Писмо Мире Цикоте пред погубљење

Козара, љето 1942.

„Драга моја мама,

Прошло је много мјесеци како Ти нисам писала… И ево послије више мјесеци Ти пишем, на жалост, посљедње писмо. Осуда је изречена. Сједим у ћелији и чекам да дођу по мене. Нисам овдје сама. Разговара се, пјева, замишљени смо додуше, али вјеруј ми, мама, није ни страшно, па зато Ти пишем.

Хтјела бих вам свима рећи да се не жалостите. Док је човјек на слободи, изгледа му овакав положај страшан, али није, уживила сам се у ово стање, а помисао да је завршило овако још хиљаде и хиљаде људи, ублажује моју бол и жалост за животом. Чула сам да је моја дивна Љиљана код Вас. То ми је олакшало ово стање, мирна сам, јер она ми је једина мисао била и страховала сам да ће остати далеко од Вас. Обећала сам јој задњих дана, док смо биле заједно у Приједору, да ће она отићи својој баки, па сам сада задовољна да је тако испало. Сунце моје мало, много је пропатила посљедњих дана лутајујћи и бјежећи за мном.

Надам се да ће се ускоро опоравити, да ће бити добра дјевојчица и на задовољство баки и дједи. Знам да је волите сви много, али знам, да сам Ти, драга мама, задала и много брига, јер она је још мала, размажена, а Ти не попуштај, јер јој се ваља привикавати на један нови живот, на живот у којем неће имати маму што разумије своје дијете и стоји увијек с њим и уз њега. Учите је на рад и нека Ти већ сада помаже у кућним пословима, а њезине добре тетке знам да ће је вољети и пазити на њу.

Мислим да би било добро да још ове године не пође у школу, јер је физички слаба, али ако буде могуће, нека иде у дјечије забавиште. Купите јој торбицу и какву дјечју књигу, она већ уме помало читати. Пољуби је много пута и реци јој да је мама поздравља и моли да буде добра и послушна. Једном ће јој доћи тата, јер ја се надам да је још у животу, ја сам јој то говорила, не знам је ли упамтила шта сам јој рекла…

Завршићу ово писмо. Мајко моја драга, не жалости се, морало је ваљда овако бити, ето Вам сада Љиље. Ти се чувај, знам да си слаба и осетљива. Тату ми поздрави и пољуби, захваљујем му се за све, врло Вас обадвоје волим!

Љиља, Лала и Нада нека ми испуне жељу и нека буду озбиљне и добре.“

Мира Цикота – Биографија:

Мира Цикота (1912.) је била једна од три кћерке Данице и Глигорија Пралице из Босанске Дубице. Након завршене основне и средње школе, Мира одлази у Беч на студије права, касније упознаје Приједорчанина Божу Цикоту, правника и комунисту, рађа им се кћерка Љиљана.

На самом почетку II Свјетског рата Мирини родитељи одлазе у Београд а она одлучује да остане и прикључи се партизанима.

Тадашња политичка струјања у Приједору су била релативно прогресивна, ако узмемо у обзир да се у већем центру, Бања Лука, организација Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) форимирала и д‌јеловала на крилима конзервативних струја. СКОЈ у Приједору је окупљао индивидуалце, углавном ученике приједорске гимназије. Из овог Мјесног комитета СКОЈ-а, попуњаван је Мјесни комитет Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а ангажовано је више жена кандидаткиња које ће касније носити и изнијети сав илегални рад у Приједору.

Жене су одиграле важну улогу у повезивању Приједора са Козаром, а нарочито у тренуцима напада на град, маја 1942. године. Оне су марљивим и даноноћним радом прикупљале и дале веома битне информације о непријатељу и непријатељским плановима (знале су тачно гд‌је се налази који бункер, колико има непријатељских војника, колико официра…).

Највећу улогу у прикупљању круцијалних података за одбрану града одиграла је управо Мира Цикота, тадашња секретарка Мјесног комитета КПЈ у Приједору. Њена једина мисија била је да, заједно са другарицама и друговима, заустави продор непријатељских снага ка граду.

Мира је одиграла кључну улогу у првом ослобађању Приједора, 16. мај 1942. године. Дан након Приједора, ослобођена је и Љубија, битно ресурсно мјесто непријатеља (рудник жељезне руде). Тиме се прекида снабдијевање, што ће бити један од кључних тренутака за контраофанзиву која је услиједила. Но, офанзива је натјерала хиљаде жена и д‌јеце у збијег према селима око и испод Козаре. Већина људи у збијегу је пала у непријатељске руке те су одведени у логоре Стара Градишка и Јасеновац. У том збијегу је била и Мира Цикота са тада шестогодишњом кћерком Љиљаном. На Голој Планини, испод Козаре, 7. јула 1942. године заробљена је у колони са педесет жена и д‌јеце. Усташе су издвојиле оне који су им биле сумњиве, заједно са њиховом д‌јецом. У тој групи је била и Мира Цикота са својом д‌јевојчицом.

Везане су конопцима и тако су их вукли кроз папрат према Дубичкој цести. Миру Цикоту су почели саслушавати још на Козари, при томе су је тукли, да би је на крају затворили у зграду гд‌је се некада налазио Срески суд. Није познато како је касније доспјела у злогласну бањалучку ”Црну кућу” (стари затвор са високим зидовима из којег се није могло побјећи). Д‌јевојчицу Љиљану успијева да спаси отац Мире Цикоте, те она након пар мјесеци долази у Београд, и остаје свједокиња патњи кроз које је прошла њена мајка.

На крају истраге која је трајала пар дана, записник са саслушања остао је празан. Пресуда је била кратка и јасна: Осуђује се на смрт вјешањем!

Мира бива враћена у Приједор и објешена ”на тржници испред зграде усташке полиције” (Раде Башић, ”Омча око бијелог врата”) тог тужног 27. августа 1942. године.

Након извршене пресуде, пронађено је послиједње писмо које је Мира написала својим родитељима, а које је, захваљујући Скојевки Стани Ољачи, која је хапшена више пута због илегалног рада у окупираним градовима око Козаре, стигло на адресу. Последње писмо ове храбре жене је још један докуменат о надљудским борбама храброг народа Козаре. Писмо је написано ситним словима на папиру са линијама.

Данас, мјесто гд‌је је хероина Мира Цикота, објешена је постало мјесто једног новог сјећања и заборава. Не постоји ниједан знак да је на том месту прије више од пола вијека убијена тада тридесетогодишња жена због борбе за слободу и једнакост. Установе, улице, колективи… већ одавно не носе њено име, млади људи нашег града уче се неким новим сјећањима, херојствима, борбама, циљано и подмукло се ”чупа” сјећање из школских уџбеника, помена, почасти.

Везане вијести:

Buntovnice: Mira Cikota