хиљаде колико их jе кренуло из Сараjева, у Јасеновац jе стигло двиjе хиљаде душа, а њих двиjе стотине jе преживjело тортуру. Захваљуjући преживjелима ми данас знамо за оваj догађаj.

Под утиском ове приче, сараjевски музичар Горан Бреговић jе обрадио пjесму коjу су пjевали заробљеници – „Ђурђевдан jе“. Та пjесма jе у међувремену постала планетарни хит коjи се изводи на више свjетских jезика. Али, на нашу велику жалост, многи Срби данас не знаjу за воз смрти и за право значење ове пjесме. Сви смо свjедоци да jе она заступљена на свакоj српскоj прослави, уз алкохол и дигнуте руке.

Било би сjаjно када бисмо за промjену почели поштовати нашу прошлост. То jе jедини начин да нас будућност не прогута и да не дочекамо неки нови крвави Ђурђевдан.

Нека jе вjечна слава свим жртвама jасеновачког казамата!

Пише Вукашин Беатовић

Извор: frontal