Заборављена лекција Димитрија Руварца

Пре више од једног века, у време када се антисрпство са друге стране Дунава захуктавало, припремајући Јасеновце, Јадовна и „Олује“, један вредни и умни човек, парох земунски, написао је књигу која, мада је томе била намењена, Србима није отворила ниједно око, а актуелна је и вредна данас као и те 1895. године

Пре неколико година једна српској јавности позната сподоба – хајде да јој не спомињем име – заговорник теорије да прошлост није важна, промотор безусловног заједништва југословенских народа – изјавила је да су Срби и Хрвати, истина, имали „неке неспоразуме“ у прошлости, посебно у Другом светском рату, али боже мој ратовали су и други, дуже него Срби и Хрвати, па данас, рече тај, одлично сарађују. И ту спомене, а шта би друго, „тридесетогодишњи рат између Немачке и Француске“, као крунски доказ да се и највеће туче могу окончати цивилизацијски, а после тога њени учесници сарађивати као браћа рођена.
Нема веће бесмислице и будалаштине од оваквог поређења. Односи Срба и Хрвата кроз историју, посебно у 19. и 20. веку, нису плод међудржавних сукоба, фронталних ратова, судара великих војних формација, већ слика једне готово патолошке мржње, страшне нетрпељивости која је завршила у још страшнијем злочину, геноциду, у Јасеновцу, а последње крваве радње окончала августа 1995. године, у нечему што се звало „Олуја“. О тим односима написани су вагони књига, студија, одржано безброј семинара, расправа, полемика, у значајној мери са добром вољом да се провалија која дели ова два народа затрпа или премости, али… није вредело.

ЗАУВЕК ПОДЕЉЕНИ

Срби и Хрвати су заувек подељени народи. Поделила их је историја, злочини, геноцид. Требало би, разуме се, стално и упорно делати да се у будућности избегну оружани сукоби између ова два народа, да Србија и Хрватска као државе сарађују на линијама међусобног уважавања, да се Србима протераним из Хрватске бар надокнади отето, спаљено, развејано… али се никако и ни под каквим обзирима, околностима, не сме заборавити оно шта је било. Ово се, да ли би требало рећи, односи на Србе, народ јединствен у свету по томе колико мало води бригу о својој прошлости, великанима, традицији, о својим непријатељима. Готово је необјашњива српска потреба да од доказаних, вековних непријатеља прави пријатеље.
Нема народа, осим Срба, који је свесно жртвовао себе за интересе других и то поновио неколико пута. А да је међу Србима било оних који су на време опомињали сународнике на опасне хриди – било је. Ено нам Димитрија Руварца. Колико Срба данас уопште зна о коме се ради, ко су браћа Руварац, шта су оставили иза себе, по чему је за српско-хрватске односе значајан Димитрије.

Утемељитељ хрватске колективне мржње према Србима, њен идеолог, системски творац, најгласнији пропагатор и ширитељ, био је Анте Старчевић. Познати хрватски филолог са краја 19. и почетка 20. века, Томо Маретић, овако је дефинисао оца хрватског расизма: „Старчевић је пакленом мржњом мрзио Србе и ту мржњу три деценије уливао у велики дио Хрвата“. Анте Старчевић је умро 1896. године и до последњег даха све своје моћи упрезао у распиривање мржње Хрвата према Србима. На страну овог пута што тај исти Старчевић и данас у овој модерној, европској Хрватској слови као „отац домовине“ (какав отац, таква и домовина), што његови споменици и бисте заузимају централна места по градовима широм државе, што се највећи део савремене хрватске политичке и интелектуалне елите према њему односи као према божанству, све то овог пута није предмет нашег интересовања. Друго желимо да кажемо.
Суочен са годинама, биолошким слабљењем, притиснут амбицијама млађих, фракцијским борбама у својој Странци права, Анте Старчевић, неколико година пред смрт, покушава обједињавање свих који су тада у аустроугарској провинцији, Хрватској, размишљали као он. Тако 1894. године долази до програмског споразума две најснажније хрватске опозиционе партије, Странке права и Неовисне народне странке, такозваних обзораша, по страначком гласилу „Обзор“ који је, разуме се, уз залагање за хрватску самосталност и државну независност, пропагирао нетрпељивост према другим народима, посебно према Србима. Дакле, ове две странке праве један политички програм по којем настављају да делују, а мржња према Србима се појачава, свакодневно дохрањује, и на тој мржњи, веровало се, Хрвати су имали увећане шансе за добијање независности. Отварају се вербални ратови, полемике, друштвене нетрпељивости, односи Срба и Хрвата погоршавају се све више, не само у Хрватској већ и у осталим деловима двојне монархије – Далмација, Славонија – у којима су ова два народа живела заједно, долазила у свакодневни контакт.

У једној полемици коју је водило са новосадском „Заставом“, гласилом Српске народне радикалне странке, уредништво „Обзора“ затражило је да Срби кажу шта су им то Хрвати криви. У повећем тексту „Обзор“ објављује и реченицу која је гласила: „Искрено да кажемо, ми још ни данас не знамо шта је баш оно чиме Срби у својој души оправдавају мржњу и антагонизам против Хрвата, осим ако нас мрзе за то што нисмо Срби.“
Та реченица била је довољно провокативна за земунског пароха Димитрија Руварца, рођеног брата познатог Илариона Руварца. Страсни полемичар, истраживач, историчар, публициста Димитрије Руварац, иначе до тада веома наклоњен Хрватима, српско-хрватској сарадњи, јужнословенском заједништву, узима перо у руке и започиње полемику са „Обзором“. Тих година у Земуну је излазио лист „Ново време“, конзервативно орјентисан, али прилично слободне уређивачке политике, чији власник Сима Пајић прихвата предлог пароха Руварца да у наставцима објављује његово обраћање „Обзору“, Хрватима, а све под одредницом „Ево, шта сте нам криви“. Ту допуњену полемику Руварац годину дана касније, у фебруару 1895. године објављује као књигу.

Неку врсту рецензије, пре свега препоруке за читање, са одушевљењем и посебним заносом написао је чувени Стеван Сремац.
Оно што садржајно чини Руварчево дело „Ево шта сте нам криви“, и данас има исту, ако не и већу тежину него у време објављивања. То је књига коју би, да је могућности и памети, требало да има свака српска породица, сваки политичар у Србији и изван ње, који се куне у своје добре намере спрам будућности Србије и Срба. То је дело у којем ће свако добронамеран, жељан истинског одмеравања аргумената, примера из историје, наћи „оружје“ за победу над онима који тврде да српско-хрватски неспоразуми почивају у казану међусобних националних подметања. Руварац је до голе ледине размонтирао хрватску фабрику историјских фалсификата, тежње и начине Загреба да присвоји и у своју националну и културну баштину уведе оно што је туђе, углавном српско. При том се – у маниру полемичара са којим се и не може полемисати, јер нема аргументација за тако нешто – позива углавном на хрватске изворе или на неупитне ауторитете, историчаре, филологе, хроничаре, политичке делатнике из Беча, Прага, Пеште, Венеције, Будима, Москве, Берлина…

„Ево, шта сте нам криви“

Руварац своју књигу, иначе подељену у седам целина, отвара анализом деловања хрватске интелигенције и назови научне мисли у циљу ширења „истине“ да у Хрватској, Славонији, Босни и Херцеговини и Далмацији нема Срба, да у тим земљама живе само Хрвати, односно да се ови простори могу и морају именовати као хрватске земље. Руварац издваја „Матицу Хрватску“, Југославенску академију, Друштво Св. Јеронима и неке мање познате адресе које штампају и публикују наведене лажи, а од појединаца у тој работи именује Вјекослава Клаића, Фрању Рачког, Ивана Кукуљевића Сакцинског, Армина Павића…

Простор, разуме се, не дозвољава да се детаљније позабавимо Руварчевим аргументима, да их макар и површно дотакнемо, па овде бирам да споменем још само тематско одређење у трећем и четвртом одељку књиге „Ево, шта сте нам криви“. У трећем Руварац полази од бурних револуционарних дана 1848. године и хронолошки набраја доказе о томе како су Хрвати, кад им је ишло у корист, у тешким тренуцима и тешком времену, позивали Србе у помоћ, називали их православном браћом, тражили за њих од Беча и Пеште сва права, а онда, кад би опасност минула, све то заборављали и настављали по старом.

Убеђен да тако више неће моћи, Руварац Хрватима поручује да је доста њихове дволичности и да се не уздају у било какву помоћ Срба, који ће, поручио је прота, „од сада са Хрватима играти отвореним картама“.
Јадни Руварац није ни слутио шта ће се догодити само двадесетак година касније, колику ће тек жртву Срби поднети због Хрвата и Словенаца, све у намери да их извуку из канџи великих сила и ставе под кров јужнословенске куће у чијој су пећи спалили сопствену државу. Не једну, него две – Србију и Црну Гору.

Да споменем још Руварчеву расправу о језику који су, наводи он, Хрвати у времену илирског препорода узели од Срба, називајући га најпре илирским, па југословенским, а онда бестидно хрватским језиком, оптужујући Србе да су они од Хрвата узели језик. Ту се Руварац позива и на Људевита Гаја који у „Даници“, из 1846. године, број 31, без икаквих ограда наводи да језик који су Хрвати преузели није илирски већ српски, те хвали бога што сада Хрвати „са браћом Србима само један језик имају“. И тако даље.
Књигу Димитрија Руварца „Ево, шта сте нам криви“ издао је још 2008. вредни Златомир Лазић, из Јагодине, издавачка кућа „Гамбит“, уз предговор академика Василија Крестића, али то српској јавности, оваквој каква је већ годинама, није било интересантно. Хоћу да верујем како ће недавне политичке промене у Београду нешто учинити и на том плану.

Извор: ПЕЧАТ

Пише: Ратко Дмитровић