Заборављена улога „Телевизије Загреб“ и недељника „Данас“

Пише Ратко Дмитровић

Готово да jе заборављено ко jе и на какав начин медиjски припремао догађаjе коjи ће разбити Титову Југославиjу, ко jе први сатанизовао и Србе и Србиjу, отвараjући простор за све оно што jе у том смислу касниjе стигло и са Запада

Пре неколико дана Привредна комора Србиjе отворила jе представништво у Загребу, а за директора именовала Дренислава Жекића. Многима ово име не значи ништа, али има, убеђен сам, међу читаоцима „Печата“ оних коjе ће Жекићево име вратити у касне осамдесете и почетак деведесетих година, у бурно и тешко време, када су наказе прошлости из мрачних и мемљивих склоништа, у коjима су годинама оштриле зубе чекаjући нову прилику, искочиле на jавну сцену Хрватске. У другачиjим оделима, али са старим циљевима и наканама.
Ништа се велико и значаjно на овим просторима ниjе догодило, и не догађа се, случаjно, само од себе. Ни Хрватска ниjе преко ноћи, од уторка на среду, миран и толерантан живот своjих Хрвата и Срба (макар толеранциjа била наметнута и контролисана) заменила ћутањем, окретањем главе, бушењем гума, разбиjањем прозора, отпуштањима са посла, протеривањем из станова и на краjу бруталним ликвидациjама Срба по већим и мањим местима. То jе дошло постепено, развиjало се годинама, а своjе страшно и крваво убрзање добило 1991. године.

ОБРАЧУН СА СРБИМА
Медиjску припрему таквог стања, уређење политичког терена за обрачун са Србима, у Хрватскоj су на своjим леђима изнела два медиjа: „Телевизиjа Загреб“ и недељник „Данас“. Једанаестог jануара ове године у Београду jе умро Вељко Кнежевић, директор „Телевизиjе Загреб“ у време коjе спомињем. Вељко jе био Србин, рођен у jедном селу код Книна. Њега и моjу маленкост везале су чудне животне нити. Живели смо у истом граду, Загребу, знали jедан за другог, али се упознаjемо тек у Београду, где смо дошли спасаваjући главе и породице. Пре тога, краjем 1991. године, Кнежевић jе у Загребу сахранио сина. Вељко никада ниjе изговорио да jе његово дете убиjено. Само jе слегао раменима. Нисам имао снаге да припитуjем, да копам по тоj jезивоj рани.
„Знаш ли ти“, рекао ми jе jедном, „да и овде у Београду чувам оно твоjе писмо. Ниjе ми било свеjедно кад сам га прочитао, а и ниси био у праву. „Вељко, био сам у праву, а све што jе тамо написано потписао бих и данас“, одговорио сам му и тако jе наш разговор о необичном писму заувек окончан.
Зашто писмо? Средином 1989. године, када више нисам могао да гутам стално, систематизовано, телевизиjско кидисање на „великосрпске апетите из Београда“, на „Српску академиjу наука и уметности“, на руководство Србиjе, све уз отворену подршку Шиптарима на Косову и давање простора некада забрањеним, а онда у Загребу пожељним „интелектуалцима“ из Словениjе, Босне, Црне Горе, Хрватске; после jедног „Дневника“ „Телевизиjе Загреб“ написао сам то писмо и сутрадан га, преко познаника запосленог на Телевизиjи, доставио у Кнежевићев Кабинет.
Шта сам написао? Свашта. Писмо jе било пуно горчине, проткано емоциjама коjе намерно нисам ни контролисао, ни скривао. Било jе то вапаj Србина из Хрватске другом Србину из Хрватске. Једног коjи jе био новинар „Политике“, наjугледниjег и веома утицаjног српског медиjа, другом коjи се налазио на челу „Телевизиjе Загреб“, наjугледниjег и наjутицаjниjег хрватског медиjа. Тражио сам од Вељка, молио га, преклињао, да заустави и промени антисрпски курс „Телевизиjе Загреб“. Указивао му на евидентне лажи, измишљања, манипулациjе са полуистинама, на могућност да се „критички поглед на међунационалне односе у Србиjи“ бар делимично пребаци на Хрватску и њене међунационалне односе; да се оно што у Србиjи траже Шиптари, а стално прати и пропагира „Телевизиjа Загреб“, стави у уста Србима из Хрватске, па онда оцени ко шта има, коме jе шта потребно и ко jе идентитетски и културно угрожен. Ниjе вредело, Кнежевић jе наставио по старом.

МЕДИЈСКА ПРИПРЕМА
Ту се враћамо на Дренислава Жекића. Он jе био део Вељкове „српске екипе“, jедан од уредника „Дневника“, заjедно са jош неколико колега српског порекла; Гордана Грбић, Градимир Агбаба, Анкица Барбир Младиновић, Мирjана Ракић… Срби су, према тврдњама запослених на „Телевизиjи Загреб“, били и Лука Митровић и Бранимир Допуђа, али се нису тако изjашњавали, посебно оваj други коjи jе „Дневник“ завршавао речима: „Поздрав хрватским бранитељима, ма гдjе били“.
Увек jе незахвално, помало и мучно, давати оцене о људима у тешко време и jош тежим ситуациjама, али екипа Вељка Кнежевића – то jе и данас, 20 година после свега, jасно као дан – одиграла jе врло значаjну улогу у медиjскоj сатанизациjи Србиjе и Срба као народа. Неки од њих, колико чуjем, данас су тога свесни; кажу да су морали, jер би у супротном остали без посла. Не спомињу да су ионако остали без посла, одмах по доласку Туђмана на власт. Медиjска припрема jе била окончана, никоме више нису били потребни и Антун Врдољак их jе избацио на улицу.
У тоj групи Дренислав Жекић jе, сећам се, био некако наjумерениjи. Видело се да то ради са муком у стомаку. Нисам сигуран, али мислим да jе он сам отишао из „Дневника“, пре доласка Врдољака.
У годинама коjе деле то време од Жекићевог именовања на место директора представништва Привредне коморе Србиjе у Загребу, Дренислав се бавио маркетингом, jедно време провео jе у Лондону, а како jе хадезеовска атмосфера у Хрватскоj слабила jачао jе Жекићев положаj, обнављала се стара приjатељства, па jе 2005. године именован за помоћника генералног менаџера концерна „Подравка“.
Да ли jе Жекићево ангажовање у служби Привредне коморе Србиjе изненађење? Јесте, без сумње. Веруjем да jе то добро решење за српску привреду коjа jе на хрватском тржишту финалних производа заступљена симболично. У Хрватскоj jе регистровано десетак српских фирми. Хрватске фирме у Србиjи, а има их око 250, писали смо о томе, контролишу чак и производњу хране, а у продаjним ланцима налази се неколико стотина производа из те државе. Жекић jе именован на две године. Видећемо какво ће стање да буде у пролеће 2014. године. На страну што jе ово велика прилика за Дренислава Жекића да се и делимично искупи код Срба.
Недељник „Данас“ jе претеча антисрпског информативног програма „Телевизиjе Загреб“. Покренут jе 1982. године, да би попунио празнину периодичне штампе у Хрватскоj, у ствари да парира „НИН“-у коjи се у Хрватскоj изузетно добро продавао. Први главни уредник „Данаса“ био jе Јожа Влаховић, а већ краjем лета те прве године излажења дошло се до тиража од 150.000 примерака. Таj тираж jе достигнут на две велике афере у чиjем су средишту били Борислав Микелић, директор петрињског гиганта „Гавриловић“, и Милан Павић, директор „Југотурбине“ из Карловца. И тада и касниjе уредници и новинари „Данаса“ тврдили су да jе напад на поменуту двоjицу дошао као последица жеље да се опусте круте комунистичке стеге, укаже на злоупотребе положаjа, управљачку ригидност са основа партиjске позициjе… али оно што се накнадно догађало све снажниjе jе наводило на закључак да су Микелић и Павић нападнути из других разлога, због свог националног порекла. Обоjица су Срби, а „Гавриловић“ и „Југотурбина“ носили су развоj Баниjе и Кордуна, региона са значаjном српском већином.
Користећи све могућности коjе су му биле на располагању, укључуjући структуре Савеза комуниста, где jе и на федералном нивоу имао значаjну позициjу и углед, „Данасу“ jе посебно жестоко узвратио Микелић. Противудар jе био тако снажан, да jе Јожа Влаховић на краjу морао да поднесе оставку. На његово место долази Живко Милић, шеф деска jе Денис Куљиш, а заменик главног уредника Нинослав Павић, данас jедан од наjбогатиjих људи у Хрватскоj, власник „Јутарњег листа“, „Глобуса“, „Слободне Далмациjе“… Са Влаховићем одлази и неколико новинара и уредника. Лист почиње да пада и тиражно, и по утицаjу, али се две године касниjе у редакциjу враћаjу готово сви коjи су jе напустили.

АНТИСРПСКЕ БУЈИЦЕ
Место кормилара преузима Мирко Галић (касниjе директор „ХРТ“-а, данас амбасадор Хрватске у Францускоj) и „Данас“ бележи успон досежући и сто хиљада проданог тиража. После свега што се у међувремену догодило, без потребе за накнадном памећу и без страха од грешке, поставићемо оцену да jе загребачки „Данас“ отварао бреше свим антисрпским буjицама у годинама уочи распада Југославиjе. Сви коjи су тада имали потребу да се баци каменом на Београд, добиjали су у „Данасу“ кафу, пажњу и простор. Колико год jе требало. Од словеначких „слободних интелектуалаца“, преко шиптарских „академика“, поражених и у страну гурнутих хрватских маспоковаца, до сараjевских универзитетских професора, муслимана, коjи су у београдским политичким гибањима, посебно у односима Београда према Косову и Метохиjи видели жељу за доминациjом и обрачун са „либералним исламом“.
Косметски Шиптари су у „Данасу“ имали неограничен простор и подршку без резерве; Милошевић jе већ са првим спомињањем тешког положаjа Срба на Косову означен као српски националиста, велика опасност за Југославиjу; Меморандум САНУ представљен jе као програм за стварање велике Србиjе; очекиване и оправдане рефлексиjе међу Србима у Хрватскоj, на косовске немире, аутори „Данаса“ оцењивали су као подбуњивање из Београда, покушаj дестабилизациjе Хрватске. По „Данасу“, за све су били криви Милошевић, САНУ, Српска православна црква. Зар jе данас другачиjе?
Две године пре вишестраначких избора „Данас“ и „Телевизиjа Загреб“ усклађуjу уређивачку политику и улазе у финиш страшне и погубне сатанизациjе Срба и Србиjе. Створена jе атмосфера у коjоj jе било места само за jедну оцену – Срби су криви за све. Знам да jе сувишно, али подсетићу, и „Данас“ и „Телевизиjу Загреб“ усмеравали су и њихово деловање одређивали комунисти. Исти они чиjи су циљеви дефинисани – ниjе одгорег да се стално спомиње – 1928. године у Дрездену, на Четвртом конгресу КПЈ.